Iako manje eksponiran od svog kolege ”Francuza” Bojana Zulfikarpašića, uticajni značaj basiste Nenada Vasilića na regionalnom nivou, u najmanju ruku, ima istu težinu. Nišlija je, sublimirajući akademsko znanje i svoje, tada još uvek sveže, iskustvo kafanskog muzičara koje je poneo od kuće, najdirektnije uticao na pravu malu eksploziju balkanske muzike u Austriji. Pomama se, naravno potpomognuta popularnošću filmova Emira Kusturice proširila i na susednu Nemačku, a sve se to dešavalo dok termin ”world music” još nije ni bio u frekventnoj upotrebi. Baš kao i Zulfikarpašić, Vasilić je postepeno gradio ime, pametno uočivši kojim kvalitetima može najbolje da doprinese narastajućem trendu muzičke globalizacije. Dvadesetak godina kasnije iza sebe ima devet objavljenih liderskih albuma i reputaciju jednog od najtraženijih i najautentičnijih austrijskih basista.
Nakon ambicioznijeg albuma Seven i hrabrog, ali više pokusnog solo izdanja The Art of the Balkan Bass, Vasilić se ove godine odlučuje za, reklo bi se, manje pretenciozno izdanje u trio formatu, koje ga udružuje sa upravo pomenutim Zulfikarpašićem i američkim bubnjarem, vrlo upućenim u tajne orijentalnih i afričkih bitova, Jarrodom Cagwinom. Wet Paint je izdanje koje je verovatno prirodno izraslo iz duge saradnje dva muzičara u okviru benda pevačice Amire Medunjanin, te sam vajb na albumu ne beži previše od senzibiliteta koji su dvojica muzičara (uvek, kao i ovde, potpomognuti nekim vrsnim perkusionistom) forsirali tokom ove saradnje. Neopterećenost liderstvom na albumu se ogleda posebno u tome što on može da prođe kao noseći album bilo kog od dvojice autora, a da se ne dovodi u pitanje stilski integritet kome su pojedinačno skloni.
Album sadrži dve kompozicije koje je Bojan već snimao na svojim pločama. Prva je ”Full Half Moon”, originalno na njegovom klavirskom solo albumu Soul Shelter, ovaj put prearanžirana za rhodes, bas i perkusije. Druga je ”Grožnjan Blue”. Izdata na Bojanovoj ploči Transpacifik, u svojoj dinamičkoj strukturi, što u studiju, što uživo, pružala je godinama priliku znalcima kao što su Scott Colley i Remi Vignolo da preko ritmike ”danfovanih” klavirskih žica pokažu talenat. Bespotrebno je reći da Vasilić, koristeći balkansku ornamentiku, melodijski i kreativno nimalo ne zaostaje iza svojih prethodnika, s tim što ovaj put, za promenu, podlogu podvlači Bojanov rhodes klavir.
Metrika je ono što oduvek čini taj konglomerat zvani ”balkanski džez” uhu tuđinca neobičnim i nelogičnim, a domaćem tako prirodnim. No, ako se uvodna ”Seven Blues” i da lako ”razmontirati” na sastavne metričke delove, ”Elevena” (iako naslov sugeriše metriku) predstavlja izazov i za najizverziranije uho. Bubnjar Jarrod Cagwin se, međutim u navali neparnih ritmova i ”pogrešnih” akcenata snalazi kao riba u vodi, što i ne čudi s obzirom na to da je zanat pekako kako na izvoru, tako i pod mentorstvom velikih imena svetske muzike.
https://www.youtube.com/watch?v=-I-_0IqiPYg
Širina izražajnog opsega Zulfikarpašića na rhodesu doista je impresivna, tako da dok na obradi klasika benda Deep Purple ”Burn” distorzirani instrument prži bezmalo intenzitetom razuzdane električne gitare, na ruskoj duhovnoj kompoziciji ”Gospodi pomiluj” ovaj instrument postaje najfiniji i najmekši tepih eteričnih tonova, koji u svoj svojoj melanholiji verno ocrtava tu famoznu ”slovensku dušu”. Odabir kompzicije ”Burn” nosi sa sobom dozu nostalgije koja basistu vraća na početke ljubavi prema četvorožičanom instrumentu, te odluka da mu se na istoj na slap basu pridruži 16-godišnji sin Vuk , ima jako simboličko značenje. No, ako se emocije ostave po strani, čak i bez obzira što se (namerno ili ne) verzija melodijski i metrički jako oslanja na Gershwinovu ”Fascinating Rhythm”, čiji je rif iz ”Burn” zapravo i derivat, ostaje utisak da je odabir kompozicije, u odnosu na senzibilitet ostatka materijala, pomalo isiljen. Posebno ako se posmatra iz vizure lepote koja sintezom rhodesa i (u ovom slučaju) fretless pikolo basa ispunjava etar kroz kompoziciju ”Balkanesque”. Međusobno nadograđivanje mekih tonova rhodesa i bas flažoleta izrasta u lirski Vasilićev solo; propušten kroz wah pedalu bas zvuči na momente kao trombon dobijajući time i kvalitete ljudskog glasa.
Momenti kada se na ploči Zulfikarpašić lati klavira su retki, ali dragoceni. U interpretaciji izvorne ”Oj devojče Piroćanče”, kroz malo duetsko ”nadmetanje” sa Vasilićem, pijanista balkanski melos znalački boji blu tonovima, a sve začinjava čak i prstohvatom strajd klavira. Album u velikom stilu završava komad ”Fake No More” koji na intrigantan način, rastućom dramaturgijom i napetošću u okvire balkanskog nasleđa smešta ono najbolje na što smo navikli od skandinavskog klavirskog džeza.
Iako je sonično brižljivo odrađen i sadrži niz muzički intrigantnih momenata, Wet Paint sigurno nije album zamišljen da pomera bilo kakve granice. On jednostavno pruža uživanje u konzumaciji , i stavlja na prvo mesto koherentan zvuk grupe muzičara koji se međusobno vrlo dobro razumeju.
Muzičari: Nenad Vasilić – kontrabas, električni bas, pikolo bas, Bojan Z – Rhodes klavir, klavir , Jarrod Cagwin – bubnjevi, udaraljke
Spisak numera: Seven Blues, Full Half Moon, Elevena, Gospodi pomiluj, Burn, Groznjan Blue, New Bass Song, Oj Devojce Pirocance, Balkanesque, Chound Seck, Fake No More
blu tonovi se ne mogu svirati na klaviru. Od bibapa više nijedan džezista ne svira blu tonove, već ih simulira molskim sazvučjima. To samo pokazuje koliko je džez akulturisan evro-američkom kulturom i muzikom.
Ako ćemo rigorozno, da, blu tonovi su međutonovi koji se teoretski ne mogu odsvirati na klaviru jer leže negde između dirki. Pri blu tonovima sam mislio na malu tercu i septimu, ali i sniženu kvintu kao ‘passing tone” koji u muziku ubaciju onaj dominantni bluz momenat koji za etno nasleđe uopšte nije karakterističan, te odmah zapara uši. Ovo striktno teorijski zaista nije tačno, ali mislim da je čitaocu jasno na šta se cilja.