Neuroleptic Trio – Heroic Improvisations (Slušaj Najglasnije)

Neuroleptic Trio su, u prvo vreme, u postavi imali klarinet. Slušanje njihovog aktuelnog albuma, objavljenog pre dva meseca za vinkovačku etiketu Slušaj Najglasnije (dostupan i za besplatan download), podseća zašto je ovaj tihi, nežni instrument zamenjen bučnijom, drčnijom trubom. Somotski tonovi drvene duvaljke teško bi se uklapali uz muziku koja na albumu Heroic Improvisations daje sve od sebe da se odlepi od zemlje i poleti uz prštanje električnih varnica.

Subotičani nisu nikakve novajlije u igri koja se zove „džez improvizacija“ i mogu se pohvaliti profesionalnim iskustvom u mnoštvu postava, ali i saradnjama sa Szilardom Mezeijem ili Lajkom Felixom, no Heroic Improvisations nije nikakva mešavina panonskog folka i džeza, kako bi možda ovakav CV mogao sugerisati. Umesto toga, radi se o pet dugačkih spontanih kompozicija čiji je glavni naum da impresioniraju smelošću i snagom.

Neuroleptic Trio ovde uglavnom bije sve vreme iz sve snage i teško je ostati nezaražen njihovim entuzijazmom. Robert Ambrus i Aleksandar Petrović su ritam sekcija sa ugrađenim turbo pogonom, i kao da pokušavaju da cele karijere Last Exita, Jamesa Ulmera i Massacrea spakuju u grozničave desetominutne međuigre galopirajućih bubnjeva i kaskadnih obrušavanja prstiju na žice bas gitare. Džez i fank su ovde operativni termini u širem smislu, jer dvojica Vojvođana čupaju gradivni materijal iz poslednjih četrdeset godina muzičke istorije i proteruju ga kroz kompresor halucinacija i poluupamćenih citata tako da se ideje ponavljanja i gruva, tako važne za konvencionalne forme, ovde gube u orkanu palica, činela, žica i koža.

Nenad Knežević je sa svojom trubom zaslužan za većinu harmonske građe na ovoj ploči i mada je u klasičnom fri improvu hijerarhija među instrumentima sasvim zaravnjena, u ovoj džez-fank varijanti ipak se može reći da trubač igru vodi dok je dvojica ostalih muzičara prate i komentarišu. Dobro ovo funkcioniše – kada funkcioniše. Knežević je sa svojim efektima i dinamičkim rasponom uverljiv kao potomak iz divljeg braka, ili, pre, divlje veze na jednu noć, u kojoj su Miles i Toshinori Kondo sve što znaju o sviranju trube upucali u nekoliko sati strasti, i njegovo odjekivanje i dovikivanje sa samim sobom preko nervozne ritmičke sekcije što ga prati zastrašujućim prelazima i sinkopama je zabavno dobar deo vremena.

Ne iscrpljuje se ovde svirka samo u muškom prebijanju – pogotovo je trubač pažljiv da volumenom zvuka ne zaseni same ideje – pa je tako improvizacija br. 2 prepuna umiljatih folklornih motiva koje ritam sekcija hvata u letu i majstorski prati sve dok se sve ne završi kao na ubrzanom snimku. Improvizacija br. 3 je sanjiva maštarija šapućuće trube i nevine bas-gitare, ali mora se priznati da sa svojih šest minuta malo zloupotrebljava simpatije koje slušalac može imati prema uspomenama na koncerte Leb i Sol iz osamdesetih godina prošlog veka.

Ovo i jeste sažetak svih nedostataka koji se mogu pripisati Herojskim Improvizacijama. Iako bi se reklo da je držanje ritma i poštovanje harmonija bezbedniji način da se izađe na kraj sa izazovima spontane kompozicije – pitanje je koliko ljudi na ovim prostorima uopšte ima strpljenja za potpuno neidiomatsku svirku – Neuroleptic Trio ovde svakako upada u zamku koju su im harmonija i ritam složno pripremili. A to je zamka trivijalnosti. Kako improvizacija br. 3 pokazuje, tanana je linija između spontane kreacije i tek uspešnog blefiranja sa asortimanom opštih mesta iz istorije muzike u okviru koje stvarate.

Improvizacija, uostalom, kao vrhunac modernističkog shvatanja umetnosti u kome se inovacija vrednuje iznad svega a prošlost izjednačava sa zaboravom, najčešće ima teškoće da svari polupečena meandriranja koja po formi podsećaju na muziku koja već postoji, ali po svom sadržaju nemaju ni plana ni programa ni usmerenja. Otud su Neuroleptic Trio ipak ubedljiviji kad sviraju snažno i glasno jer se makar telesnost ovog pristupa može ceniti tamo gde se prepoznaje da je držanje gruva i ritma tek dobijanje na vremenu.

Heroic Improvisations je ploča na pola puta između moćne plesne muzike i smele, revolucionarne improvizacije, pa i obavlja po pola posla u svakom smeru. To je čini nesumnjivo prijatnim iskustvom ali i ostavlja slušaoca da žali što se muzičari nisu jasno opredelili za jednu od strana i zatim išli do kraja. Možda na sledećoj ploči koju će, nadamo se, dosledno nazvati Superherojske Improvizacije.

Nenad Knežević – truba

Aleksandar Petrović – bas i gitara

Ambruš Robert – bubnjevi