Zen-fank maestro

Pijanista/klavijaturista Nik Bärtsch i njegov bend Ronin nametnuli su se kao jedno od najvećih osveženja evropske džez scene u novom milenijumu. „Ritualni gruv“, „zen-fank“, neke su od kovanica kojima se najčešće opisuje njihova muzika. Ispisnici čuvene nemačke etikete ECM, poznate po introspektivnom, liričnom i neretko svedenom izrazu svojih vedeta, karakteristični su i po preplitanju ličnih interesovanja i filozofija sa muzičkim izrazom.

Za to je najzaslužniji upravo bendlider Nik Bärtsch. Nekadašnji student filozofije, lingvistike i muzikologije na Ciriškom univerzitetu, duboko je zainteresovan za praktikovanje zena i stoicizma u svakodnevnom životu i muzici koju pravi. Povodom izlaska aktuelnog albuma Llyria, trećeg ECM izdanja benda, razgovaramo s ovim neobičnim umetnikom.

U promotivnim tekstovima pred izlazak novog albuma bilo je dosta govora o promenama u zvuku benda. Kako ste došli do tih inovacija?

Stalno radimo na našem zvuku. Zanimljiv instrumentalista poseduje jedinstven zvuk koji momentalno prepoznaš. I bendovi bi trebalo tako da se razvijaju. Određeni zvuk se dobija jedinstvenom kombinacijom i balansom instrumenata, ali i kroz fraziranje. Mi konstantno vežbamo ove stvari na probama i nastupima. Poput jezika ili dijalekta, i sleng ima određeni zvuk – konkretna muzička zajednica takođe može da ga formira.

Pripremajući se za snimanje aktuelnog albuma, otišli smo dan ranije do studija i posebno smo stavili akcenat na tonsku probu bubnjeva i udaraljki. Kaspar je hteo da ima topao, ali moćan zvuk bubnjeva, što zavisi od mikrofona, udaljenosti, itd. I mi kao bend smo hteli da uradimo nešto slično. Uspeli smo u tome, zajedno s Manfredom Eicherom i toncem Gérardom de Harom.

Često apostrofiraš odnos između muzike i ostalih interesovanja u tvom životu, poput istočnjačkih filozofija ili borilačkih veština. U kojoj meri su eventualne promene na privatnom planu uticale na promene u pristupu muziciranju?

Mislim da se za velike i uočljive promene teren priprema malim i suptilnim, ali konstantnim promenama. Ako zaista želiš da promeniš nešto ozbiljno i sadržajno, moraš stalno da menjaš male stvari u svom životu. Na neki način sam uvek zainteresovan za iste stvari, kao što su muzika, filozofija, zajednica. Ali iskustvo i razumevanje ovih aspekata života se dosta menjaju.

Poslednjih godina, sve više sam inspirisan učenjima o telu. Po nečijim pokretima možeš prepoznati šta radi njegov um, što je na veoma zanimljiv način povezano sa sviranjem, sposobnošću da se sluša i deluje. Proučavam fenomen empatije i njegov razvoj tokom evolucije, što sam tekstom u bukletu novog CD-a povezao s našim načinom rada i muzikom. Takođe, imam i tri male kćerke, koje su uvek pozitivan izazov da učim i da se razvijam.

U Cirihu već šest godina svirate svakog ponedeljka, sem kada ste na turnejama. Uzevši u obzir minimalističku prirodu muzike Ronina, gde vidiš prostor za improvizaciju na živim nastupima?

Minimalizan je opasan termin. Više volim da koristim izraze “redukcija”, “ritual”, ili “manje je više”. Istorijsko razumevanje muzičkog minimalizma je kreirala kritika, odnosi se na američki minimalizam koji su od 50-ih godina prošlog veka razvijali Terry Riley, Steve Reich, Phillip Glass, i drugi. Ali i tada je ovaj termin korišćen za opisivanje nekoliko različitih muzičkih strategija i fenomena. Više me zanimaju pojedinačna dela kompozitora od kategorizacije čitavog stila. Ali naravno, sasvim je u redu da kritičari i muzikolozi imenuju i svrstavaju određena umetnička strujanja.

Džez je često povezivan s “improvizacijom”. “Kreativnost” je mističan termin. Šta je to zaista? Možete je pronaći svuda: u improvizaciji, interpretaciji i kompoziciji. Mi smo zainteresovani za taj trougao, njihove kombinacije i transformacije. Koristim improvizaciju više u modularnom smislu. Iz perspektive slušaoca, za našu muziku često ne možete reći da li je improvizovana ili interpretirana. Za mene je improvizacija i sposobnost da kreativno „nadmudriš“ sebe.

Na koncertima, ali i u studiju gde obično snimamo uživo iz dva ili tri pokušaja, postoje delovi s jasno prepoznatljivim solima, al ii dosta delova gde više improvizujemo kroz fraze nego kroz solističke deonice. Više nas interesuje celovito i ka pesmama orijentisano sviranje nego tradicionalni modeli improvizacije.

Kakva je razlika u reakcijama između vaše uobičajene publike u Cirihu, i one na turnejama?

Naša publika u Cirihu je pomalo uzdržana, ali svi slušaju veoma pažljivo. U Japanu ljudi naročito cene i iščekuju momente moćne tišine. U Rumuniji i Bugarskoj smo imali veoma entuzijastičnu publiku – mislim da ih njihove muzičke tradicije čine veoma sposobnim da osete našu muzičku energiju, koja je veoma direktno povezana s ritmovima.

Isto tako, moram da istaknem da širom sveta upoznajemo zajednice zainteresovane za našu muziku. One, na izvestan način, više žive u “muzičkim zemljama” nego onim pravim. U njima volim da sviram i nalazimo ih na mnogo različitih mesta.

Kako teče proces stvaranja vaše muzike?

Obično prvo sam komponujem, kako bih napravio celovite i dramaturški zanimljive komade – i naravno, da bih razvio misao o sebi i sopstvenim mogućnostima komponovanja. U svakoj kompoziciji moram da “nadmudrim” sebe.

Zatim sve to dovodim pred bend, što je sledeći korak u razvoju komada. Kada sviram s Roninom, prvo vežbamo kompozicije na probama, i onda ih sviramo na velikom broju nastupa u sklopu naših redovnih svirki ponedeljkom. Nakon izvesnog vremena, precizno osetimo koji su potencijali, a koje teškoće s određenim komadom. Potom počinjemo da ih sviramo na turnejama, i na kraju ih možda i snimimo.

Ovaj proces često traje i po tri-četiri godine, i u svakom od njih želim da naučim nešto o muzici, kompoziciji, bendu, i sebi samom.

Kako si se odlučio za rad baš sa ovim muzičarima?

Bubnjara Kaspara Rasta poznajem od detinjstva. Mi smo veoma različiti, ali smo razvili ista muzička interesovanja. Basistu Björna Meyera smo upoznali nešto kasnije, tako da je Ronin prvo bio trio s njima dvojicom. Björn mi se momentalno dopao zato što nisam mogao da čujem nijednu konkretnu školu u njegovom sviranju. Naravno, on je pod uticajem svojih švedskih korena, ali poseduje veoma osoben stil. Ima dovoljno ukusa da prepozna šta ne treba svirati, ume da ostavi prostora za muziku i partnere na sceni.

Andi Pupato je takođe „iz komšiluka“. Ni u njegovom sviranju se ne čuje neka prepoznatljiva perkusionistička tradicija – ono je neutralno u pozitivnom smislu. On sjajno svira šejkere, isprobava i izmišlja nove perkusivne instrumente. Sha je poslednji pristupio bendu i dosta je mlađi od nas ostalih. Priključio nam se kada smo počeli da sviramo ponedeljkom, pa je bilo logično da postane član Ronina na prvom albumu koji smo snimili za ECM. Sviđa mi se što svira kontrabas klarinet i bas klarinet na veoma ritmičan način, kao da je perkusionista.

Svi članovi Ronina poseduju stav u izvođenju muzike koji smo nekom prilikom opisali kao zen-fank: sviraj opušteno i fokusirano, sviraj za pesmu, dramaturgiju i bend, a ne za sebe; sviraj radikalno ali uglađeno; poštuj publiku, svoje partnere na bini i muziku. Sviraj i uživaj u svakom nastupu kao da će ti biti poslednji.

Osnivač ECM-a Manfred Eicher je praktično legenda evropskog džeza, skoro koliko i muzičari koji objavljuju albume za njegovu izdavačku kuću. Kako izgleda saradnja s njim na studijskim snimanjima?

Eicher je veoma istančan slušalac. Zna mnogo i ima dosta iskustva sa improvizovanom, ali i komponovanom muzikom, tako da je idealan partner i pravi producent. Zanimljivo reaguje na odslušano i zna puno o dramaturgiji pesme, koncerta i albuma. Ima fantastičnu intuiciju kada se radi o slabim tačkama u kompoziciji ili interpretaciji.

Međutim, najviše se divim njegovoj svežini u studiju – učestalo traga za novim odgovorima na zvučna ili dramaturška pitanja. Jednom je “spasao” komad samo kroz način na koji ga je umiksovao. Nakon njegove intervencije pesma je delovala za trećinu kraće, samo zbog tenzije i dramaturgije koju je uneo obrađujući snimljeni materijal.

Da li planiraš još neke radove s nekadašnjom postavom Mobile, ili solo projekte?

Da, kad-tad. Uvek radim na nekoliko stvari, ali ne želim da pravim albume tek da bih dokumentovao projekat, ili iz zabave. Smislenije je koncentrisati se na par stvari, biti precizan i pažljiv na tim poljima.

Kako se razvija tvoja izdavačka kuća Ronin Rhythm Records?

Osnovao sam je kada sam počeo da izdajem vlastite albume, zato što sam hteo da preuzmem odgovornost za ono što radim i zato što tako dobijam sav novac. Ako to ne funkcioniše dobro, treba da kritikujem sebe i nikoga drugog. Takođe, puno učim o biznisu i imam priliku da postavim temelje u karijeri drugih muzičara, naročito onih mlađe generacije.

Naravno, sa jakim partnerom kao što je ECM nema više smisla da izdajem sopstvene albume na svojoj etiketi. Ali recimo, za Roninovog duvača Sha to je dobro mesto za objavljivanje albuma. Otvoreni smo za ljude koji su inovativni, profesionalni, ali i povezani s našom estetikom.

Kakvo je tvoje mišljenje o džez sceni u Švajcarskoj?

Veoma je živa i velika. Ne samo što se tiče muzičara, već i institucionalne podrške. Jedina otežavajuća okolnost i izazov je malo tržište. Muzički biznis nije previše razvijen, pošto je zemlja mala i podeljena na četiri jezičke regije. Zbog toga je mnogim muzičarima potrebna podrška da bi mogli da odrade svoje projekte. Da bi se zaista razvijao, moraš da se probijaš na druga tržišta i scene.

Takođe, postoji i dosta džez škola, tako da imamo puno muzičara koji žele da sviraju. Ne želim nikog posebno da imenujem ili istaknem, ali ljudi koje najviše cenim su moji muzički saradnici – zato što ih poznajem dosta dobro i zaista mogu da govorim o njihovim kvalitetima.