Nik Bärtsch’s Ronin – Llyria (ECM)

U svetu džeza malo je izdavačkih kuća za koje se toliko nedvosmisleno vezuje određeni zvuk i stil, kao što je slučaj sa nemačkim ECM-om. Kada nekome, opisujući album koji ste može biti nedavno slušali, kažete da se radi o ECM svirci, taj će tačno znati na šta se misli. Izraziti liricizam i jednostavne molske linije, dugački intervali tišine i mali broj tonova po taktovim jedinicama…kada hoćete da opišete ECM-ovski saksofon obavezno ćete pomenuti Jana Garbareka, a kao klavirsku referencu – Keitha Jarretta. Izdavanje ploče za ovu etiketu vam gotovo automatski nudi fanovsku bazu i prestiž u svetu džeza.

Osnivač kuće i producent preko 300 njenih izdanja Manfred Eicher umeo je s vremena na vreme da ustalasa mirnu vodu i unese raznovrsnost u vlastiti katalog, no moramo priznati da se u 21. veku to ne dešava prečesto. Utoliko je pojava pijaniste i klavijaturiste Nika Bärtscha kao sada već redovnog potpisnika ECM-a značajno osveženje za ovu etiketu, ali i za evropski džez u celini.

Šture melodije i beskonačna repeticija u delu 39-ogodišnjeg Švajcarca na prvi pogled ne izleću mnogo iz gorepomenutog stilskog šablona, no ovde je posredi umešna nadogradnja postojećih postulata koje će i kritika i sam Bärtsch opisivati kovanicom zen-fank. U prevodu: preko masnih bas linija i stabilnog ritma pletu se minimalističke melodije s istočnjačko-spiritualnim nabojem. Ili rečnikom referenci: Steve Reich upoznaje skandinavski džez! Ekipa iz postave Ronin, uz manje izuzetke, svakog ponedeljka nastupa u matičnom Cirihu – nakon godina uigravanja ova mašinerija kuca poput najpreciznijeg švajcarskog sata.

Nekoliko vezanih stilski uravnoteženih izdanja daju povoda da se napravi korak napred. Tragajući za neosvojenim područjima, Bärtsch je najavio okretanje liričnoj strani vlastite muzike, više prostora za saksofon, ali i nešto angažovaniju ritam sekciju.

Uvodni Modul 48, paradoksalno, otkriva izrazito konzervativnu crtu u ovim ličnim inovacijama. Saksofon zvuči baš kao da ga je posudio Jan Garbarek, dok je ritam nešto „razliveniji“ nego što smo navikli i naginje ka paradigmatskom ECM izrazu. Razloga za bojazan ipak nema: situacija se prilično popravlja u narednom modulu, gde nas dočekuju živahni ritmovi i Bärtschov klavir koji se ne libi da zahvati delić raskoši mocartovske klasike. Modul 47 donosi česte promene tempa i intenziteta svirke, psihodelične pijanističke pasaže, pouzdane fanki bas linije i neočekivane brejkove – Ronin je živ i zdrav, svež i punom naletu.

Ostatak albuma nudi miks osvežavajućih novotarija i proverenih vrednosti, i pokazuje nam kako veštom autoru nije teško da od malo sastojaka napravi slasnu zakusku. Dok slušate Ronin, u svakom trenutku osećate izrazito kolektivni duh benda. To ne znači samo da je bend toliko uvežban da ritam i melodije sve vreme idu „pod konac“, već i da će iznenadni lomovi u pesmama zvučati perfektno u svojoj „nesavršenosti“ – više kao produkt neke složene hemijske formule negoli kao plod raspojasane improvizacije.

Albumom Llyria profitiraju sve zainteresovane stranke. Bärtschov Ronin je uspešno i blagovremeno oplemenio vlastiti izraz, ECM razbio monotoniju, dok je publika dobila jedno od najuverljivijih izdanja evropskog džeza u tekućoj godini. Živeli!

Nik Bärtsch – klavir

Sha – alt saksofon, bas klarinet

Björn Meyer – bas

Kaspar Rast – bubnjevi

Andi Pupato – perkusije