Nišvile 2011 (3): Delikatna truba & seksi saks

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 14.08.2011. / Foto: Jovan Gojković

Poslednji festivalski dan započeo je pres konferencijom Toma Harrella. Kao što već dobro znamo, radi se o muzičaru koji boluje od šizofrenije, pa je postajala bojazan da njegovo razvlačenje po konferencijama i radionicama neće izaći na dobro. Kako sam kasnije saznao od organizatora, niko nije insistirao na njegovom učešću u propratnim aktivnostima, ali je Harrellova supruga i menadžer ipak potvrdila dolazak i pre koncerta.

Harrell se pojavljuje u crnoj odeći i tamnim naočarima koje ne skida ni u zatvorenom prostoru; hoda polako i nesigurno, i deluje krajnje odsutno i nezainteresovano za bilo šta što se dešava oko njega, pa je čitav prizor tužan i potresan. Ređa se pitanje za pitanjem, a Harrell daje šture odgovore tipa „He is a wonderful musician and person“, verovatno jedva čekajući da produži dalje. Kada dohvati trubu rađa se magija, ali dan je dug i još smo daleko od toga…

Među nekoliko preostalih konferencija valja izdvojiti srpsko-špansko-argentinsku neo-sving kombinaciju Down Home i njihovog kontrabasistu Ivana Kovačevića, koji je izneo niz jako trezvenih i konciznih razmišljanja o vlastitom stvaralaštvu i (liberalnom) odnosu prema kombinovanju žanrova, i gotovo (za džezere) jeretičku misao da je bend svoj izraz gradio osluškujući i reakcije publike – nasuprot tradicionalnih „umetničkih“ principa po kojima kompozitor radi to što radi „za sebe“, pa ako se to nekom i svidi – još bolje.

Saksofonista Ondrej Štveraček otvorio je program na glavnim binama u trio formaciji, objašnjavajući kako se regularni pijanista kvarteta razboleo. Radi se o instrumentalisti koji gotovo doslovce citira Coltraneove fraze i ne trudi se da odmakne dalje od njegovog stila; srećom pa je dovoljno navežban i nadahnut da iznese tako ambicioznu svirku, i ostavlja veoma dobar utisak. Da je bilo klavira bilo bi i više dobrodošle širine i raznovrsnosti, ali koncert je bio dovoljno kratak da ne zapadne u monotoniju.

Već pomenuti Down Home su i praktično demonstrirali performerski stil izgrađen na uličnim nastupima po Barseloni – lepršav, razigran, muzički kompetentan i kompaktan, a sa druge (ili prve?) strane okrenut zabavi i demonstraciji dobrog raspoloženja. Kovačević prednjači u vizuelnom pristupu, šetajući kontrabas uzduž i popreko bine, a ne zaostaje ni muzički – rado se odajući slep tehnici karakterističnoj za rokabili. Ako je Nišville već izrazito zabavljački orijentisan, bilo bi dobro da bude više ovakvih bendova – koji poseduju duvačke sekcije i dotiču džez, umeju da naprave atmosferu, a pritom poseduju i zavidan izvođački integritet.

Deo prepoznatljivog imidža Nišvilla čini i niz raznovrsnih nagrada koje se dodeljuju svake godine. Poslednje večeri festivala Tomu Harrellu je dodeljena nagrada „Car Konstantin“ za „autentičan džez izraz“ – još jednom smo pregurali mrcvarenje krhkog bića američkog trubača, koji je samo nervozno odmahnuo rukom na zahtev voditelja programa da prozbori koju reč povodom upriličene svečanosti.

Konačno, dobili smo priliku da ga čujemo sa aktuelnim kvintetom u nizu post-bap numera, pretežno u srednjem i brzom tempu. Bila je to klasična „ravnomerka“ u kojoj bi između početne i završne teme bila raspoređena sola svakog od članova benda, tako da prvi solo uvek dobije saksofonista Wayne Escoffery, potom Harrell, pa onda i ostali.

Escoffery nije toliko poznat u širim džez krugovima, ali se u poslednjih nekoliko godina etablirao kao muzičar koga džez kolege rado angažuju za svoje projekte. Kada čujete njegovu svirku odmah vam bude jasno i zašto je to tako – radi se o saksofonisti veoma laganog i lepršavog stila, koji s lakoćom izbacuje virtuozna i harmonski zanimljiva sola, pomalo nalik Joshui Redmanu. Harrell mu praktično daje vodeću rolu, i u duhu džez tradicije ( koju je Miles svojevremeno promovisao) gradi dinamiku na kontrastu muževnog saksofona i prigušene lirične trube.

Ipak, lider kao da ostaje (svirački) pomalo nedorečen u bržim numerama – ne zbog toga što nije dobar (naprotiv!), već zato što je prateći bend (Denny Grissett – klavir, Ugona Okegwo – kontrabas, Johnatan Blake – bubnjevi) izvanredan. Situacija se menja u baladerskim trenucima kada na bini ostaju samo Grissett i Harrell, pa se ređaju delikatne deonice i interakcije trube/flighorne i klavira, i osećamo magiju koja nam je obećana – u punoj meri!

World-pop tezgaroše Voices of Nature osluškujem samo na početku, i prelazim na Open Stage da pogledam novosadski Frame Orchestra. Moglo bi se reći da su nadahnuti svirkom Borisa Kovača, u kojoj se prepliću klasika, istočnoevropski etno i strast Latinske Amerike, te na momente i violinskim pasažima nalik Lajku Felixu. U prednjoj liniji se oslanjaju na interakciju akustične gitare, violine i harmonike, a dosta pažnje posvećuju aranžmanima – pedantno osmišljenim i upakovanim u pitku formu koja ima potencijal da privuče koliko-toliko širi auditorijum.

Na glavnoj bini sledi bend Hansa Dulfera, mada je od samog starta jasno da su svi došli zbog specijalne gošće benda Candy Dulfer – nezvanične kraljice Nišvilla i muzičarke koja reprezentuje sve što ovaj festival jeste, ili želi da bude. Koktel porn-fanka, esid-džeza, pomalo i pravoverne svirke, i sve to upakovano u narodsku pop formu. Naravno, tu je nezaobilazan vizuelni dojam “ženske sa saksofonom”, koja je pride veoma zgodna i ne stidi se toga.

Čak i sam Hans je veoma svestan koga su ljudi došli da vide, pa se i ne trudi bogzna kako da se istakne kao vođa. Već od druge numere Candy se pojavljuje na bini i kreće najuspešnija žurka na festivalu; nalazim se u sredini koncertnog prostora, okružen nekolicinom devojaka koje glasnom vriskom prate sve što se dešava, dok mnogi đuskaju i takođe glasno odobravaju zvukove sa bine. Krcato je i sigurno ima više od uobičajenih 3000 ljudi, koliko ih obično dođe kada je prostor “popunjen”. Sve je podređeno zabavi i dobrom provodu: Candy visoko podiže ruke i doziva ljude da đuskaju, dok reper i bitbokser u bendu loži masu vokalnim egzibicijama i brzim nabacivanjem rima.

Zanimljivo je da se iza svih tih suknjica, dugih nogu, plave kose i zaraznog osmeha, krije jako dobra saksofonistkinja – na šta će malo ko obratiti pažnju u prvi mah. Njen ton je moćan i sa puno volumena; sposobna je da sipa dugačke fraze bez žrtvovanja ili otaljavanja pojedinačnih nota. U duetima, kada istovremeno solira sa ocem, s lakoćom ga nadigrava i kada se krene u klasičnije džeziranje. Sve bi to, naravno, bilo zanimljivije kada bi Candy i želela da istakne svoje sviračke kvalitete u prvi plan, no u najvećoj meri ona se zadovoljava “erotskim” fraziranjem, pevanjem i generalno zabavljanjem mase.

S druge strane, Hansov bend nešto češće inistira na džezerskoj dinamici nastupa, a na tom polju manje pruža od Candy – taman kad vas povuče užurbani fanki-latin ritam (čuli smo i treću verziju Caravana na Nišvillu!), bez preke potrebe stižu izolovana sola na kontrabasu i bubnjevima, koja se svode na puku egzibiciju. Sve to, naravno, u nedelju uveče nije bilo previše bitno publici – prisustvovali smo satu čiste ekstaze i nesputane radosti Nišlija i ostalih festivalskih pridošlica.

Finale je pripalo Zemlji Gruva, koja uz sastav Svi na Pod! nastoji da promeni sliku domaćeg pop-mejnstrima ubacujući duvačke sekcije i soul/fanki elemente. Bend je uredno i “mladalački” skockan, s jasnom svešću o značaju scenskog nastupa. Euforija na bini deluje pomalo proračunato, ali ovaj bend bi trebalo posmatrati pre svega kroz kulturološku prizmu – dovoljno su pitki i vizuelno atraktivni da privuku klince, koji se dvoume kom se muzičkom (pa i svakom ostalom) jatu privoleti. U direktnoj dvoboju mogli bi da pobede folkere i odvedu mlađariju na “pravu stranu”, a sa druge strane ipak donose dobrodošle inovacije na pop scenu, pa makar i ne nudili previše avanture za malo zahtevnije slušaoce. Za finale Nišvilla – dovoljno.

* * *

U saopštenjima po završetku prošlogodišnjeg Nišvilla, bilo je dosta govora o finansijskom minusu, koji je proizašao iz nerezonske ekonomske politike direktora festivala Ivana Blagojevića – trošenja novca iz projektovanog (nepostojećeg) budžeta, da bi se ta sredstva pokušala naknadno prikupiti pritiskom na nadležne kulturne institucije, i od prodatih karata. Što bi se narodski reklo, napravljen je račun bez krčmara.

Takvo poslovanje direktno je odredilo i ovogodišnji program. I ranije je Nišville sastavljan po marketinškim principima – spajanjem isluženih džez veterana i nižerazrednih malo poznatih bendova, dovođenjem hit sastava od pre 50 godina, održavanjem posustalog esid-džeza u životu (dovođenjem “svetog trojstva” – Brand New Heavies – Incognito – De Phazz), i njihovim kombinovanjem sa nekolicinom relevantnih modernih džez bendova, koji bi došli uz pomoć ambasada i kulturnih centara.

No ovoga puta takav princip je doveden na još viši stepen, nauštrb kvalitetnih hedlajnera koji bi mogli zabaviti i široke mase. Prošle godine su Solomon Burke i Manu Dibango održali odlične koncerte, zvučeći pritom sasvim sveže i svirački/pevački ozbiljno. Nisam prisustvovao Sly & Robbie koncertu prve večeri, ali u nastavku programa nije bilo izvođača koji bi mogli da dosegnu taj nivo. To svakako nije bio Mungo Jerry, a Hans i Candy Dulfer bi pre mogli biti odgovor na prošlogodišnji nastup zemljakinje Saskie Laroo na trubi.

Sa druge strane, i džezerski segment programa je po kvalitetu bio nešto slabiji od prošlogodišnjeg, mada se moglo odgledati par jako kvalitetnih nastupa (Motif, Elina Duni Quartet, Tom Harrell) – naravno i uz pokoji bend nedostojan bilo kakvog festivala (Saransk Big Band).

Malo je nade da će se u budućnosti organizator okrenuti razmišljanju o kvalitetu, umesto o pukom marketingu i menadžerisanju. Nije sporno da je festival značajan za Niš i da doprinosi kulturnoj i turističkoj ponudi grada. Uz sve gafove, može se pogledati i poneki zaista odličan koncert, dok je dobar provod uz jeftino pivo i klopu svakako zagarantovan. Nije problematična ni ideja da se kultura spoji sa zabavom, jer i ležerni sadržaji mogu da budu visokokvalitetni i dostojanstveni. No, sporno je što se bavljenje kulturom često uzima zdravo za gotovo, kao vrednost sama po sebi koja se ne dovodi u pitanje.

Tako, praktično, ne postoji kritičko preispitivanje uređivačke koncepcije Nišvilla od strane neke zvanične instance, a Nišlijama se prečesto servira “polovna roba” i predstavlja kao vrhunsko umetničko dostignuće. Poslednjih nekoliko godina odziv publike je jako dobar, a povremeno i odličan, i sa te strane se ne vidi nikakav problem, ali ostaje pitanje šta se dešava kada se festival završi.

Hoće li bujati džez scena? Da li će se koncerti održavati na redovnoj bazi, a na televizijama i radio stanicama osvanuti nove emisije? Da li će avgustovski posetioci Tvrđave pronaći i preslušati neki album Toma Harrella, ili ipak nastaviti da uživaju uz tezga-bendove iz obližnjih lokala? Nišville pretenduje na gradske i republičke kulturne finansijske fondove, odnosno novac građana, pa bi u tom duhu morao da ima odgovornost prema misionarskoj i edukativnoj ulozi koja uz sve to ide.