Nišville 2011 (1): Književnici, umetnici i tehničari

Mesto: Niška Tvrđava / Datum: 12.08.2011. / Foto: Jovan Gojković

Sticajem okolnosti, Jazzin ekspedicija nije prisustvovala prvoj večeri festivala, a po dolasku u petak predveče vaš reporter uleće pravo na konferenciju za novinare povodom izlaska knjige „Majls“ – autobiografske knjige iz pera Quincyja Troupea i Milesa Davisa koja se pretežno bavi njegovom „akustičnom“ fazom. Za stolom nadahnuto i pomalo zajapureno govori pisac Zoran Ćirić.

„Magični Ćira“ daje čitavoj konferenciji uzbudljivu notu, koja nadilazi uobičajeno rutinsko nizanje informacija i zalazi u tanane književne analize; otme mu se i poneki „sporan“ komentar, poput onog u kome nagoveštava da su ljubitelji „električnog Milesa“ snobovi koji ne bi razumeli jezik i emociju knjige.

Sve i da je u pravu, stare loše podele na pravoverne i one druge džezere bi valjalo ostaviti u prošlosti i pritom popularizovati žanr svim učtivim sredstvima; ipak je fatalna 1969. bila pre više od 40 godina, a džez se rascvetao na mnogo više stabala od „akustičnog“ i „električnog“ – Miles bi to najbolje znao!

No čak i kada se ne slažete, lepo je slušati relevantnog govornika; ova konferencija će se ispostaviti kao jedan od najzabavnijih momenata prve festivalske večeri.

Press centar donosi susrete sa starim i novim znancima – fotograf Dragan Tasić, uvek dobro raspoložen, objašnjava piscu ovih redova kako se stiže do Galerije “art55” u kojoj je postavka njegovih – nije preterano reći – fantastičnih džez fotografija; setimo se da se prošle godine našao u najužem izboru Udruženja džez novinara za fotografiju godine.

Njegov znatno mlađi kolega Jovan Gojković (urednik Foto Srbija foruma) je na početku karijere, ali dobro razume suštinu zanata i zna da uhvati pravi koncertni momenat. Dok pričamo o muzici sa Nišvilla, objašnjava kako njegov prijatelj iz Aleksinca, volonter festivala, ima 10-ak drugara koji će poslednje večeri doputovati do Niša samo zbog Candy Dulfer!

Prelazimo na centralni koncertni program, gde je upravo počeo nastup albansko-švajcarskog Elina Duni Quarteta pred nekoliko stotina tek pristiglih ljudi; slušamo svirku dosta sličnu Irini Karamarković ili Matildi Leko, koju smo gledali na prošlogodišnjem izdanju Novosadskog Jazz Festivala.

Elina i njen bend nadovezuju se na jako lep (srednjoevropski?) trend spajanja ozbiljnih pevačica sa ozbiljnim džez bendovima – ritam sekcija je veoma fluidna i daje sebi taman toliko slobode da ostane u granicama modernog post-bapa, a da ne zvuči matematički precizno, dok za to vreme impresivni pijanista Colin Vallon (zajedno sa basistom Patriceom Moretom snima za ECM) filuje svoja sola diskretnim disonancama i razmahanim pasažima. Posle vrhunaca sleduje povratak na (etno) teme, a za završnicu tu je i melos Šabana Bajramovića, čiji je duh sveprisutan na Nišvillu.

Setimo se da je prošle godine odlični Flat Earth Society takođe dobio „škart“ termin u uvodnim festivalskim satnicama; ove godine je zarad masovne zabave žrtvovan još jedan itekako ozbiljan bend koji će muzički zaseniti skoro sve predstojeće goste Nišvilla. Ako ih niste gledali, probajte makar da ih poslušate na studijskim snimcima.

Taman kada su čula nadražena veoma kvalitetnom i dostojanstvenom džez svirkom, usledio je sramotno prizeman špansko-belgijski bend Yoni Vidal & Estrellas, čiji bi se izraz bolje uklopio u svadbarske šatre nego u bilo koji iole ozbiljan koncertni prostor; čak i za tradicionalno ležerni Nišville ovo je bilo previše. Pomenimo da su glavni koncertni adut benda rutinske i tezgarski razvodnjene obrade Gypsy Kingsa, pa će sve biti dovoljno jasno.

Bežim glavom bez obzira i vraćam se pred početak koncerta Larry Vuchkovic trija i pevačice Jackie Ryan. Pre dve godine je američki pijanista crnogorskog porekla održao solidan koncert na beogradskom Belefu; konzervativan, čvrsto ukorenjen u baperskoj tradiciji i okićen latino ukrasima, ali sa dovoljno šmeka i sviračkog raspoloženja. Sinoć se krenulo u sličnom duhu, da bi se Ryanova priključila nakon par pesama.

Larry i Jacky upoznali su na jednom sešnu u hotelskoj sali, a njihova saradnja donosi zabavljački štih koji levitira između klupske džez svirke i nešto pompeznijeg „Las Vegas“ raspoloženja. Iskusno i rutinerski, u maniru prekaljenih zanatlija. Kojima je, doduše, ponestalo inspiracije za ambiciozniji autorski rad.

Internacionalni trio našeg gitariste Ivana Ilića (stacioniranog u Španiji) nastupio je čak dva puta iste večeri; ako se i uzdržimo od vrednosnih sudova, primetićemo makar da je ovakva odluka organizatora ne baš uobičajena. Na Open stageu ih zatičem pred sam kraj nastupa, kada Ilić uleće u jako zanimljiv i razmahan solo na Marc Ribot/Captain Beefhart tragu; iz tog ipak netipičnog nadahnuća vraća se na izraz između gitarskog mejnstrima i bluz/fanki nagoveštaja u stilu Charlieja Huntera; na glavnoj bini zvuči rezervisanije i manje nadahnuto.

Konačno, na binu stiže dugo čekana zvezda večeri – Stanley Jordan. Prostor oko glavnih bina sada je već krcat; ispred pozornice tiskaju se mase radoznalaca sa spremnim foto-aparatima, cirkuliše se između stolica, a sve tribine su pune.

Da se ovaj koncert odigrao pre 20 godina, Jordan bi bio neviđena atrakcija sa svojim stilom sviranja s obe ruke na vratu gitare. Danas su pirotehničari već pomalo demode i izazivaju oprečne reakcije, te često bivaju optuženi za puku demonstraciju sile. Od kraja koncerta do trenutka pisanja teksta razgovarao sam sa nekoliko novinara i zaljubljenika u džez i muziku uopšte – preovladavao je mahom negativan stav („nema tu duše“) o Jordanovom muziciranju.

Ipak, reklo bi se da na koncertu stvari nisu toliko crno-bele. Jordan jeste suverena zvezda svog trija i sve je podređeno njegovim dugometražnim solima, u numerama koje traju i preko 10 minuta. Međutim, bilo bi surovo otpisati njegovu svirku kao potpuno hladnu. Ako na trenutak zaboravimo na to kako ta muzika nastaje, i koncentrišemo se na to kako zvuči, situacija je malo drugačija.

Radi se o mahom pravolinijskom post i hard bapu sa uplivima bluza, koji nije previše moderan, ali ne pati ni od preterane rutiniranosti. Kada se dođe do tih famoznih sola, nema ni previše jurcanja kroz skale i insistiranja na brzini, već je fokus na usložnjavanju gitarskih linija i njihovim paralelnim tokovima (gde veoma tečno i ukusno dozirano zvuče pasaži sa oktavama). Kada se sve sabere i oduzme, Jordanov stil je odbojniji na idejnoj ravni nego na praktičnoj.

Repertoar je bio ispunjen obradama, pa je tako koncert otvoren Ellington/Mills/Tizolovim Caravanom (možda sam i zbog fascinacije ovom pesmom „popustljiv“ prema Jordanu, iako je njegov stil – teoretski – sve što ne volim u džezu). Sa ovako lepom temom teško možete da omanete, pa se i trio uspešno klacka na talasima slavnog originala.

Interpretacija Hendrixove Little Wing pokazaće se kao još jedan zahvalan izbor, gde Jordan bez pratnje benda pokušava da nekako iskombinuje spontani bluz filing i surovo tehničarenje; čini se da mu solidno ide, pa povremeni grubi tonovi u prelazima i nehajne šetnje među akordima otkrivaju da se ipak radi o „običnom smrtniku“, a ne bezdušnoj mašini za hiperprodukciju tonova.

U kontekstu Nišvilla – ovako šarolikog i umetnički neambicioznog kakvog ga znamo – radi se o dosta solidnoj svirci. Na savremenoj džez sceni sve ovo postaje znatno manje relevantno, a makar sebe ne mogu da zamislim da bih, inspirisan svirkom sa Nišvilla, ikada pustio Jordanov CD u plejeru. O festivalskoj koncepciji je već dovoljno toga napisano i nema svrhe ponavljati se, a nama prisutnima ostalo je da sačekamo autorski uzbudljivije nastupe u narednim danima.