Nišville 2011 (2): Od kiča do fri-džez eksplozije

Predah od transfera neprijatnosti pronalazim odlaskom na izložbu Dragana Tasića, koja je relativno daleko od Tvrđave i malo zavučena; kolega fotograf Ivan Grlić je imao nešto više sreće, pa se njegova postavka nalazi u samom pres centru i gledamo je svakog dana.

U predvečerje stiže i pres konferencija povodom drugog i dopunjenog izdanja knjige Mihaila Blama – Jazz u Srbiji 1927-1944. Sa stola se smeši lepše (i skuplje) pakovanje u izdanju Stubova kulture, dok Miša u maniru starog šarmera veselo govori o svom poduhvatu. Među govornicima se pojavljuje autor pogovora u prvoj knjizi, Milan Milovanović, jedan od najboljih (i najelokventnijih) poznavalaca istorije srpskog džeza.

Tu je i iskusni džez novinar/publicista Bobi Aranđelović, a kao šlag na torti je dekica u poodmaklim godinama, jednostavno predstavljen kao „čika Pera“ – radi se o gospodinu koji je tridesetih godina prošlog veka (!) nastupao sa Mišinim ocem Rafaelom, i autentičnim živim predstavnikom istorije ne samo srpskog džeza, već i života u tadašnjoj Srbiji. Svakako, još jedan od veselih i boljih momenata Nišvilla.

Uvodni koncert pred šačicom ljudi pripada bendu slovačkog saksofoniste Mila Suchomela. Ako vam ovo ime ništa ne znači, to je zbog puke činjenice da se radi o još jednom u moru sličnih post i hard bap saksofonista koji se bore za mesto pod suncem. Kako se menjaju numere, tako uočavamo i različite uticaje – jednu od tema posvećuje Bennyju Golsonu, kada pređe na sopran pomalo vuče na Branforda Marsalisa, pa povratak na tenor priziva duh “Giant steps” Coltranea.

Sve zvuči korektno, ali ništa izuzetno. Da se radi o srpskom bendu – ili da smo medij iz Slovačke – možda bismo mu posvetili kakvu-takvu pažnju i istakli prednosti u odnosu na domaći prosek; ovako, ostavljamo ih zaboravu i nastavljamo dalje.

A ono što je usledilo bio je jedan od najgorih džez koncerata koje sam gledao u životu! Ni posle prespavane noći i vaganja vrlina/mana ne pronalazim blaže reči za nastup Saransk Big Banda i Olega Kireyeva iz Rusije, premda je svaki momenat koncerta predstavljao svojevrsnu razonodu na fenomenološkom nivou. Probajmo da opišemo šta se to desilo.

Nekoliko bezazlenih taktova u Count Basie stilu predstavlja uvod u vokalni segment, gde čujemo nižerazrednog “iskusnog” pevača skromnih glasovnih mogućnosti kako peva Strangers in The Night. Svaka strofa odiše tezgaroškim duhom, a ne deluje ni da bend može da povadi stvar, jer nikako da čujemo suvislog solistu – sve se svodi na rutinsku, ne baš energičnu i kompaktnu pratnju. Ništa bolje ne zvuči ni Gillespijeva Salt Peanuts, koja je svedena na restoransku pošalicu. Gostujući saksofonista Kireyev nagoveštava da se radi o muzičaru daleko iznad nivoa big benda, ali on ne dobija previše prostora.

Pravi “spektakl” sledi sa pevačicom koja izvodi Macarenu (!), dok je bend prati u beskrvnom sving aranžmanu – kič na kvadrat. Ni to nije sve; članovi benda joj se pridružuju i svi plešu u “voziću”… bilo je tu i fanki muzike za kafiće, bubnjarskih sola koja se svode na besomučno lupanje po dobošu, a do kraja su uspeli da naruže čak i nedodirljivi Caravan.

Ukratko, pokupljen je finansijski pristupačan bend uz pomoć Ruske ambasade, a da se po svoj prilici niko nije ni zapitao poseduju li ikakav kvalitet. Mnogi džez festivali se oslanjaju na finansijsku pomoć i sugestije iz inostranstva, ali nije zgorega da se ustanovi makar nekakav kriterijum u dovođenju muzičara. Da li je dovoljna garancija kvaliteta to što je neko “iz inostranstva”, dok domaći (neretko dosta bolji) bendovi skupljaju slučajne šetače na Open Stageu?

Posle nesrećnih Rusa, i Kenny G bi zvučao kao Wayne Shorter s beogradskog koncerta. Maya Nova i Rick Margitza tako su se našli u veoma zahvalnoj poziciji i bilo im je lako da ostave solidan utisak. Njihova saradnja jeste čist vokalni mejnstrim, ali donosi kompetentne soliste koji umeju da grade dinamiku i na momente zagolicaju maštu slušaoca. Maya nas čašćava galantnim vokalizama koje bi mogle da asociraju na stil Gretchen Parlato, dok Margitza svira veoma promišljeno i odmereno, čak i kada dobije “voljno” da oplete po instrumentu do mile volje.

Za njima sledi pop/rok/bluz atrakcija iz davnih vremena, Mungo Jerry Blues Band, pred preko 3000 ljudi koji se provlače između sedišta i prave uzavrelu atmosferu. Čitava scena neodoljivo podseća na film Povratak u Budućnost i Michael J. Foxa koji u prošlosti odlazi na školsku igranku svojih roditelja, te biva zatečen muzikom i stajlingom ekipe na bini – ovde naročito pleni pažnju kičasta bas gitara sa zelenim svetlećim pragovima. Koliko ljudi, toliko ćudi, o ukusima ne vredi raspravljati…

Dakako, za bis je ostavljen najveći hit In The Summertime, kada se bendu pridružilo nekoliko desetina mladih volonterki, kako sam saznao – po želji frontmena Raya Dorseta, koji je istovremeno izneo zahtev da mu niko ne prilazi posle koncerta.

Nišville je festival na kome ćete lako videti nižerazredne džez bendove i prežvakane pop/rok/bluz veterane izvađene iz naftalina, ali isto tako može da se desi i nešto sasvim neočekivano – da u najudarnijem terminu gledate i slušate punokrvni fri-džez! Odmah posle Mungo Jerryja nastupio je norveški kvintet Motif koji je momentalno raspalio iz sve snage, zbunivši većinu prisutnih.

Nikako se ne radi o tipičnom skandinavskom bendu na tragu Nils-Pettera Molvaera ili Buggea Wesseltofta, pa ni sličnom Matsu Gustafssonu sa druge strane spektra; poput grupe Atomic, radije će baštiniti američku tradiciju i upakovati je na osoben način.

Duvačka sekcija benda, koju čine tenor saksofonista Atle Nymo i trubač Eivind Lønning neodoljivo podseća na Colemana i Cherryja iz The Shape Of Jazz To Come faze; kada se svirka zahukta i sagleda kroz celinu, ima tu i uticaja s ranih fri albuma Davea Hollanda ili Tomasza Stanka, a na savremenoj sceni najbliži su čikaškoj ekipi stasaloj na muzici Vandermark 5.

Ukratko, radi se o izuzetno energičnoj svirci koja ima i širinu i dubinu, a pojedinačnih nadahnuća ne manjka – ekspresivni pijanistički pasaži Håvarda Wiika prepliću se sa basom bendlidera Olea Mortena Vågana koji čupa žice bez milosti, dok bubnjar Håkon Mjåset Johansen fluidno prati šta se dešava, i ne nameće preciznu ritmiku bez preke potrebe. Nema ni previše fiksnih tema, tempa i aranžmana, pa bend pleni pre svega izvanrednom međuigrom i eksplozijom energije.

Motif je vrsta benda koja svira u malim klubovima pred 100-200 ljudi; ovoga puta su nastupili pred desetostruko većim auditorijumom, koji je došao da se izđuska i dobro provede. Ovakav neobičan kontrast ponude i potražnje nije se negativno odrazio ni na bend ni na publiku, pa su entuzijasti pažljivo pratili svirku ispred bine, dok su oni zbunjeniji taman uhvatili predah pred koncert trija Miška Plavog i njihove vokalne gošće Lene Kovačević.

Miško Plavi, Vasil Hadžimanov i Džoni Dunkić zvuče veoma uigrano i nadahnuto, a stilski prolaze kroz razne žanrove instrumentalne muzike, od džez fjužna do world musica. Reklo bi se da svi uživaju u ovoj saradnji i daju maksimalan doprinos, premda bi Dunkićeve partiture bolje zvučale sa manje agresivnog udaranja po bas pedali, koje preti da “pokrije” ostatak zvučne slike.

Lena je gostovala u tri numere, i samo potvrdila raniji utisak da se radi o pevačici skromnih glasovnih mogućnosti i stila nedoraslog ambiciji da gradi status ozbiljne džez pevačice. Delovalo je i da nije baš u dobroj formi, pa su njene jednostavne vokalne deonice zvučale dodatno tanko i nedorečeno.

Stoga je pravo olakšanje bilo kada se bend vratio svirci u izvornoj postavi i razigrano odradio ostatak seta, kulminirajući Anestezijom od EKV-a i dvostrukim bisom.