By 
Mesto: Niška tvrđava, Niš / Datum: 19.08.2012. / Foto: Nišville
Da li je u pitanju lenjost ili blago potcenjivački odnos usled odabira nonšalantnog imena, tek malo ko od nas je znao šta se to krije iza naslova Lepi Jova, najavljenog kao uvodni akt poslednje večeri. Nakon što smo na konferenciji za novinare i upoznali simpatične Novosađane, odagnali smo i misteriju koja se krije iza naziva benda – momci istina nisu ružni, ali niko od njih se ne zove Jova; u pitanju je, po njihovoj priči, opšteprisutni karakter iz epske narodne pesme koji je u svakom sosu mirođija.
Momci su odmah pošteno priznali da ne sviraju džez, što nas nije sprečilo da se obremo na početku njihovog nastupa. I došlo je do toga da šačica prisutnih, koju su uz to činili dobrim delom i volonteri (čija su zaduženja, osim ovoga da popunjavaju rupe u gledalištu, priča se, u toku festivala bila još neobičnija, te katkad uključivala i nošenje koncertnog klavira) sa ovacijama ispratila ovaj neobični bend.
Rumunski i srbijanski melos, odsvirani jako autentično i sa visokim stepenom poznavanja materije, instrumentalne potkovanosti i strasti, i uz to još sa dobrom dozom humora, razgalio je vašeg izveštača mnogo više nego što bi se ikada tome i nadao. Virtuozni frulaš (i po potrebi gitarista) Milorad Kukić i odlični klarinetista/saksofonista Miloš Mijatović definišu jako dopadljivim, ali zahtevnim unisonim linijama zvuk benda, koji definitivno treba doživeti uživo.
Znalačko korišćenje akustičnih instrumenata lako me je podsetilo na ranu fazu benda Mostar Sevdah Reunion, koji je nakon početka koketiranja sa drugim pravcima, jasno, izgubio na izrazu. Stoga latino uplivi i rokerski izleti koje je i Lepi Jova sinoć demonstrirao (bez obzira na blagu euforičnost prisutne publike) mogu samo da naruše lepotu inicijalno sjajne i još bolje u delo sprovedene originalne ideje.
Nakon starta koncerta bugarskog sastava Sentimental Swingers, bespogovorno smo rešili da će to biti najbolje veče festivala. Ne zbog kvaliteta svirke, izbora izvođača ili bilo čega trećeg, već zato što smo jednostavno tako rešili. Pozitivna atmosfera iz pres centra tokom sučeljavanja sa tri markantne frontmenke ovog sastava, a gde su nas počastile i kratkim akapela nastupom, bio je jasan znak da u toku njihovog nastupa sedenje i potencijalno snobovsko-kritičarsko mlaćenje u ovom slučaju prazne slame ne smeju da budu opcija. Njihanje i teatralno-grandiozni, ponekad i trapavi plesni koraci sve brojnije publike pratili su besprekorno izvedeni i čistokrvni sving kompetentnog bugarskog seksteta.
A tri dame su briljirale, kako vokalnom izvedbom i besprekornim slaganjem glasova, tako i brižljivo uvežbanim pokretima. U repertoaru je bilo svega – od Glenna Millera, preko Bjork, čak Rage Against The Machine, pa sve do potpuno zaboravljene “Ca Plane Pour Moi” belgijskog pankera Plastic Bertrand, a sve je to logično dovelo i do prvog bisa u četiri festivalska dana.
Mali predah je nastupio uz kvartet trubača Andersa Bergcrantza, nešto manje poznatog švedskog muzičara, koji je potvrdio tezu da sa krajnjeg Severa teško može da stigne nešto muzički loše. No, specifičnost ovog sastava je da maltene nema nikakvih tačaka sa onim tipičnim skandinavskim zvukom, već da gaji nešto tradicionalniji ali istovremeno otvoreniji bap stil, potpuno na tragu Miles Davisovog drugog kvinteta iz druge polovine šezdesetih. Kako je koncert odmicao, Bergcrantz i ekipa su sve više oslobađali u startu pomalo konzerviranu energiju, da bi na kraju poentirali nadahnutim finalom pozdravljenim od strane sada već oko dve hiljade posetilaca.
Dovođenje pripadnika nove britanske škole Get The Blessing jedno je od prijatnih momenata kojima Nišville zna sporadično da iznenadi. Skepsa vezana za čičkanje bendova koji nemaju izraziti party karakter oko hedlajnera festivala Brand New Heavies, javila mi se neposredno nakon i letimičnog pogleda na redosled izvođača (posle njih je nastupio Eyot). Moju zabrinutost je na konferenciji za štampu odagnao basista benda Jim Barr odgovorom koji se može sumirati u jednostavno: “Ne brini, znamo šta radimo”.
Rečeno-učinjeno. Get The Blessing su u svojih pedesetak minuta nastupa napravili neobuzdanu i divlju žurku. Štaviše, ako Aca Lukas nije harao sinoć negde, to što se dešavalo unutar zidina Tvrđave je i mogla biti “najveća žurka na Balkanu”, i to idejno bazirana na materijalu inspirisanim delom Ornette Colemana! Svirao se mahom materijal sa poslednjeg “OC DC” albuma, ali žurka je bila na vrhuncu u toku izvođenja ponajvećeg “hita” “Einstein Action Figure” sa prethodnika “Bugs In Amber”.
Većina je dočekala svojih pet minuta uz The Brand New Heavies. Pokušali smo da se predamo konfekcijskom i danas već bajatom zvuku britanskih acid-jazzera, ali nije išlo, te smo se ipak odlučili za predah na tribinama, odakle smo imali savršen pogled na oblak dima prouzrokovan neobuzdanim đuskanjem mase. Direktor Ivan Blagojević je, pretpostavljamo, nezadovoljan ovogodišnjim brojem hedlajnera, u zadnjem momentu listi izvođača priključio stare znance Nišvila koji na poziv sigurno nisu čekali dvaput. Što se mene tiče, novac namenjen njima bio bi bolje investiran, u krajnjem slučaju, i u širenje Nišvila na još jedan manji grad u Srbiji.
Razgovor sa članovima niškog benda Eyot to veče vrveo je od interesantnih, kako trivijalnih stvari (natapirani gitarista Brand New Heaviesa Simon Bartholomew im je, prijatno zatečen njihovim zvukom, nakon tonske probe ponudio nasnimavanje svojih gitarskih linija) do onih ozbiljnijih, vezanih za budućnost benda. Nakon beskonačnog čekanja odgovora od Secret World i Abbey Road studija, novi album Eyota snimljen je u Bauer studiju u Ludvigsburgu kod Štutgarta.
Zvuk na ploči Enrica Pieranunzija “Permutation” sam već okarakterisao kao senzacionalan, tako da sam uveren da će inženjeri renomiranog studija izvući maksimum iz Eyotovog jako dobrog novog materijala, koji smo delom imali prilike da čujemo uživo na zatvaranju festivala. Po rečima pijaniste Dejana Ilijića, glavnog kompozitora benda, nove stvari bi trebalo da odišu nešto pozitivnijom i svetlijom atmosferom od prethodnika.
Ono što smo mi čuli sinoć, a što je najbitnije, Eyot zadržava svoje neodoljive hipnotičke kvalitete uz koje ide za nijansu ubedljivija dinamička nadgradnja, koja se po pravilu razrešava orgazmičkim krešendom. Zvuk je sinoć mogao biti bolji, jer su Eyot bili lišeni tonske probe na opremi na kojoj će svirati. Naime, u organizaciji se zaboravilo da u sastavu imaju klavir, koji je bio planiran za paralelni stejdž. No Nišlije, naviknute i na veće nevolje, izvukli su maksimum iz postojeće situacije, a to je rezultiralo i izvođenjem jednog starog hita “Horizon” na bis. Bend koji, kako sam stekao utisak u razgovoru sa ljudima, ima malu ali realnu fan-bazu, sinoć je stekao priznanje i na masovnijem nivou. Nestrpljivo čekamo naredni korak.
By 
Apsolutno se slazem. Ukoliko ste imali prilike da prisustvujete tzv. jam-session-u u Banovini, Bergkrancov kvartet je svirao jos nekih 15ak minuta i bilo je super. Sto se tice BNH, smorili su maksimalno, a za te novce bolje bi im bilo da su doveli, npr. Tomasza Stanka… =)
Ne razumem, u nekom od predjasnjih postova se pise o tome kako je toliki broj gradova je kompenzacija za slab festival sa jedne, a sa druge strane bi jos jedan grad bio bolja investicija…..
Jos jedan krajnje subjektivan prikaz celog Nisville jazz festivala, kojeg da, ne daj Boze nije, verovatno ne bi smo imali prilike da vidimo nista od svetskih jazz imena. Neko se potrudio da dva puta dovede BNH (nisu mi omiljeni), dva puta Incognito (isto mi nisu omiljeni), dva puta Billy Cobhama, pa John Pattituci-ja, Solomon Burke-a itd… Pa sjajno je i da nam pozivi Nisville i Ivan Blagojevic.
A ovaj sajt treba da pomogne svima koji vole jazz a jos vise onima koji tek ulaze u pricu da ga i realno zavole, a ne da na osnovu opisa za ova cetri dana pomisle da je ceo festival promasen i da ni jedan izvodjac nije kako treba. Za razliku od Beogradskog koji od pocetka zna sta treba da dovede i ima svaki put po 52 slusaoca u publici ( bice 51 ako ovako nastave da budu neinventivni, necu vise da idem).
Pozdrav iz srca Beograda!
Ivane, mislim da si izvestaje pomesao malo sa nekim ogorcenim komentarima ispod izvestaja prethodnih veceri. O vecini koncerata se u izvestajima ipak pisalo prilicno afirmativno… Oni koji su to zasluzili blago su i iskritikovani. Ne razumem ni to ‘subjektivan izvestaj’? Mislim da je ovo ipak ubedljivo najanalitickiji prikaz festivala koji moze da se procita u domacim medijima. Da li su po tebi objektivni Tanjugovi izvestaji koji se baziraju na stereotipnim i bazicnim cinjenicnim nabrajanjima akterima festivala?
Nisam siguran da je bas blago…
Slazem se da je najanaliticniji izvestaj iz dana u dan, ali da li provejava izrazita crta subjektvnog?
Moguce da sam pomesao sa nekim komentarom ispod texta, u tom slucaju se izvinjavam!
Ivane, da probam ja da ti pojasnim. Nisvil je zasebna muzicka prica, tacnije receno muzicka zurka. Mene ne zanima puno ko stoji iza tih prica, ni Blagojevici, ni Pantici jer nismo mi zbog njih otisli na bilo koji od postojecih festivala nego su oni tu da nama omoguce da ponesemo nesto lepo. Kolega Zlatan, neka mi ne zameri, je tek cetvrte veceri cini mi se shvatio da se treba opustiti, zaboraviti sta bi smo mi da nismo mi i napravio izvanredan izvestaj. Kritizerstva ima onoliko koliko ga i mora biti kada je rec o Nisvilu koncipiranom najcesce na dva ili tri dzez koncerta, ostalo je muzika za mozda buduce fanove. Nove i nove generacije koje pristizu to “usmeravaju”, a sa druge strane govorimo o festivalu letnjem i na otvorenom prostoru cime se uslovljava i raznovrsnost programa. Ipak, uvek ima mesta kvalitetnijim odabiru, ne samo u dzezu nego i onom sto je izvan ovog zanra kao prateci ili integralni deo kako god da publika dozivljava. Imala sam priliku da vidim dzez publiku kako prespava ostatak, ali i one koji prespavaju dzez koncerte. I kako god gledali na Nisvil, on je nemerljiv sa beogradskim jer ima drugaciji cilj: da se ljudi, osim sto cuju i malo dobrog dzeza, dobro zabave jer nije bas sve tako ozbiljno i ne visi zivot o koncu ako nema Ribota.
Zao mi je, ali postoji i potreba za malo laganijim muzickim sadrzajima koji su i dalje kvalitetniji od vecine ostalih nedzez manifestacija. Diskusije nakon ostalih izvestaja idu u smeru kritike i festivalskih programa, ali i nasih izvestavanja kao nekriticnih, sa grubo receno imputima da malo naostrimo pera i borimo se na taj nacin za kvalitet scene u Srbiji. I tome ima mesta jer je jazzin doista jedini koji se analiticki osvrce na festivale. U celoj prici je i ring festival, verovatno i najkvalitetniji dogadjaj i najkvalitetnija ekipa koja sve to odradi, pa bi i sa te strane trebalo sagledati price o festivalima. Naime, Bojanu Djordjevicu se nema sta zameriti na dosadasnjem radu, ali da li mozda treba za takav uspeh da dobije i nase priznanje, kao i priznanje drugih medija, resornog Ministarstva i inih faktora koji mogu doprineti da mu se omoguci jos prostora za rad. Elem, da zakljucimo, Zlatan i Nikola su dobro odradili posao, nisu kritikovali zbog same kritike, nego merili i vagali ono sto je bilo merljivo. Subjektivnost je uvek prisutna, bilo da je pozitivno ili negativno misljenje, a ova redakcija se stvarno trudi da je sto manje bude u tekstovima.
o cemu se ovde polemise, hesuse?! zli se kurtoazno uvija i izvinjava u ime jazzina u ime buducih akreditacija, a tip halucinira o “svetskim jazz imenima”! kojim imenima, o madres egoistas, i iz kog veka?
a taman kada sam hteo da pohvalim nikolin polemichki txt sa b92… eeeee, jazzine, mutna vodo…
;))
@djelen
ma vazno je da Beton, Ugricic & co. rulaju. u poredjenju s njima, Nishvil je ultramoderan i hiperaktuelan.
beton rula kad uzjashe yu bastardo ekipu; priceless…!!!
stvarno ne znam ko je taj “ugricic”
@helen
zezas