Nišville 2012: Drugi dan

Mesto: Niška tvrđava, Niš / Datum: 17.08.2012. / Foto: Nišville

Nišlija Predrag Simović se sa Berklija vratio sa ambicioznim planovima vezanim za profesionalnu džez karijeru u Srbiji. Peđi najpre sugerišemo promenu imena kvarteta (Pedjazz) da bi izbegao pošalice vezane za tumačenje varijanti izgovora. Odbacivanje ovako jeftino-banalnog imena pomoći će mu i da ga potencijalni slušaoci ozbiljnije shvate. A njegovo delovanje  je u domaćim okvirima opravdano, jer se radi o skoro u potpunosti školskoj, ali sasvim pristojnoj straight-ahead svirci. U repertoaru se smenjuju autorski komadi sa obradama popularnih džez klasika, a Peđin entuzijazam, koji se u toku večeri pokazao i na sešnu u Banovini, za svaku je pohvalu.

Ako bi se birao najzgodniji sastav na ovogodišnjem festivalskom izdanju, odgovarajuću statuu i plaketu bi verovatno  poneo turski mešoviti sastav EF Septet, u kome nastupaju po četiri muškarca i četiri žene. Što se muzičkog segmenta tiče, iskreno se nadamo da oni predstavljaju poklon turske ambasade gradu Nišu, jer bi isplaćivanje honorara ovom simpatičnom ali nižerazrednom bendu, fokusiranom na vokalne obrade standarda, bio skoro pa nerazuman potez.

Koliko god program na glavnim binama znao da varira od sjaja do bede, u Nišu moramo biti spremni i na jako prijatna iznenađenja. Jedno od njih je i Brussels Jazz Orchestra koja ima friško izdanje sa dvoje renomiranih vokala – belgijskim pevačem i multiinstrumentalistom Davidom Linxom i portugalskom divom Mariom Joao. Njihova aktuelnost dodatno dobija na snazi ako se zna da je orkestar odigrao glavnu ulogu u nastanku muzike za prošlogodišnjeg oskarovca “The Artist”, kao i da ovog leta nastupaju u kompletnoj postavi (sa oba pevača) na svega još par koncerata.

Pomenuti materijal sadrži viđenje Gerschwinove opere Porgy & Bess iz perspective 11 različitih aranžera, gde se Joao obrela u koži nesrećne Bess, dok je uloga dobronamernog beskućnika Porgyja poverena Linxu. To što je briselskom orkestru u poslednje vreme zapao tretman arhaičnih motiva, ne znači da se odriču progresivnog i modernog  tretmana skoro svega čega se dotaknu (sa izuzetkom onoga gde zahtev za autentičnošću strogo nalaže drugačije).  Tako se njihov Porgy & Bess konceptualno ne razlikuje mnogo od svojevremeno isto tako naprednog Gil Evansovog i Miles Davisovog (doduše u potpunosti instrumentalnog) viđenja ovog klasika.

Publika koja je u toku izvođenja lagano ispunjavala koncertni prostor bila je spremna da pomno isprati ovo konceptualno delo, a da im zadrži pažnju naročito se potrudio Linx svojim bravuroznim sketovanjem i pozitivnim scenskim nastupom. Maria Joao je, kao i uvek, priča za sebe. Sinoć odevena u živopisne boje, glasom devojčice, predstavila je Bess  u jednom krhkom i nežnijem izdanju žene kojoj se na glavu srušio čitav svet, ali koja sa neizmernim optimizmom pokušava da izađe na kraj s tim. Teatralna ekspresivnost u njenom glasu teško je uporediva sa  bilo kojom drugom vokalnom pojavom na savremenoj muzičkoj sceni.

Kroz program su prodefilovale sve poznate i neke malo manje poznate melodije iz Gerschwinove svite, da bi za kraj bila ostavljena  pomalo gorka verzija one najpoznatije – Summertime. Na angažovanju ovako ambicioznog i ozbiljnog projekta, Nišvillu će ove godine zavideti i mnogo veći evropski festivali.

(Z.D.)

Ukrajinski a capella sastav Jazzex – tri muška i tri ženska vokala –  još na popodnevnoj konferenciji za novinare ostavio je utisak šarmantne ekipe, odgovarajući na neko od novinarskih pitanja pevanjem lepo harmonizovane verzije “Caravana”.  Na samom koncertu, sem ove numere, nije bilo previše dodirnih tačaka sa džezom, koliko bi njihovo ime moglo da sugeriše. Ređale su se profesionalno aranžirane i interpretirane verzije hitova poput “Bad” Michaela Jacksona, “Besame Mucho”, “Don’t Worry Be Happy”… da bi koncert kulminirao i njihovom verzijom “Đurđevdana”. Sasvim očekivano ćemo izraziti zamerku zbog odveć izlizanog materijala, ali ako Nišville već mora da sadrži u programu ovakve (preterano) populističke bendove, dobro je da su makar dobro uvežbani i zanatski kompetentni u svom poslu.

Na sam dan koncerta otkazan je dolazak bas-superstara Jamalaadeena Tacume, koji je trebalo da nastupi sa Josephom Bowiejem – radilo se o smrtnom slučaju u porodici. Umesto njega je na bas gitari nastupila Kim Clarke koju je konferansije predstavio kao “najbolju fank basistkinju na svetu” (u duhu sveopšte “najboljosti” na kojoj se u najavama uporno i besramno potencira). Iako nema sumnje da se radi o kompetentnoj sviračici, staroj Bowiejevog saradnici i prirodnom izboru za ovu priliku, ostaje žal što nismo čuli jednog od najoriginalnijih i najvirtuoznijih basista na svetu.

No na kraju nije ispalo tako strašno – da Tacuma nikad nije ni najavljen, svejedno bismo pričali i pisali o odličnom, žanrovski čistom fank koncertu, gde su se na srećan način susreli umetnički kredibilitet i zabavljački potencijal benda. Bowieja smo već temeljno predstavili u intervjuu pre par godina, tako da o njegovom pređašnjem radu ne treba previše trošiti reči.  Na niškom koncertu se pojavio u svetlom odelu, tamnim cvikerima i šeširu (koje je kasnije odbacio), spreman da odgovori ulozi frontmena i u vizuelnom pogledu. Sa izvođačke strane, karakteristično je kombinovao pevanje i nadahnuto sviranje trombona, dok je piscu ovih redova naročiti dojam ostavio saksofonista Ivica Premelč, koji je tipična fank sola često gradirao do brzih i vrištećih falseta (“ovi svršavaju”, začulo se u publici). Spomenimo i da je organizator najavio postavu “Funk Experience”, dok je na Bowiejevom sajtu ubeležen bend “Joe Bowie & The Bastards”, kombinovana američko-hrvatska postavu u kojoj je klavijature svirao Gojko Tomljanović, a bubnjeve Sin Bonović.

Italijanski sastav “Nema problema” već je proputovao Srbiju uzduž i popreko, svirao i u Guči i u beogradskoj Čekaonici… iako nije posve nalik gučanskim ansamblima, ljubavlju prema ovdašnjem etno zvuku privlači takve asocijacije. Mingusova “Boogie Stop Shuffle” u repertoaru je bila jedan od prijatnih izleta iz matrice, no već smo se zaputili ka Banovini gde je valjalo propratiti makar jedan od najavljenih sešna na festivalu. Tamo nas je, oko dva sata posle ponoći, dočekala veoma prijatna atmosfera koju su sa bine podgrevali gitarista Predrag Simović i nadahnuti David Kikoski, koji će dan kasnije nastupiti u glavnom programu sa Opus 5. Kada je umesto Simovića na binu došao sjajni izraelski saksofonista Amir Gwirtzman (takođe trećeg dana u zvaničnom programu) usledio je jedan od sešna za pamćenje. Dvojica inostranih gostiju nadopunjavali su i nadahnjivali jedan drugog tvoreći autentičan džezerski ugođaj, i zasenjujući dobar deo do sada odgledanog glavnog programa.

(N.M.)

•  Nišville 2012: Prvi dan