Nišville 2012: Prvi dan

Mesto: Niška tvrđava, Niš / Datum: 16.08.2012. / Foto: Nikola Marković, Zlatan Dimitrijević, Nišville

Posebnu pažnju – pre svega zainteresovane užestručne džezerske javnosti – privukla je promocija knjige “Džez kao socio-kulturna improvizacija” sociologa Veselina Mitrovića. Uz autorovog fakultetskog ex-profesora skupio se i trust džezerskih mozgova, među kojima su bili saksofonista Mića Marković, prekaljeni džez publicista Bobi Aranđelović i mladi muzikolog Milan Milojković (autor emisije “Gramofonija” na trećem programu Radio Beograda).

O samoj knjizi nismo mnogo toga čuli, sem da je dobro što postoji delo koje o džezu govori kroz akademski diskurs. Aranđelović je još jednom iskoristio priliku da “ukrade šou” i mimo konteksta progovori o svom pisanju o vezi džeza i filma, dok se jedino Milojković osvrnuo na pokoji detalj iz knjige, u blago polemičkom tonu komentarišući/osporavajući Mitrovićev termin “etno-kasta” kao nedovoljno jasan, da bi autor replicirao kako se radi o “statističkom terminu” i da se o tome može polemisati opširnije – nekom drugom prilikom. Sam Mitrović je je delovao tiho i skromno, konstatujući kako mu je inspiracija za ovo delo bio rad Maxa Webera, implicitno nagoveštavajući da je interesovanje za džez kao muzičku formu ovde tek sekundarna stvar.

Muzički deo programa otvorio je mladi niški sastav JazzbookA koji je, od prvog nastupa 2010. do danas,  evoluirao do stabilne postave čiji repertoar je zasnovan na autorskim numerama – pre svih klavijaturiste Vladimira Jelenkovića. Za najavljivanje numera i animiranje publike zadužen je trombonista Marko Kasumović, koji je ove godine stigao i do Guče sa orkestrom Bobana Markovića, kojem je gostovao i na albumu; upravo po tom angažmanu su ga prepoznavali i komentarisali u publici. Tradicionalno skromna poseta u uvodnom terminu glavnog programa verovatno je kumovala nešto uzdržanijoj svirci, ali i dalje je Jazzbookin etno-fjužn-džez na zavidnom nivou za jedan bend tinejdžerskog uzrasta. Neke džez sastave u tridesetim po inerciji smatramo “mladim” – Nišlije bi do tada mogle da steknu više nego zavidan staž, nadamo se i diskografiju. Na samom završetku njihovog nastupa dodeljena je nagrada za životno delo Mići Markoviću, dok je JazzbookA odsvirala njegovu čuvenu temu iz “Otpisanih”.

Usledio je nastup italijanskog Lydian Sound Orchestra, koji možda nije iz prve lige italijanskog džeza i u rangu sa Ravom, Fresuom, Bollanijem i ekipom, ali predstavlja više nego ozbiljan sastav u domenu ambiciozne džez orkestracije. Iako je konferansije festivala najavio da će njihov program biti posvećen Gilu Evansu i Theloniousu Monku – premijerno na Nišvillu – italijanski orkestar je u prvom delu nastupa mahom baštinio autorske numere i tradiciju italijanskih kompozitora, da bi tek u finalu usledilo par vezanih Monkovih komada. Njihov je koncert bio još jedan praznik i osveženje za sve domaće ljubitelje džeza koji ne mogu baš često da slušaju savremene velike ansamble, sa ambicioznim aranžmanima “pod konac”. Teško je izdvojiti bilo koga, jer se Lydian Sound Orchestra pre svega bavi timskim radom, gde je svačija uloga pažljivo određena, a solo deonice se ređaju na ravne časti – u tom smislu je prva zvezda nastupa bio dirigent i suvereni vođa benda Riccardo Brazale, dok su solisti pronašli pravu meru između svojih deonica i aranžerskog konteksta.

(N.M)

Nebulozna najava voditelja programa (a nije da ih je manjkalo prvog dana) o Jeanu-Lucu Pontyju kao Coltraneovom ekvivalentu na violini, naravno, pada u vodu već nakon uvodne kompozicije ovog violiniste i njegovog benda. Krajnje ispoliranom i hirurški preciznom, a pri tom apsolutno beskrvnom svirkom,  predstavio je najpre noviji materijal (star doduše već nekoliko godina), a onda se u drugom delu koncerta vratio eksploatisanju klasičnog materijala iz bogate mu karijere jednog od bitnih fjužn inovatora.

Nažalost preskočio je sve što bi (meni barem) bilo iole interesantnije, tako da su izostale uobičajene posvete njegovom nekadašnjem poslodavcu Franku Zappi, koje bi ukupan dojam verovatno podigle na drugi nivo. Uzgred,  junak večeri je bio apsolutno dominantni i rasploženi rođendanžija Hadrien Feraud, kome je ovo  bila prva svirka sa bendom, čime je Srbima barem delimično nadoknadio odsustvo s koncerta Johna McLaughlina u beogradskom Domu sindikata kada je imao ozbiljne probleme sa šakom. Ono što je sinoć prikazao je prototip modernog pristupa električnom basu, i bilo kakav trud ostalih na bini (posebno bubnjarskog Kazanove Damiena Schmitta) delovao je, pomalo grubo rečeno, nedorastao. Na kraju je Pontyju uručena i nekakva nagrada za doprinos džezu, a on je na to, zbunjeno ali adekvatno, odgovorio još jednom kompozicijom na bis.

Ako ste se pitali kako to da široj javnosti nepoznati pijanista Jon Cowherd uspeva da pod svojim imenom po Evropi ovog leta šeta takvu postavu u kojoj su John Patitucci, Brian Blade i Steve Cardenas, odgovor delom stoji u istoriji njegovih saradnji sa navedenim zvezdama – Cowherd je stalni član Bladeove postavke Fellowship, kao i Patituccievog akustičnog trija (u kojem je umesto Bladea stilski ali i vizuelno zapanjujuće slični Rudy Royston). Sa basistom je u formi trija, tokom ove godine, koncertno već usviravao materijal, koji je sinoć tek drugi put pred publikom odsviran u formaciji John Cowherd Mercy Project. Sledeće godine bi materijal treba da se pojavo i u prodaji.

Elem, to što smo dobili te večeri, bilo je ništa manje od onoga što smo očekivali – a od takve postave smo naravno očekivali najviše. Cowherdova muzika, ne tako kompleksna i zatvorena kao ona koju Blade i Patitucci sviraju sa Waynom Shorterom, zahteva ipak mnogo intimniji momenat od sinoćnjih par hiljada ljudi, kojima želja da se uhvate u koštac sa petnaestominutnom svitom “Mercy” ipak nije jača strana. Malo strpljenja bi u svakom slučaju bilo nagrađeno poletnim kvazi-njuorleanskim finalom, koje je poslužilo da se uspostavi ona prava festivalska atmosfera. Uzgred, deluje da je od ovog Mercy Projecta muzički najviše profitirao Steve Cardenas, koji je kao večiti pozadinac i timski igrač dobio ozbiljnu priliku da u prvi plan stavi svoj neobični i originalni stil sviranja.

O nastupu Osibise ne bih preterano trošio prostor za pisanje, jer ako je tolikim ljudima sinoć bilo veselo, ko sam ja da sipam otrovne strelice. Na hepeninzima ovog tipa uvek se nađe način da se i iz ovakvih momenata izvuče najbolje. No, mora se pomenuti i jedna mala nepravda prema ovim pomalo olinjalim, ali jako veselim Afrikancima; njima je naime ni krivim ni dužnim uručena statua sa likom Šabana Bajramovića za “fuziju džeza i drugih muzičkih pravaca”. Naime, oni sa džezom imaju  tačno onoliko zajedničkog koliko i ovogodišnji pobednik iz Guče.

Prvi dan na glavnoj bini okončan je laganom sambom kvinteta “najboljeg brazilskog bubnjara” (svih vremena?) Alexandre Cuehne, koji je po rečima moderatora imao već dva nastupa na različitim binama Nišvilla… nakon dobrih dvadeset minuta pružene mu prilike, ipak smo rešili da se lagano povučemo.

(Z.D.)

• Nišville: Drugi dan