Nišville 2015: Veliki orkestri, furiozni saksofoni i kapljice kiše

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 15-16. avgust 2015. / Foto: Filip Filipović / Video: Jazzin TV

Za početak, treba pohvatili samu ovogodišnju organizaciju Nišvilla. Svaki nastup je počinjao tačno na vreme, a sem glavnih bina, postoji još pregršt drugih bina po tvrđavi i gradu, na kojima je program besplatan. Posebno bih istakao stejdž na kome su išli nemi filmovi uz pratnju mladih pijanista – jako zanimljiva i simpatična ideja. Sem press konferencija tu su i bile i izložbe, a takođe još jedna pohvala oranizatorima je za organizovanje workshopova, koji su, verujem, pogotovo mladim muzičarima bili jako korisni i predstavljali su priliku i za upoznavanje sa zvezdama festivala.

DAN 3

Prvi nastup treće večeri pripao je Bágyi Balázs New Quartetu. Na žalost, zbog ranog termina nastupali su pred svega pedesetak posetilaca, što je prava šteta imajući u vidu da je ovaj nastup bio među najboljima na festivalu. Saksofonista János Ávéd ima odličan, pun ton na saksofonu, a njegovo sviranje pod uticajem Coltranea zvuči izuzetno nadahnuto, te ga je publika pozdravljala snažnim aplauzima. Pijanista Dezső Oláh, majstor na svom instrumentu, vešto vlada različitim stilovima – od hipnotičkog modalnog pristupa koji ostavlja prostor ostalim muzičarima, do baperske svirke ispunjene gomilom tonova. Šetajući od već pomenutih uticaja  do mađarskih etno balada, kvartet je vidno oduševio publiku.

Nakon nastupa Tammy Pane, trebalo je da usledi jedan od glavnih koncerata na festivalu, zajednički nastup Duška Gojkovića i Milche Levieva uz pratnju Big Benda RTS-a. Pred sam početak organizator nas obaveštava da zbog bolesti Milcho neće moći da nastupi, tako da na kraju od pomenute saradnje na kraju ipak ne bi ništa. Međutim, prema bugarskim izvorima, pravi razlog zašto Milcho nije nastupio je taj što je zvanično održao svoj poslednji koncert još 10. juna. No uprkos tome imali smo zadovoljstvo prisustvovati sjajnom nastupu Duška Gojkovića, meni lično mnogo zanimljivijem od onog od pre par nedelja na Musicology festivalu. Najpre zato što je fokus ovog puta bio na Duškovim autorskim numerama i repertoaru sa aktuelnog albuma „Latin Haze“, dok je „Summertime“ zvučao bogatije nego na Musicologyju, u big bendovskom aranžmanu. U odličnim solo deonicama ređali su se Kristijan Mlačak, Marko Đorđević, Ljuba Paunić, Max Kochetov, Goran Potić…

U fokusu pisca ovih redova bio je nastup Sun Ra Arkestra pod vođstvom 91-ogodišnjeg Marshalla Allena.. Kako bismo izbegli potencijalne zabune, treba naglasiti da se Arkestra razlikuje od svih drugih sastava na planeti koji su nastavili postoje bez svoje glavne kreativne snage i vođstva. Za razliku od recimo The Doors bez Morissona ili npr. Miles Smiles, ne može se reći da je ovo samo skup muzičara koji su svirali sa Sun Ra. Gotovo poput nekakvog kulta ili hipie komune oni su živeli zajedno sa Ra pod njegovim strogim nadzorom i disciplinom (neki među njima i dan-danas žive u njegovoj kući, a Arkestra tu i dalje održava probe); droga, žene i alkohol bili su im zabranjeni, a muzičari su bili najstrožije kažnjavani kada pogreše, a na turnejama neretko i ostavljeni u nekoj od američkih država, dok bi ostatak orkestra nastavio bez njih. Tu se radi o nemerljivo većem stepenu požrtvovanja i odricanja.

Arkestra je danas sastavljen delom od originalnih muzičara a delom od novih članova za kojima se potreba ukazala kako bi nastavili s radom. Od originalnih članova sem Marshalla Allena tu su i Knoel Scott na alt saksofonu, Danny Ray na flauti i baritonu, Tyler Michael na basu  i Elson Nascimento na perkusijama kog je Ra pokupio tokom jedne od turneja po Južnoj Americi.

Muzičari izlaze na binu u šljaštećim odorama i već od samog starta i prvih takova jasno je da pred sobom zaista imamo pravu stvar. Usviranost muzičara i interakcija među njima je na neverovatno visokom nivou, dok sponane kolektivne improvizacije i izmena aranžmana pod vođstvom Marshalla Allena teku sjajno. Muzika Arkestra kao i njihove improvizacije zvuči zaista kosmički, popuz kakvog iščašenog ali krajnje pozitivnog i veselog big benda, u kom iako svaki muzičar ima svoj stil, zajedno stvaraju jedinstvenu zvučnu sliku. Marshall Allen je svaku od pesama začinjavao živahnim brzim frenetičnim piskovima na altu, te ga kombinovao sa najrazličitijim zvucim električnog duvačkog instumenta EVI. Uloge plesača se u jednom trenutku prihvata 55-ogodisnji saksofonista Knoel Scott, koji igra, radi salto u vazuhu, zvezdu i razne druge akrobacije. Arkestra su uz pomoć muzike Sun Ra šarmirali sve prisutne, te je obostrano zadovoljstvo bilo više nego osetno.

(M.L.)

 DAN 4

Poslednji dan festivala otvorila je kiša. Početak koncerta Majamisty Trija je bio odlagan koliko se moglo, takoreći dok se kiša nije prelika u numeru „Rain Dots“. Početak koncerta bio je rezervisan maltene samo za tehničku službu i volontere koji su bili brojniji od posetilaca. Majamisty TriO je već uigran bend sa raspodeljenim ulogama u kojima se svi članovi („redovni“i „pridruženi“) osećaju podjednako prijatno. A ove uloge su ostale iste tokom celog koncerta. Alvanovićeva je laka na dirkama i obezbeđuje osnovu i pravac u kom se bend kreće, Malina je osim za pratnju, zadužen i za dodatne slojeve, maksimalno koristeći težinu i dužinu tonova, Čik povezuje sve to u celinu gde ništa ne štrči, dok je glas Drobčeve uglavnom bio u službi kao dodatni zvuk osovine i retko izbijao u prvi plan, mada bendu ni ne treba klasični lid vokal. Oduševljenje koncertom kod pisca ovih redova nije izostalo.

Bez obzira koju vrstu muzike slušate i volite, uvek se oduševite kad vidite zainteresovane i talentovane mlade naraštaje. Devon Youth Jazz Orchestra je projekat sa jasnom namerom da iskoristi takvo interesovanje. Najmlađi član ima 13 godina i možda deluje da je pod tremom, ali u bendu ima pored njega još šest alt saksofonista, četiri tenora, dva baritona, dva klarineta i jednu flautu, i ova golema woodwind sekcija mu takoreći „čuva leđa“. I njima svima je zanimljivo što ih gledaju ljudi koji cupkaju po kiši kako bi se ugrejali, i koji sad više nemaju kuda. Brian Moore, rukovodilac projekta, sjajno je izbalansirao između sviračkog maksimuma učenika i prilagođavanja njihovom ukusu pa smo mogli čuti razdragane verzije Oasis “Wonderwall“ (na oduševljenje dobrog dela publike) i Mingusove „Moanin’“. Ovaj nastup deluje kao ekskurzija srednje džez škole sa kompletnim paketom iskustava koje ona nosi. To se moglo pročitati sa njihovih lica.

Wayne Escoffery je najavljen kao Downbeatova zvezda u usponu. Ipak, nije reč o mladom muzičaru na početku karijere, već o muzičaru sa veoma značajnim saradnjama i dobrim brojem albuma pod svojim imenom. Kada vidite „All Star“ u nazivima sastava, to obično budi sumnjičavost plus razmišljanje tipa – zar nisu mogli nešto originalnije smisliti (?!), ali u ovom slučaju sa sigurnošću možemo reći da Escoffery nije pravio kompromise i da je izabrao muzičare koji stilski idu u korak sa njegovim namerama. Kvartet čine još i David Kikoski (klavir), Ralph Peterson (bubnjevi) i Darryl Hall (kontrabas), koji je zamenio Ugonna Okegwoa.

Koncert je furiozno otvorila „Concetric Drift“ sa Escofferyjevog albuma „Live At Smalls“. Niko nije našao za shodno da se štedi, pa je Escofferyeva izjava o razmeni energije sa potopljenom publikom potpuno na mestu. Ranije u toku dana imali smo prilike da prisustvujemo workshopu ovoga benda i da vidimo koliko kvartet stoji iza onoga što Escoffery radi. On ima zaista štreberski (nemački: streben v. – težiti, stremiti nečemu) pristup muziciranju i to mu je obezbedilo moćan ton koji poseduje. Odmah sam se setio slike sa najave Nišvilovog programa, pa sledstveno tome i Jamesa Cartera – podjednako jakog tona, ljubitelj džez tradicije, slične građe, ljubitelja italijanskog kroja odela, i nešto manje markantnih obrva. Čak i kad svira „zvučne zastore“, oni i dalje zvuče jasno i glasno.

Sotavento Big Bend je ipak pomogao da se malo spusti lopta i saberu utisci posle Escofferyevog nastupa. Ovaj argentinski sastav sving aranžmanima prilazi standardima  te dodaje još nežniju notu hitovima koji svi prepoznaju, a zaljubljeni tu i tamo iskoriste priliku za „cheek to cheek“ ples.

Saradnja Amire Medunjanin, Bojana Zulfikarpašića i Nenada Vasilića je jedna od onih uspešnijih na razmeđu džeza i world music. Zulfikarpašić i Vasilić su ljubitelji etno nasleđa koliko i Amira, a ona, uvek simpatično, ističe kako su oni veći autoriteti od nje. Lepota u ovakvom odnosu snaga je da su takva pitanja bespredmentna. Kako se kaže u tango žargonu, dobar plesač je onaj koji dopušta partnerki da se istakne u punoj lepoti. Muški deo sastava je džentlmenski u tome uspeo, i pustio Medunjaninovu da pokaže punu raskoš glasa. Izvedenom repertoaru sevdalinki i narodnih pesama dodati su uticaji i Šabana Bajramovića i Pavla Aksentijevića, i sve to skupa nije ostavilo ravnodušnim ni one koji imaju druge šoljice čaja. Džez dvojac (ritam sekcija?) se fokusirao na delovanje iz pozadine, te je harmonizovanjem i prigodnim ukrasima obezbeđeno jako zaleđe Medunjaninovoj.

Što se tiče reakcije publike na festivalu, ona se menja ne samo u zavisnosti od toga ko nastupa, već i od toga gde ste se pozicioniarali kao slušalac. Odmah ispred bine ćete naći najveće entuzijaste, ali i one koji su željni priče koja sa muzikom nema veze. Stolice postavljene između tribina i bine su generalno najmirnije mesto za slušanje, gde ćete dobiti i najviše od ozvučenja, dok su  tribine „mešano meso“ – može na svaku stranu da ode. Sam festival, u programskom smislu, ne menja koncepciju koja je za moj ukus nepotrebno megalomanska. Energija se i dalje nepotrebno troši. Ipak, bez sumnje, svake godine se na repertoaru nađe nešto za šta biste sigurno zažalili da niste videli i čuli.

 (P.M.)