Nišville 2016: Intima, histerija i neodoljivi šmek Juga

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 13-14. avgust 2016. / Foto: Dušan Dragosavljević

Nišville je neposredno pred ovogodišnje izdanje pronašao put ka listi 10 najboljih evropskih festivala. Ako se naša redakcija i neće u potpunosti složiti s nekim parametrima koje je prestižni ”Guardian” koristio pri formiranju iste, deliti mesto sa gigantima kao što su Montreux, North Sea, Umbria ili Jazz a Vienne, sve je samo ne mala stvar. Mada estetikom i programom ne može da bude ravnopravan takmac pomenutim prebogatim manifestacijama, ako ste se obreli barem jednom na Nišvilu, čak i da ste ‘najpravoverniji’ džez snob, priznaćete da festival, baš kao i sam grad, ima poseban šmek, ukus i miris koji i nas džangrizala iz redakcije tera da se mu se svake godine bez izuzetka vraćamo.  ”Guardian”-ov članak osokolio je dodatno i lokalne trudbenike i učvrstio ih u uverenju o bitnosti samog hepeninga, a direktora Ivana Blagojevića ustoličio u, kako to Nišlije vole da istaknu ‘Don Kihota srpske kulture u borbi protiv ‘Beogradske hronike’ (i one televizijske, ali i one svakodnevne, realne)’. Da li će nova ministarska garnitura, oslobođena ne previše popularnog i pre svega nepreduzimljivog ministra Tasovca (bez obzira što je u vladi bio izuzetno retka ptica iz nestranačkog miljea) jače podupreti najveću i najznačajniju kulturnu manifestaciju juga Srbije, ostaje da se vidi. Ovom prilikom osvrnućemo se na porciju festivala koju smo, u skladu s mogućnostima, ispratili, a tiče se njegova poslednja dva dana. Ali pre toga, mora se napomenuti da se, osim koncerata na dve glavne bine, koji su u apsolutnom fokusu svih izveštača, zaista mnogo toga dešava i na manjim binama, diljem zelenila lepe tvrđave. Na ukupno čak 11 bina šansa je data velikom broju mladih muzičara da tremu skidaju pred publikom, pokazujući znanje upijeno tokom dana na besplatnim radionicama otvorenog tipa, koje po ugovoru priređuju eminentni učesnici festivala (jedan od sjajnih segmenata Nišvila kojim može da se pohvali mali broj eminentnijih svetskih džez festivala).

Prvi koncert kome smo prisustvovali bio je subotnji natup domaćina, grupe Eyot.  Oni su u pauzi iščekivanja novog albuma, napravili odličan potez, predstavivši, uz prisustvo gostiju,  već snimljene kompozicije obučene u nešto drugačije ruho. I pored tehničke zahtevnosti, a samim tim i odgovarajućih sitnih problema, koji su rezultovali iz neophodnih brzih smena gostiju na bini, kao rezultat smo dobili osveženi Eyot iz jedne druge perspektive. Gudači su na kompoziciji ”Druids” elegantno podvukli osnovne obrise, dok je ženski hor uz promenjliv uspeh na numeri ”Drifters” (gde je frekventno potpuno potonuo u raspomamljenom krešendu benda), dao i vrlo simpatično tumačenje glavne teme putem vokaliza na hipnotičkoj ‘She is Dreaming of a Better Day’. Bendu se u istoj priključio i ”srpski Ralph Towner” u vidu Dragomira Milenkovića-Joge, vođe kultnog benda Hazari, ali trenutna inspiracija ili tehičke poteškoće sprečili su ga da se istakne u pravom svetlu unikatnog instrumentaliste kakvog ga znamo. Najuspeliji segment koncerta odnosio se na saradnju koja je već ovekovečena na debitanskom albumu benda, a bend dobio konačno priliku da je prezentuje i uživo. Na numeri ”3 Months Later” kao gosti nastupili su trombonista Vladan Drobicki i saksofonista Vasko Bojadžiski iz makedonske grupe Sethstat. Tada smo primetili da, iz eklektike debija, Eyot može da bira u kom pravcu će se stilski razvijati. U međuvremenu su, u tom izboru ne pogrešivši, napravili neke krupne stvari, ali ne sumnjamo da i ishod koji bi bio inspirisan uticajima koji su se kroz saradnju sa dvojicom duvača dali nagovestiti, ne bi dao konačne rezultate koji bi bili manji od intrigantnih.

Ostatak večeri je prosviran u jazz-funk maniru. Američki saksofonista Bill Evans je forsirao onu sviračku, dok su Englezi Shakatak predstavili onu komercijalniju, ka radijskim pop obrascima orijentisanu stranu ovog podžanra. Ako Shakatak ne smemo da definišemo kao džez, recimo onda da je to pop muzika za džez auditorijum koji misli da je suviše prefinjen za pop.  No, ako ćemo o komercijalnosti, ne mogu da pobegnem od utiska da kako vreme prolazi, tako je Evans sve dalje od raspojasanosti u svirci i masivnog zvuka tenora, koje su ga u ranoj mladosti kvalifikovale za glavni izbor saksofoniste Milesa Davisa. Sada bih se vezanih očiju zakleo da je ispred mene David Sanborn ili neko iz slične klike, jer Evansov ton prosto (u mojoj percepciji) neprijatno klizi u svom mainstream-smooth određenju. Razmene sola među muzičarima su rutinske, ubrzo postaju i zamorne, a u želji da kurs skrene na drugu stranu, Evans povremeno dohvati i pevački mikrofon. Za instrumentima su osvedočeni žanrovski asovi, sve vedete prominentnog L.A. kluba ”Baked Potato”, na čelu s gitaristom Bryanom Bakerom, koji je niškoj publici servirao virtuoznu svirku sa svega dva prsta leve ruke, dok su mu mali i domali prst bili u zavoju. Pretpostavićemo da se Bill Evans nije vodio taktikom Milesa Davisa, kada je ovaj od Herbiea Hancocka zahtevao da za sola koristi samo desnu ruku, te da je nabildovani Baker, recimo, jednostavno povredio prst u teretani kada mu je teg priklještio dva zavijena prsta.

Poslednje festivalsko veče je, što se tiče celokupnog utiska, bilo najjače. Uvodni nastup kvarteta Milana Petrovića smo, nažalost, propustili, tik da bismo stigli na početak koncerta japanskog kvarteta Ralyzzdig, koji predvodi ispisnik Berklija, saksofonista Yuichiro Tokuda. Pedesetak minuta post-bapa najvišeg kvaliteta, ukazali su na to da su Japanci, kada zapnu, kadri da tehnički dosegnu i najviše zacrtane ciljeve (mladi basista u svojoj superiornosti tehnički teško više može da nekuda napreduje u žanrovskim odrednicama). Problem se, međutim, u slučajevima prenavežbanosti, može javiti sa originalnošću i autentičnošću izraza, a to je Tokuda probao da nadomesti vokalnim aranžmanom jedne tradicionalnle japanske pesme.

Holandski saksofonista Yuri Honing je u Srbiji  treći put, sada pred svakako najvećim auditorijumom, koji se ubrzano uvećavao u iščekivanju zvezde večeri. Ovakav ambijent se, međutim, pokazao nezahvalnim za suptilan i fragilan izraz Honingovog akustičnog kvarteta, bez obzira što se publika svojski trudila da ispoštuje ovakav transcedentalan izraz muzičara. Predstavljajući mahom aktuelno izdanje ”Desire”, Honing,  bez obzira na prirodu ambijenta u kome je obreo, nije odustajao od favorizovanja melodije na uštrb ritma, što je i osnovna karakteristikae same ploče.  Upravo tako, timski,  se postavila i ritam sekcija sastava (Wolfert Brederode – klavir, Gulli Gudmundsson – kontrabas i Joost Lijbaart – bubnjevi), koja je tek u završnoj temi ‘Mina Daiski’ nagovestila svoje individualne instrumentalne kvalitete.

Na susednoj bini zatim sledi još jedan pravi džez ugođaj uz trio francuskog pijaniste Remija Panossiana. Još jedna od tradicionalnih džez postavki, koja štivo koje se od takvog formata očekuje tretira  na nekonvencionalan način, bez problema premošćavajući poetske i gruv pasaže, pravoverni klavirski izraz i rok, elektro i hip-hop. Publika reaguje bez rezerve, a trojac  se kroz razmenu energije lako inspiriše, ne propuštajući  retko pruženu priliku da prikaže maksimum svirajući pred, za njih neuobičajeno glomaznim auditorijumom.

No, jasno je odmah da Panossiana velika većina prisutnih smatra samo za kvalitetno zagrevanje za ono što sledi, a to je verovatno najveća zvezda koja je do sada nastupila na Nišvillu – soul pevačica Joss Stone. Ako je njeno angažovanje i progutalo pola festivalskog budžeta, dugoročno gledano je to ipak verovatno dobro promišljena investicija, koja će Nišvilu doneti reputaciju i benefite korisne za budućnost. Teško da vodu piju tvrdnje koje ono ‘džez’ u imenu festivala pravdaju stalnom otvorenošču žanra prema drugim pravcima; radije ćemo to shvatiti kao opravdanu težnju manifestacije da zvučnošću i prijemčivošću privuče što veću publiku od čije brojnosti uostalom i zavisi dalja sudbina festivala. Joss Stone, iako se vrlo ovlaš dodiruje s džezom, priredila je ipak te prohladne nedeljne večeri koncert u kome je mogao da uživa svaki ljubitelj muzike, bez obzira na ideološku pripadnost. Akcenat na aktuelni album ”Water for Your Soul”, koji u prvi plan stavlja rege uticaje nastale kroz saradnju s Damianom Marleyem, eliminisao je određen broj hitova iz set-liste kojima se, verujemo, raspoložena publika unapred radovala; no skoro pa celovečernji koncert britanske soul dive i njenog benda (gde su glavnu reč vodila dva ženska prateća vokala koja su sa savršeno harmonizovala deonice sa Stoneovom) ostavio je malo koga nečeg željnog.  Što se same Stoneove tiče, pridike da  je teatralna i da skoro svaku frazu i suviše akcentuje, skoro da nemaju potporu, jer se od nje kao dive i očekuje da peva s više gusta nego što pesma zahteva, sve dok sveukupni utisak opravdava sredstva.  Vrhunac je bilo svakako izvođenje Screamin’ Jay Hawkinsove ”I Put a Spell on You”, koje je sirovošću i divljom energijom podsetilo na maestralnu verziju Creedence Clearwater Revivala.

Kraj nastupa Joss Stone, iako bi se po naglom rasipanju publike moglo zaključiti, nije bio i kraj glavnog programa. Tristotinak najizdržljivijih nisu pogrešili dajući šansu novom projektu trubača Marka Markovića, koji napustivši sigurno uhlebljenje u orkestru oca Bobana, svoje kreativne ambicije pokušava da ostvari kroz Marko Marković Rubikons Bend. Bend je stacioniran upravo u Nišu i sastavljen od mladih muzičara koji su sazrevali upravo kroz radionice u organizaciji Nišvila. Radi se o, u srži, ne toliko inovativnoj fuziji fanka, roka i džeza, obogaćenoj južnjačkim motivima. No, ono što se dalo čuti to veče svakako pleni zaraznom energijom, šmekom i nepobitno visokim kvalitetom izvedbe, gde svakako prednjači simpatični trubač izuzetne tehnike, intonacije i raznovrsnosti. Da li će ovakvim pristupom otvoriti sebi vrata ozbiljnih festivala i bitnih gaža, ostaje da se vidi (faktor sreće, ali i dobrih veza i referenci se uvakvim slučajevima pokazuje presudnim); na učmaloj autorskoj sceni ovih prostora, koja je otvorena ovakvom zvuku, nije im trenutno lako naći ozbiljnog takmaca.