Nišville Jazz Festival (1): Solomonovo kraljevstvo

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 12.08.2010. / Foto: Nikola Marković

Nakon dugogodišnjeg slušanja raznih priča o Nišvillu, ove godine sam se prvi put zaputio na jug s namerom da i lično osetim atmosferu za koji mnogi kažu da je veoma specifična. Poseta izražena u velikim brojkama, vesela atmosfera začinjena plesom i izvođači sa raznih strana džeza i drugih koliko-toliko srodnih žanrova nisu tipični za domaće džez festivale, ali su zaštitni znak najvećeg niškog koncertnog hepeninga.

To smo mogli da osetimo već tokom ranih večernjih sati, kada je po još uvek sparnom vremenu zasvirao konglomerat (veoma) mladih niških muzičara – JazzbookA. U neposrednoj okolini besplatnog Gate Stagea nalaze se kafići s velikim baštama, galerije, dečije igralište i korzo koji vodi u udaljenije delove Niške tvrđave. Šetači non-stop cirkulišu i deca se igraju, dok sa bine dolaze zvuci generičkog fanka i fjužna u interpretaciji golobradih srednjoškolaca. Basista Dimitrije Simović izaziva najviše pažnje dok stilski i vizuelno oponaša Marcusa Millera, a svojih pet minuta dobija i devojčica od desetak godina Taša Stipsić, o čijim ćemo kvalitetima ipak diskutovati za koju godinu ili deceniju – ako nastavi da se bavi pevanjem.

Grupa ljudi u publici – pretpostavljamo rodbina i prijatelji – povlači se po završetku nastupa i ostavlja brisan prostor pred beogradskim fjužn gitaristom Mišom Mičevskim i njegovim bendom. Sviračka kompetencija kvarteta se ne dovodi u pitanje, svi odreda su pouzdani muzičari i vrhunski tehničari, ali na kreativnoj strani priče nisu previše odmakli od fjužna kakav se svirao osamdesetih godina prošlog veka. Gitara provučena kroz sintetičke efekte, beskonačna predvidiva sola i naporno insistiranje na virtuoznosti, danas su na konceptualnom nivou mnogo zanimljiviji profesionalnim muzičarima nego „običnim“ slušaocima.

U drugom smeru se kreće pijanista/klavijaturista Milan Petković sa svojim MP trijom, koji me je nekolicinom klipova na youtubu zaintrigirao, i naveo na pomisao da se radi o domaćoj verziji modernog ECM zvuka u interpretaciji zen-fank-minimaliste Nika Bartscha. Situacija uživo je unekoliko drugačija i Petkovićev trio više vremena provodi u bržem tempu i nešto klasičnijem fjužn izrazu, koji u svojim najboljim momentima asocira na neo-retro skandinavce Elephant 9. No tih par pesama u kojima se šture fraze na Fender Rhodesu prepliću s bubnjarskim brejkovima i intervalima tišine i dalje ostaju smer u kome bih najviše voleo da vidim Petkovićev trio.

Vreme je za odlazak na glavni festivalski prostor, gde nas na jednom od dva spojena stejdža (na kojima naizmenično nastupaju bendovi) čeka holanđanka Saskia Laroo i njen multi-kulti bend. Nastup je već pri kraju a masa dobrano zapaljena, pa sam u prilici da vidim sve o čemu sam do tada slušao o Nišvillu. Još nepripremljen, naviknut na beogradske sedeljke i ozbiljnu festivalsku atmosferu, probijam se kroz horde razigranih plesača raznih generacija što ispijaju piva i druge osvežavajuće napitke, ne bih li našao mesto s dobrim pogledom na binu. A tamo – još razigranija Saskia nabacuje „seksi“ melodije svirajući trubu jednom rukom, dok drugu postavlja na kuk ili je koristi da animira masu. Prati je tamnoputi bit bokser i fanki prateći bend, u pauzama sviranja se peva i komunicira s publikom…na opšte zadovoljstvo prisutnih.

Pad atmosfere, ali i kudikamo zanimljiviji svirački performans, stiže s nastupom benda izraelskog gitariste Orija Dakarija. Za razliku od studijskog izdanja gde je gitarsko sviranje u prvom planu, sada u prvi plan izleću saksofonska sola s skandinavskim šmekom, i naročito maestralna pijanistkinja Anat Fort, koja spaja klasičarsko obrazovanje i istančani osećaj za džez vešto smeštajući svoje akorde, sola i ukrase po neočekivanim delovima taktovih jedinica. Briljira i u „klasičnim“ solo partiturama, a najviše ovacija i ona i ostatak benda dobijaju u bržem tempu, kada se malo više okreću jevrejskom melosu koji im je obezbedio snimanje za Zornovu izdavačku kuću Tzadik.

Još dok je Dakarijev bend nastupao na levom Sky stageu, na njegovom komšiji s desne strane („Earth“) postavljen je kraljevski presto, na kome će se zabaškariti legenda američke muzike Solomon Burke. Podizanje tenzije pred nastup protiče u dosadnom ređanju reklama s video-bimova (treba ispoštovati sponzore) i uvodnom govoru još dosadnije voditeljke programa, hrvatice Martine Vrbos (još jednom se zahvaljuje finansijerima), kojoj je društvo prethodne večeri pravio Rambo Amadeus.

Vizuelno atraktivan bend, s četiri zgodne ženske u šljaštećim crnim haljinama što sviraju violine i pevaju prateće vokale, tri duvača, gitarama, bubnjevima i klavijaturama, započinje svirku u sporom tempu. Pod okriljem mraka, Solomona u kolicima dovoze do prestola i nameštaju ga, dok devojke na tesnom prostoru zanosno igraju i skrivaju svog Kralja. Svetla se polako pale, otvara se prostor na sredini bine, i konačno vidimo Solomona Burkea – gabaritnog veterana u šljaštećem zelenom odelu, s ružama na naslonima, ali i s vedrim i nasmejanim licem za koje ne biste pogodili da pripada jednom 70-ogodišnjaku.

Kada čujete Solomona Burkea na delu, prvi utisak je gotovo nestvaran, kristalno bistar i moćan vokal. Legendarni soul pevač peva s neverovatnom lakoćom, šeta kroz registre i emocije, komunicira s publikom, drži govore o ljubavi i poziva nas da plešemo ili tapšemo rukama. Upravo se kroz njegovu priču između pesama najbolje oseća atmosfera čitavog nastupa: najdirljivije ljudske emocije i životni optimizam se poput zaraze šire kroz publiku, koja od prvih takvova ustaje sa stolica, igra i njiše se u ritmu muzike.

Na repertoaru su isprva pesme s aktuelnog albuma Nothing’s Impossible i jednog od njegovih najuspešnijih izdanja u ovom veku Don’t Give Up On Me (2002), da bi se u nastavku koncerta sve više okretao obradama drugih velikana američke muzike – Sam Cookove A Change is Gonna Come, Ban E. Kingove Stand By Me, zatim u nezaustavljivom medliju i Louis Armstrongove What a Wonderful World, Little Richardove Tutti Frutti, i još nekolicine drugih hitova, šetajući nas kroz čitavu istoriju američke popularne muzike. U par pesama palicu predaje mikrofon pratećim vokalistkinjama, ćerci Candy i unuci Shopiji, koje nas svojim skromnim glasovnim mogućnostima tek podsećaju koliko je Solomon fascinantan pevač.

Pred sam kraj koncerta pisac Zoran Ćirić Solomonu uručuje Gran Pri festivala, statuu Šabana Bajramovića, a koncert se privodi kraju uz Everybody Needs Somebody to Love i sveopšti ples na bini u kome učestvuje i sama publika. Svetla se ponovo gase kako bi Burke diskretno napustio binu, no veseli veteran nas iznenađuje i razgaljuje kratkim plesom, pre nego što konačno sedne u kolica.

Posle Kralja, na susednoj bini je nastupio samoproklamovani car – Rambo Amadeus. O njegovim vezama i afinititetima ka džezu upoznati smo već godinama, pre dve godine smo ga gledali na Beogradskom džez festivalu, a sada je red došao i na Nišville. Ipak, koliko god se Rambo trudio da osveži svoj humoristični koncept, kako u poetskom tako i u muzičkom smislu (duvačka sekcija), i dalje je to onaj isti zabavljač koga znamo poslednjih par decenija. A kada čujete i najbolji mogući vic, posle desetina i stotina ponavljanja postaće vam dosadan – jer iza „inovacija“ u vidu pomena evrointegracija, fejsbuka, ili youtube hita Kuća, Pos’o , i dalje se kriju stihovi Rambo care, kupi nam cigare, i slične „vragolije“.

U muzičkom smislu, Rambo je do maksimuma usavršio komponovanu „spontanost“, gde je svako „izletanje“ iz melodije (pauza, pošalica, ritmička nedoslednost) izvedeno s neverovatnom preciznošću i ume da zazvuči zanimljivo. To su i najbolje strane Rambovog nastupa, koji je za nijansu proređenija publika ispratila s zavidnom pažnjom.

Na samom kraju festivalske večeri nastupio je bluz-rok gitarista Lance Lopez. Njegov koncert je počeo posle dva, iako je, prema satnici festivala, trebalo da se završi pola sata pre tog termina. Vaš umorni izveštač je ispratio samo početak koncerta, tokom koga je prva zvezda ovogodišnje Zaječarske gitarijade (da, još uvek postoji!) isporučivao munje i gromove (čitaj: brza distorzirana sola) iz svog instrumenta. Nakon svih festivalskih uzbuđenja, ponestalo je snage i motiva da se ostane na koncertu koji stilski najviše odudara od ostatka Nišvillove prvovečernje ponude.