Nišville Jazz Festival (2): Od šljivovice do belog odela

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 13.08.2010. / Foto: Nišville

Uvodni koncert na marginalnom Gate stageu održao je bend muzičara koji po svoj prilici neće biti marginalan u budućnosti. Mlađani, ali već i iskusni bubnjar Lav Kovač (nastupao u postavama svog oca Borisa) okupio je grupu vršnjaka i zasvirao džez koji flertuje s nasleđem Billyja Cobhama i prebacuje ga u moderan kontekst. Kao što se i očekuje od muzičara na početku bendliderske karijere, nismo čuli previše kompozitorske konzistentnosti, potraga za autorskim izrazom još uvek je u toku, ali imponuje način na koji ovi momci razumeju džez, slušaju jedni druge, a naposletku i sviraju veoma dobro – naročito 20-ogodišnji trubač Zsolt Argyelan, godinu dana stariji od svojih kolega na bini.

Prebacujemo se na veliku scenu, gde zatičemo Divas Voice – ženski vokalni kvintet iz Niša. Zanatski kompetentno ali i pomalo ravno izvođenje r’n’b i soul muzike protiče pred relativno malim brojem ljudi, a tek neznatno bolja situacija je na koncertu Flat Earth Society. Ansambl belgijanskog klarinetiste Petera Vermeerscha vizuelno je neobična skupina, nalik mešavini oldtajmerskih big bendova i Gogol Bordello/No Smoking Orchestra estetike. Ali kada zasviraju, ova poređenja momentalno padaju u vodu jer imamo posla sa modernom svirkom punom gruva, vedrog duha, zabavnih i slobodnih sola. Ponekad će numere poći od klasičnih big bendovskih tema, a neretko će završiti u duhovitim kabaretskim razigravanjima i horskim pevanjem prednje linije benda. Povremeni momenti praznog hoda u kojima bend više polaže na buku nego na kreaciju daju se oprostiti, jer Vermeerschov orkestar ima znatno više od jednog keca u rukavu.

Pri kraju nastupa festivalski prostor je već znatno bolje popunjen, a na binu dolazi  italijanski sastav Slivovitz. Uzmemo li u obzir da je italijanska džez scena jedna od najjačih u čitavoj evropi, postavlja se pitanje zašto su se baš oni našli na meti organizatora. Poređenja sa muzikom Johna Zorna koja smo čitali u promo saopštenjima su (blago rečeno) smešna, i baziraju se tek na činjenici da i jedni i drugi u džez unose elemente etna i roka. Ali to radi i na stotine drugih bendova, zar ne?

Slivovitz ne samo što sviraju muziku koja pršti od opštih mesta, već se i gubi u nasumičnom interpretiranju različitih stilova, od veselih narodnjaka do to tezgaroške fanki svirke. Da ne budemo baš nepravedni – za muziku italijanskog benda ne možemo reći da smeta i iritira. Ali isto tako, jedva da se izdiže iznad nivoa prosečne klupske svirke, za kakvu (valjda) ne bi trebalo da bude mesta na ozbiljnim festivalima.

Prva džez zvezda Nišvilla zacelo je bio trubač Roy Hargrove, koji se nakon nešte duže pauze između koncerata i izlaska na binu pratećeg benda pojavljuje u kicoškom izdanju, s belim odelom, leptir mašnom i cvikerima, te započinje svoje putešestvije hard i post bap stazama. Na samom početku nastupa Hargrove deluje nezainteresovano, a šou kradu veoma dobri saksofonista Justin Robinson i još bolji pijanista Jonathan Batiste, koji svojim gospodskim držanjem i elegantnim odevanjem odaje senzibilitet izvođača regtajma s početka 20. veka. Njegovo sviranje je raznovrsno i samopouzdano, od baperskih deonica, preko bluza i gospela, sve do klasike i umerene avangarde, s asimetričnim, ritmički izmeštenim fraziranjem.

Vođa benda ulazi u „štos“ na sredini koncerta, u numerama sporog ritma, kada dolazi do izražaja njegovo veoma sofisticirano sviranje – prava noćna muzika, kakva se najlakše konzumira u sitnim noćnim satima uz prigušeno svetlo stone lampe. Ubrzo čujemo Hargrovea i u pevačkoj roli, opet u diskretnom i tihom aranžmanu, koji pomalo biva narušen prazničnom festivalskom atmosferom u kojoj se galama i neobavezno ćaskanje podrazumevaju. Poznati trubač kao da je i sam primetio gde se nalazi, pa se odlučuje na neočekivani potez – silazi sa bine, i bez razglasa svira trubu šetajući između redova u pratnji iznenađenog obezbeđenja. Trik je urodio plodom, a publika se podiže na noge i ostatak koncerta prati van sedišta.

Nastup bluz-rok-r’n’b veterana Georgiea Famea konceptualno je bio blizak nastupu Solomona Burkea, s velikim brojem obrada i omaža raznim epohama američke popularne muzike. Ipak, Fameov nastup je bio u najboljem slučaju – korektan. Njegovi aranžmani zvuče previše arhaično, baš kao da su reinterpetirani sa starih ploča, dok je pevanje skromnog intenziteta i pomalo monotono. Zub vremena je ovu muziku previše zagrizao.

Još „problematičniji“ je bio nastup Zdenke Kovačiček, koja je spremila konceptualni nastup baziran na predstavi o Janis Joplin. Iskusna hrvatska pevačica pojavila se u tesnim crvenim zvonaricama, cvikerima za sunce i uopšte uzev „prigodnom“ kostimu, te započela priču o „najvećoj beloj bluz pevačici“, da bi ubrzo i zapevala…ali ne baš najsjajnije. U uvodnom delu nastupa prateći bend zvuči rutinski i blago raštimovano, dok Zdenkin glas posrće i gubi se u pokušajima dosledne rekonstrukcije Janisinog stila pevanja.

Podražavanje tako unikatnog glasa već u startu je jalov posao, pa ni svest o tome da se radi o verovatno jednom od boljih pokušaja na ovim prostorima nije olakšavajući faktor. Nije pomoglo ni to što hipi curu u dvadesetim godinama glumi gotovo tri puta starija gospođa, pa je čitav performans delovao pomalo groteskno, naročito ako ste se našli tik ispred bine. Kako je koncert odmicao, tako je i Zdenka pevala malo bolje, a stari hitovi su naterali publiku na ples. Krajnji utisak je, ipak, ostao nepovoljan.

Već je dobrano prošlo dva sata, a najuporniji su ostali da odgledaju romsku grupu Kal, koju bismo najlakše opisali kao – narodnjake za urbane. Zapravo, u prvi mah, teško ih je bilo uopšte razlikovati od „običnih“ narodnjaka, sem po nešto rokerskijoj raspodeli instrumenata. Tokom koncerta čuli smo i nešto elektronskih bitova, na kraju i malo fanka (popularna Dikh Tu Kava, ovoga puta bez Ramba Amadeusa), dok je preostala publika doživljavala ekstazu u euforičnom plesu, sve do pola četiri i konačnog “fajronta”.