By Mesto: Niška tvrđava / Datum: 14.08.2010. / Foto: Jovan Gojković (www.fotosrbijaforum.com)
Zagrevanje za festivalska dešavanja na glavnim binama još jednom započinjemo „sporednim“ programom, koji otvara ansambl Veseli Romi. Nekolicina članova ovog iskusnog benda pratila su i samog Šabana Bajramovića, pa je njihovo pojavljivanje na Nišvillu sasvim u duhu slavljenja lika i dela „kralja romske muzike“. Melodije koje dolaze sa Gate stagea osciliraju od nešto komercijalnijih radova (gde se našlo mesta i za obrađivanje Bijelog Dugmeta) do sirovijeg ciganskog melosa s trubačkim deonicama na kojima bi pozavideo i Roy Hargrove. Ne zaboravimo ni dve zgodne plesačice, koje bi sigurno napravile pometnju u publici da se koncert odigrao u nekom kasnijem terminu.
U „matine“ programu Sky stagea je potom zasvirao italijanski harmonikaš Simone Zanchini predstavivši veoma šarolik repertoar. U svojim melodičnijim momentima asocirao je na prošlogodišnjeg gosta Nišvilla Richarda Galliana, bilo je tu i klasičnog baperisanja, ali i avangardnog soliranja bez pratnje benda u kome se našao još jedan stari znanac Nišlija, hrvatski gitarista Ratko Zjača. Mada se sve vreme nazirao solidan Zanchinijev potencijal, preovlađuje utisak o nekonzistentnosti odsviranog materijala, kako u stilskom tako i kvalitativnom pogledu.
Dok koleginica Slađana čeka nastup veterana Bennyja Golsona i Kelag Big Benda, vraćam se na Gate stage kako bih „zakačio“ progresivne Makedonce Sethstat. Zatičem beogradski Alfama Quintet koji svoju osnovnu fado orijentaciju nadograđuje „jazzy“ ekskurzijama. Premda nisam fan ovakve muzike, valja istaći da je bend perfektan u onome što radi, uz posebnu pohvalu za pevačicu Ninu Zelić.
Pred 20-30 ljudi u blizini bine, Sethstat otvara svirku ambijentalno-mističnim uvodom iz koje polako izranjaju kolektivna sola trube, saksofona i trombona u prednjoj liniji benda. Svirka se zahuktava i prelazi u prepoznatljivi brži tempo, sa puno gruva i snažnom duvačkom sekcijom. Muzika ovog sastava je stilski zaokružena, veoma zrela, a u isti mah i dovoljno zabavna. Teško je izdvojiti bilo koga pošto Sethstat dosta polažu na kolektivnu svirku, unisono sviranje i „nadigravanje“, ali ipak pomenimo da je trombonista Vladan Drobicki ostavio ponajbolji utisak u borbi s jednim od najzahtevnijih duvačkih instrumenata u džezu. Što se pisca ovih redova tiče, ovo je bio jedan od najboljih koncerata na Nišvillu.
Na trećoj večeri festivala dodeljena je i Nišvillova nagrada za poseban doprinos džezu koja nosi naziv po osnivaču nekadašnjeg festivala Naissus, Bratislavu Anastasijeviću. Ovogodišnji lauerat, saksofonista Benny Golson, svoj nastup je započeo nakon efektnog revijalnog uvoda austrijskog Kelag Big Banda. Pred pojavljivanje 81-ogodišnjeg veterana mejnstrim džeza zamrli su razgovori, i već poslovično razigrana publika na Tvrđavi stvorila je koncertnu atmosferu koja je omogućavala da muziku čuje i najudaljeniji slušalac. Početnu strepnju da se zarad vremešnosti džez legende nastup ne pretvori u njegovo paradno pojavljivanje, poput nastupa slavnog trubača Donalda Byrda od pre dve godine, Golson je brzo razvejao darujući prepoznatljiv zvuk svog tenora.
Nezaobilazno ime u svetu bapa i član Jazz Messengersa kao da je sve svoje sviračko i stvaralačko umeće, ali i životno iskustvo i ljude koji su na to uticali, sublimirao stvarajući nostalgični džez standard I Remember Clifford. Bennyjevo prisećanje kroz govor o još jednom sjajnom imenu, trubaču Cliffordu Brownu, naišlo je na sjajan prijem. Aplauzi su označili izraz poštovanja ne samo prema Golsonu, već i čitavoj plejadi vrsnih džezera. Kelag Big Band predstavio nam se kao instrumentarijum na putanji tradicionalnog evropskog big bendovskog muziciranja. Tome u prilog govore pojedinačne solaže izvrsne sekcije trombonista i trubača Saše Mitrovića. Kelag Big Band je nastup završio govoreći nešto modernijim džez jezikom Joea Zawinula.
Nakon Golsona nastupio je gitarista Genesisa Steve Hackett u pratnji mađarskog benda Djabe. Njegova vizija progresiv roka, kakav se svirao pre 20 i kusur godina, u međuvremenu je izgubila na relevantnosti i danas zvuči poprilično zastarelo. Upeglan i na momente sintetički zvuk te raspoređivanje razmahanih sola između vodećeg gitariste, klavijature i basa, obeležili su ovaj nastup. Ako ništa drugo, bend je delovao veoma raspoloženo i uigrano, iskreno se prepuštajući svom izrazu bez prizvuka rutine ili tezgarenja. Dovoljno za publiku u godinama, kojoj ovakva muzika sigurno nosi određenu sentimentalnu vrednost.
Ako je Sethstat svirački bio u samom vrhu, onda je Manu Dibango napravio – najbolju žurku na festivalu. Njegovo džeziranje nema ritmički intenzitet i strast generacijskih drugara Fele Kutija ili Tonyja Allena, ali donosi prijatan afro-pop šmek i fanki sola s umesnom dozom erotike. Kako su muzičari počeli da se okupljaju na bini, tako je i publika momentalno ustala na noge, i krenulo je još jedno tipično Nišvilsko zezanje. Zavodljivi ritmovi, ženski prateći vokali i pregršt dobrih saksofonskih sola teraju na ples između redova (kome nije odoleo ni tandem Jazzinovih izveštača), atmosfera dostiže tačku ključanja, i momentalno zaboravljam da sam ikad imao neku primedbu na račun festivala. U moru džez hepeninga s aurom dostojanstvene ozbiljnosti, ali i uštogljenosti, Nišville u svojim najboljim momentima deluje kao pravo osveženje, sa svim svojim manama i povremenim sumnjivim izborima muzičara.
Završnica je pripala norveškom Brakka Soundsystemu, koji je nakon lepršavog Dibangovog koncerta svojom introvertnošću doneo pad atmosfere i polagano razilaženje publike. Uvodni ambijentalni pasaži i minimalistička međuigra gitare i elektronike asociraju na progresivne struje skandinavske muzike, ali se svirka potom zahuktava ka čvrstim i ravnim bitovima…koju presecaju grubi „glitch“ zvuci i krčkanja…da bi sve kulminiralo gotovo klasičnom tehno žurkom. Neshvaćeni konceptualni umetnici ili nedozrelo muziciranje bez glave i repa? Verovatno od svega po malo, ali nedovoljno da bi festivalsko veče dobilo pravi epilog, nakon fantastičnog provoda na Dibangovom koncertu.
By 
