Nišville Jazz festival (4): Smoooth!

Mesto: Niška tvrđava / Datum: 15.08.2010. / Foto: Jovan Gojković (www.fotosrbijaforum.com)

Poslednje festivalsko veče dočekujemo umorni od prethodnih iskušenja, i u laganom ispijanju kafa po obližnim kafićima u društvu predstavnika vranjanskih medija…da bih se nedugo potom pridružio u neobaveznom razgovoru momcima iz novosadskog Ossa Quarteta, gde razglabamo o Nišvillu, Keefu Jacksonu (bubnjar Ištvan Čik i basista Ervin Malina su svirali s njim na ovogodišnjem koncertu u BG-u) novosadskoj džez sceni, Lavu Kovaču, pa čak i o jednom od “hedlajnera“ Gate Stagea – Lepom Jovi! Prilazi nam ekipa jedne od lokalnih televizija, a njihov najstariji novinar me pita da „kao predstavnik benda“ dam izjavu o nastupu. Morao sam da ga razočaram…

Novosađani započinju svirku, a ja odlazim do centralnog festivalskog prostora gde upravo počinje koncert grupe Falb Fiction. Igra reči u nazivu benda vodi poreklo od imena mlade austrijske saksofonistkinje Viole Falb, koja otvara nastup za nijansu previše smooth melodijama na sopranu, dok je bend prati nedovoljno definisanom post-bap i fjužn svirkom s drum & bass elementima. I tako protiču prve dve-tri pesme, kada se situacija naglo popravlja – Viola svira sve ubedljivije, bend nagoveštava „mističnu“ atmosferu Milesovog Bitches Brewa i ritmički se oslobađa.

Do kraja nastupa ređaju se još bolja sola i biva jasno da je Viola Falb veliki talenat  evropske scene, od koje ćemo čuti još mnogo toga lepog. Iako bih njeno muziciranje na sopranu radije poredio s Wayneom Shorterom, austrijska saksofonistkinja se u finišu okreće Coltraneu i u modernom aranžmanu svira Resolution s klasika A Love Supreme, da bi osnovnu temu potom ukombinovala s Led Zeppelinovim Kashmirom u izvođenju ostatka benda! I sve to, za divno čudo, nije zvučalo nimalo neumesno. Držimo palčeve Violi u nastavku karijere.

Pripremanje za koncert ECM veterana Terjea Rypdala potrajalo je nešto duže od očekivanog, a prvi taktovi nagoveštajavaju da nećemo imati posla s nešto dinamičnijim zvukom njegovog poslednjeg albuma Crime Scene, već sa svime onim na šta nas je Norvežanin navikao tokom svoje karijere – pre svega kombinaciju ambijentalnih pasaža i prog roka. Nakon svega pola sata i možda još pokojeg minuta, Rypdal se neočekivano povlači sa scene, pritom ne progovorivši ni jednu reč – ni pre ni posle nastupa. Kao da je bio jako ljut zbog nečega.

Džezerski deo večeri se završava, a na binu dospeva makedonski gitarista Vladimir Četkar s ušećerenom varijantom zvuka Georgea Bensona. Ako ostavimo lične afinitete po strani, nastupu se ne može bogzna šta zameriti – Četkar je odličan u tome što radi, njegove vokalne deonice su besprekorne u svim registrima i bend je pedantno uigran. Svirka je veoma „radio friendly“, u potpunosti neutralna i neobavezujuća. Dok slušate Četkara zamišljate da kulirate na krovu visoke zgrade, ili da gledate neki holivudski film iz osamdesetih, u čijoj se sredini dvoje glavnih aktera smuvaju i nežno vode ljubav, s panoramom velegrada u pozadini. Ako se sinoć u Nišu dogodila makar jedna ovakva scena nakon koncerta – vredelo je!

Zvezde večeri De Phazz još otvorenije koketiraju s erotikom, a naročito pevačica Patricia Appleton koja defiluje binom u tesnim haljinama i odaje se zanosnim, vrelim plesovima i gestikulacijama. Za verbalnu komunikaciju zadužen je drugi vokal u bendu Karl Frierson, koji nam objašnjava “filozofiju” benda (“smooooth”), a tu su i neizbežni pokušaji komunikacije na srpskom i drugi slični trikovi prekaljenih festivalskih putnika.

A muzika? Ko voli, nek’ izvoli! Još jedan neobavezujući nastup, ovoga puta baziran na esid džez, latino i laundž tonovima, koji u dobroj meri zavisi od upečatljivih hitova. U tom smislu je koncert dosta oscilirao, od pesama koji su proslavile bend (Mambo Crazy) do nešto lošijih radova s novog albuma.

Na samom kraju, na bini se pojavila domaća grupa Vrelo, poznata do interpretaciji etno melosa u modernim aranžmanima s bas gitarom, bubnjevima i elektronskim bitovima. Njihov nastup daje odgovor na večitu dilemu izvođača tradicionalne narodne muzike – kako dopreti do šireg auditorijuma i mlade publike?

Šest devojaka nastupaju u istim kostimima, luduju na bini, skaču, igraju, mašu rukama, animiraju masu, i sve to na prvi pogled funkcioniše dosta dobro. Mogli bismo im eventualno zameriti na odveć programskom sprovođenju ideja u delo, iza kojih se smeši etiketa “projekat”. Jer sva ta “spontanost” na bini liniji deluje prilično uvežbano i istovetno iz koncerta u koncert, i dosta se bliži MTV estetici. Publika je ovaj nastup ispratila radosno, a uočili smo povećani broj muškog življa u prvim redovima, od kojih su neki i pokušavali da se pozdrave i dodirnu svoje nove heroine.

Kada sam dolazio na Nišville, bio sam poprilično skeptičan u pogledu kvaliteta izvođača, dovođenja prežvakanih veterana i autsajdera, kao i paradoksa da džeza ima znatno manje nego što bi se očekivalo od jednog džez festivala. S druge strane, tu je i priča o famoznoj atmosferi, koja me je dobrano iznenadila prvog dana, već za vreme koncerta Saskie Laroo. Zapravo, čar Nišvilla je ponajviše u tom specifičnom ambijentu, kome sam se drage volje prepustio i uživao u neobaveznom provodu do poslednjeg dana.

Ni muzika nije bila tako loša kako sam možda očekivao, a naročito valja istaći široj javnosti nedovoljno poznate sastave – bend Orija Dakarija i maestralnu Anat Fort na klaviru, makedonce Sethstat, belgijski Flat Earth Society, i jedno od otkrovenja festivala Falb Fiction. Nažalost, nismo uspeli da pogledamo previše domaćih bendova zbog podudaranja programa na različitim binama, ali izdvajamo perspektivni sastav bubnjara Lava Kovača, a nije zgorega obratiti pažnju ni na trio Milana Petkovića.

Među hedlajnerima najbolji utisak su ostavili Solomon Burke sa svojim fascinantnim vokalom i besprekornim zabavljačkim sposobnostima, kao i saksofonista Manu Dibango. Zadovoljavajući mejnstrim ugođaj dobili smo od Roya Hargrovea, dok o ostalim nastupima najvećih zvezda možemo govoriti više u kontekstu provoda nego muzičke strane priče.

Kada se sve sabere i oduzme, Nišville je ponudio barem pet-šest dobrih koncerata u četiri festivalska dana, što je sasvim zadovoljavajući skor. Da li može još bolje? Sigurno da može, ali ostaje pitanje koliko je organizacija Nišvilla raspoložena da se upušta u konceptualno ambiciozniji program, kada već uspeva da popuni festivalski prostor koketirajući s populizmom, opravdavajući tako pred političarima i sponzorima uložene novce.

Na kraju krajeva, ovo je i najambiciozniji niški muzički festival uopšte uzev, čija je uloga na lokalnom nivou slična novosadskom Exitu – to je mesto gde se ide pre svega zbog dobrog provoda, a tek nakon toga i zbog pojedinih muzičara i bendova. U takvim okolnostima, možda i ne treba previše zanovetati, a ovaj recenzent će se svakako potruditi da obiđe Nišville Jazz Festival i naredne godine.