NOMUS: Aziza Mustafa Zadeh

Mesto: SNP, Novi Sad / Datum: 26.04.2014. / Foto & video: Zlatan Dimitrijević

Aziza Mustafa Zadeh je poreklom Azerbejdžanka, ali već 25 godina životna i radna baza joj je Mainz, nemački gradić jako bogatog istorijskog i kulturnog nasleđa. Izmeštanje iz rodnog Bakua ka Zapadu se, svojevremeno, za ultratalentovanu muzičarku verovatno nametnulo samo po sebi.  Osim ograničenog prostora za promociju talenta u okruženju bez preterano bogate džez tradicije i sluha za istu, tu je i rodno pitanje. Činjenica da uspešna i samosvesna žena, koja klavir svira na nivou teško dostižnom većini muškaraca, može u zemlji u kojoj oba pola nominalno imaju ista prava, ali gde su žene ipak otvoreno socijalno diskriminisane , biti pojedinim strukturama trn u oku.

Razbijanju predrasuda o potpunoj hermetičnosti i malodušnosti prema zapadnim vrednostima u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, značajan doprinos mogao je da ima upravo Azizin otac, legendarni Vagif Mustafazade. Začetnik intrigantnog hibrida između azerbejdžanske tradicionalne improvizovane forme mugam i čistokrvnog američkog džeza, bio je neretko sputavan u namerama da svoju muziku propagira, kako u okvirima Sovjetskog Saveza, tako i van okvira omeđenih gvozdenom zavesom. Smrt je muzičara zadesila u naponu kreativne snage, ali je širenju Vagifove filozofije širom sveta doprinela, verovatno daleko više nego što je unikatni pijanista i sam očekivao, upravo njegova kćerka.

Ukrštajući ne samo tonalno džez obrasce sa azerbejdžanskim melosom, već ulazeći duboko u filozofiju mugama kao jedinstvene improvizovane forme  koja obitava negde između striktnih obrazaca i apsolutne slobode, klasičarske poetike i džez energije obojene neobičnim lokalnim modusima, Aziza je već od svog solo prvenca 1991. bila na putu da postane jedna od unikatnih figura u svetu kreativne muzike. A da se put beogradske ekipe ka novosadskom hepeningu ne oduži previse, potrudio se publicista Boban Bobi Aranđelović neodoljivim podsećanjima i crticama vezanim za njegovu posetu jednom od Vagifovih koncerata u Bakuu, s konca šezdesetih godina.

Potpuno stidljivo je ovih dana, u medijima, najavljivan koncert muzičarke koja u Srbiji, u poslednjih 15-ak godina, ima apsolutno kultni status. Pedesetak ljudi raštrkanih po gledalištu velike scene Srpskog narodnog pozorišta u 22h, za kada je bio planiran početak nastupa, odisali su priličnom nelagodom, sa oporim mirisom blamaže. Međutim, na inicijalnu posetu je uticao i tek završen nastup pijaniste Kemala Gekića, održan takođe u okviru ovogodišnjeg NOMUSA, ali izmešten u prostor Sinagoge. Očigledno je veliki procenat publike bio zajednički za oba koncerta, pa je sala SNP-a dobrano popunjena tek oko 22.15. Sam koncert počeo je desetak minuta kasnije.

Pojava muzičarke na bini propraćena je, shodno očekivanju, oduševljenjem, a spoljni utisak nežne i krhke persone, upotpunila je istim takvim uvodom u koncert – delikatno i krajne osećajno, novim, još neobjavljenim kompozicijama. Međutim, ko je iole upoznat s Azizinim radom, znao je već unapred da je ovo bilo samo zatišje pred buru koja neodložno sledi.  Neizostavni segment posvećen voljenom ocu obuhvatio je 40-tak minuta programa i ponudio niz kontrastnih raspoloženja, ali je nad naglašenim folklornim motivima apsolutno dominirao zapadnjački vokabular. Tako je “Native Landscape” zvučao kao zagubljeni džez standard, dok je komad “Concert No.2” odsviran u fank/soul maniru, verovatno sa željom da naglasi koliko je Vagif svoju inspiraciju crpeo iz onog najboljeg što je američka supkultura u tom momentu nudila.

Kraj ovog ciklusa je ponudio neobični medley krajnje suptilne balade “Rising Moon” i verovatno najpopularnijeg up-tempo brzaka pod nazivom “Vagif”, sa takođe omiljenog albuma iz 1993. godine, “Always”. Azizin svirački stil je jedinstven i lako prepoznatljiv, no jasno se oslanja na velikane – leva ruka energično priziva slavne dane McCoya Tynera, dok u suptilnijim momentima, ne samo izbor tonova nego i filozofija, ukazuje na Keitha Jarretta kao definitivnog uzora.

Dvojac koji je sinoć zamenio originalne muzičare sa pomenute ploče “Always” (John Patitucci i Dave Weckl) sarađuje sa Zadehovom dugi niz godina. U pitanju su dvojica iskusnih nemačkih muzičara, bubnjar Simon Zimbardo i basista Ralf Cetto. Posebne pohvale idu na konto drugopomenutog, koji u nemačkim okvirima odavno ima renome unikatnog izvođača na fretles basu. Znatno produžena verzija kompozicije “New Baku” dala je priliku i jednom i drugom da opravdaju svoj renome.

Naravno, nismo ostali uskraćeni  ni za još jedan Azizin znak raspoznavanja – jedinstven vokal koji instrumentalnom preciznošću pokriva furiozne sketove, operske arije i melanholične baladne deonice. Pevala je sinoć u samo dve kompozicije, no to je u jednoipočasovnom setu bila sasvim prava mera, kao  kompromis s onima čije uši eventualno ne bi bile spremne za ovakvo neobično iskustvo. No, voleli ili ne, vrhunac koncerta je ipak bio i njegov zvanični kraj, udarna kompozicija s ploče “Inspiration” – “Naje Savim”, koja je u savršenom svetlu prezentovala fascinantnu i jedinstvenu koordinaciju između Azizinih glasnica i prstiju. Nakon ovakvog finiša, dva bisa nisu bila iznenađenje, čak ni za standardno rezervisaniju novosadsku publiku.