By 
U nedavnom blog postu na svom vebsajtu, Ken Vandermark se bavio jednostavnim pitanjem: pitanjem opstanka. Naravno, ima među nama cinika koji misle da muzičari treba da sviraju – a gledali smo nedavno u Beogradu Vandermarka kako anđeoski svira – a da teška promišljanja o egzistencijalnim i filozofskim pitanjima treba da prepuste učenijem svetu. Na kraju krajeva, reklo bi se na prvi pogled, Vandermarkov tekst je samo još jedan u dugačkom nizu sličnih tekstova koje čitamo poslednjih godina u kojima muzičari, filmadžije, strip i književni autori i dizajneri igara lamentiraju nad svojom okrutnom sudbinom, dok do juče verni potrošači sada izdajnički prestaju sa kupovanjem njihovih proizvoda i okreću se nepristojnoj ponudi torent sajtova, blogova i foruma sa piratskim sadržajem, peer to peer razmene.
Zapravo, ovde nije zgoreg ustvrditi kako smo svi mi, potrošači ovih sadržaja, pa i ljubitelji džeza, (sem najokorelijih old school audiofila) postali zastrašujuće blazirani. Kada god čujemo muzičara kako malo smrknuto procedi kroz zube da ga piraterija ubi, spremni smo da ga nahranimo izmetom, da vrisnemo kako mora da prestane sa životom u prošlosti kada su dekadentne pop zvezde zabludelim masama mogle da prodaju preskupe albume preproducirane, isprazne muzike, da mu savremena tehnologija i nova socijalna paradigma pružaju toliko prilike da bude svoj sopstveni gazda i zarađuje pošteno, održavajući strasnu ljubavnu vezu sa svojim istinskim poštovaocima, da nas je sada toliko iznervirao da ćemo njegov ili njen sledeći album prkosno svući sa Interneta za dž, uprkos tome što smo nekada naručivali digipack verzije njihovih izdanja.
Metallica i njeni drugari RIAA (Recording Industry Association of America) učinili su medveđu uslugu muzičarima, ali i drugim kreativcima koji su se do nedavno za koru hleba oslanjali na ono što danas smatramo starim, prevaziđenim distributivnim kanalima. Sa svojim progonom Napstera i ljudi koji su razmenu muzike doživljavali kao prijateljsko širenje horizonata, Metallica je uspostavila prototip pohlepnih pop zvezda koje tužakaju sopstvene fanove. RIAA je nastavila da, tvrdeći da brani umetnike, podiže apsurdno intonirane optužbe protiv koledž-studenata i prostodušnih domaćica tražeći višemilionske odštete za deljenje svega dvadesetak pesama.
Besplatno skidanje kopirane muzike sa Interneta (ili, ako ste malo analogniji, kupovina narezanih diskova u podzemnom prolazu) već je u startu imalo auru bezazlenog prekršaja bez žrtve (kopiranje nije krađa, deljenje nije zločin), da bi sa, kako vidimo, pomalo nezgrapnim reakcijama lidera industrije dobilo oštricu ideološkog protesta, auru revolucionarnog čina pokazivanja srednjeg prsta bezdušnim kapitalistima, koji ne shvataju da je vreme eksploatacije prošlo.
Naravno, protesti koji se svode na par klikova mišem i ukucavanje reCAPTCHA koda teško da su na istom nivou kao i gerilska borba protiv naoružanih fašističkih falangi, no povijesna je zbiljnost da mnogi od nas besplatno skidanje muzike sa Interneta shvataju kao svoje prirodno pravo. Na kraju krajeva, nešto što se radi tako jednostavno i što svi živi rade ne može da bude pogrešno. Čak ni nezakonito. A ako jeste, onda ne valjaju zakoni.
Međutim, ako se ipak zaustavimo usred pravdoljubivog ekspozea o ljudskim pravima i vratimo Vandermarku, shvatićemo da on ne priča o zakonima niti o ljudskim pravima. Ken Vandermark priča o opstanku. Čovek koji svira najljući ili najgracilniji tenor saksofon na svetu samo kada hoće, koji je mogao da izabere bilo koji veliki džez sastav i sa njima obučen u frak obiđe svet dobacujući se varijacijama na Bennyja Goodmana sa Wyntonom Marsalisom šest večeri u nedelji, umesto toga je odabrao da bude na prvoj liniji fronta novog džeza, ukorenjenog u tradiciji, zagledanog u zvezde, da bude eksperimentator, ratnik, koncertni organizator i promoter. Čovek čiji opstanak danas deluje kao u najmanju ruku neizvestan.
Stavimo stvari u perspektivu: Vandermark sam u blog postu veli da je svoju poslovnu praksu na početku karijere izgradio oslanjajući se na DC hardcore bendove osamdesetih godina i ona se može svesti na frazu „upadaj u kombi“. Dakle, grupa muzičara telefonom zivka sve prijatelje u mestima koje namerava da obiđe na turneji, vozi se kombijem od grada do grada, svira po poluprofesionalnim prostorijama za dvocifren broj oduševljenih gledalaca, jede ono što im skuva domaćin, spava na podu, ako nema mesta na njegovom kauču.
I to je valjano. Samo onaj ko je odrao dupe u kombiju i iskrivio kičmu na raspalom trosedu, okružen prijateljima i istomišljenicima, umeće da sačuva sponu sa stvarnim životom kada bude stvarao muziku koja smera da živi u večnosti, barem tako misle ideološki najdobronamerniji među nama.
Ali, ne zaboravimo, Vandermarkova karijera je počela u osamdesetima. Ovaj čovek nastupa već četvrt veka. Mnogi od nas smatraju ga najvažnijim belim saksofonistom sa one strane Atlantika koji se pojavio u poslednjih dvadesetak godina. Ako je danas sve čemu on može da se nada sedenje u neudobnom kombiju i spavanje na kauču nekog dobronamernog fana, onda su stvari žestoko poremećene. Ako je danas sve čemu on može da se nada manje nego ono što je bila računica sa početka karijere, onda su stvari apsurdno neprirodne.
A upravo je to realnost sa kojom se suočava ogroman broj avangardnih ili naprosto nekomercijalnih džez muzičara u Americi: dramatično opadanje prodaje izdanja (ne zaboravimo: među publikom koja ne propušta nijednu priliku da svoj muzički ukus oboji ideološkom notom, a konzumaciju muzike predstavi kao politički gest), nepostojeća ili značajno umanjena pomoć izdavača pri snimanju materijala, manji broj mesta na kojima se može nastupati, i viši troškovi putovanja na turneji. Uobičajeni argument da ono što su izgubili na prodaji nadoknađuju većim brojem prodatih karata na koncertima, jer svi ti ljudi koji su sada čuli za njih zahvaljujući niskoj (nepostojećoj) ceni slušanja muzike prosto hrle na njihove koncerte, ovi muzičari mogu da demantuju ciframa.
Jedan od njih je to nedavno i uradio. David Lowery, osnivač kultnih Camper Van Beethoven nije samo talentovani gitarista i kompozitor, već i uspešan muzički radnik (poseduje kompleks studija za snimanje, bio je urednik u nekim velikim izdavačkim kućama), ali i hardcore kompjuterski geek. Pre nekoliko meseci, na SF Music Tech samitu u San Francisku, Lowery je održao impresivno predavanje o muzici i njenom životu u naručju (ili kandžama?) nove paradigme. Čitav transkript predavanja sa sve slajdovima se može pročitati ovde, i imate naš blagoslov da sada stanete sa čitanjem ove kolumne i vratite joj se tek kada ste apsolvirali Loweryja.
Sa Loweryjem se ne morate složiti ali njegov matematički kung fu je jači od naših ideoloških ubeđenja, reklo bi se. Argumenti koje iznosi čovek koji ne stoji sa one strane fronta, među korporacijama i investitorima, već je jedan od nas, na mnogo načina dovoljni su da stave mnogo toga u novu perspektivu.
Lowery potvrđuje ono što smo čitanjem Vandermarkovog teksta osetili: stvari više nikada neće biti kao što su bile. Muzičari su stalno optuživani da treba da odbace stari način razmišljanja i prigrle novu paradigmu: samostalna web distribucija, socijalne mreže, besplatna promocija koju omogućuje Internet i jeftino snimanje koje omogućuju nova tehnološka dostignuća.
Ali, Lowery kaže i dokazuje: oni su to sve već uradili. Međutim, nova paradigma nagrađuje bezlične vlasnike sajtova za hostovanje sadržaja (vlasnik Megauploada Kim Dotcom sa svojim budženim kolima i vilom na Novom Zelandu) i torent sajtove, koji svi imaju automatski generisan prihod od reklama, dok muzičari, čak i u slučaju kada sami prodaju muziku putem svog sajta ili kakvog jakog servisa za distribuciju (iTunes, Amazon…) zapravo zarađuju manje nego kada su bili tek jedva uspešan bend sa izdavačem koji je izdavao CD-ove. Socijalistički princip redistribucije profita koji su provlačile mejdžor etikete značio je da i bendovi koji prodaju manje diskova nego što je planirano mogu da prežive od avansa i tantijema. Svirali su se koncerti, snimalo se bez žurbe i trzavica, izdavač se bavio promocijom i distribucijom. A mislili smo da taj sistem ne valja.
U novoj paradigmi nema avansa, snimanje je jednako skupo, mesta za svirku je manje jer je mnogo više muzičara na putu u isto vreme, a novi distributivni kanali, čak i kada dele profit sa muzičarem, uzimaju solidan deo kolača a ne podnose apsolutno nikakav rizik. Za malo više novca – koji možda, kako bi Koja rekao, neće doći jer nemate promociju, marketing, niti lojalnu fan bazu koja će radije platiti nego da vas torentuje – muzičari ulažu mnogo više vremena i rada i podnose mnogo više rizika. Nova paradigma nije pitanje dobre volje i kastomizovanih tablica za automobile. Nova paradigma u pitanje dovodi sam opstanak.
Da, Justin Bieber i Wynton Marsalis mogu da priušte milion ili dva manje prodatih primeraka ili šest koncerata manje godišnje. Ken Vandermark ne može da priušti da umesto petsto diskova (ili digitalnih daunlouda) proda dvadeset, i da između dva grada u kojima treba da svira pređe više od petsto kilometara. Matematički kung fu ovde, poput Slobodana Markovića – Kobre, počinje da koristi smrtonosne udarce.
Šta je ishod ovoga? Gde se nova paradigma razlikuje od stare? I šta to sve znači za nas?
Ishod je da je Ken Vandermark posle četvrt veka karijere mora da uloži više vremena i napora za manje novca, što značajno redukuje njegovu mogućnost da a) pravi novu muziku, b) svira pred publikom i c) organizuje nastupe drugim izvođačima u Čikagu. Posle godina u kojima smo muzičarima mudrijaški savetovali da zagreju točkove i sviraju pred publikom jer je to častan način na koji treba da zarađuju za život – kao da je prodavanje snimljene muzike na etičkoj skali stepen ili dva ispod valjanja amfetamina ispred osnovne škole – Ken Vandermark više sebi ne može da priušti da svira izvan Čikaga sem ako mu neko ne pokloni novac. Drugi muzičari sa iste scene više ne mogu da priušte da idu na američke turneje, jer su vremenski i prostorni razmaci između koncerata matematički neprihvatljivi.
Kao što je bilo šezdesetih godina kada su američki džezeri, kod kuće neretko tretirani kao propalice, socijalni devijanti i u najmanju ruku sumnjivci, u Evropi bili primani poput najvećih svetskih umetnika pa su Miles, Cecil, Don, Sunny i drugi od nje napravili svoj drugi dom, tako i danas Evropa stoji kao poslednje utočište za džezere sa kreativne ivice. Amerika kapitalizma i jednakih mogućnosti je istisnula ove muzičare iz tržišne utakmice – ne radi se više o tome da oni moraju da više rade za svoj dinar – oni više često nemaju gde da rade.
Evropa koja još uvek – uprkos destrukciji ekonomija Grčke i Španije koju lako mogu da slede i druge države – makar na papiru veruje u državu blagostanja u istom tom dahu veruje u izdvajanja za kulturu. Dotirani nastupi po evropskim festivalima su skoro sve što je ostalo muzičarima koji nikada u tržištu i nisu želeli da učestvuju na isti način kao svoja komercijalna rodbina. Možda je to njihova greška pa je Darvin samo došao po svoje, ali budimo iskreni – ni mi ne želimo da slušamo one druge.
Nova paradigma je dakle paradigma sviranja u sopstvenom gradu, traženje novih mreža koje će povezati sada ekonomski razdvojene, izolovane gradske scene, ali i strategija prodiranja na evropski festivalski kružook na kome em kapaciteti nisu beskonačni, em i ovde stvari sa sunovratom ekonomije idu u pogrešnom smeru. Vandermark ostaje pozitivan u zaključku svog posta na blogu, pokazujući koliko voli muziku koju stvara i posao kojim se bavi, ali i on je svoj kvintet Vandermark 5 rasformirao između ostalog i nesumnjivo zato što ići na turneju po Evropi sa pet ljudi košta mnogo više, a ne naplaćuje se skuplje od improvizovanog nastupa koga on može da odradi sa Timom Daisyjem ili, još bolje, Paalom Nilssenom Loveom.
To je nova paradigma. Sa svim svojim dobrim i lošim stranama.
Muzika koju volimo možda neće umreti jer nju nikada niko nije pravio iz pohlepe i računa, ali ako želimo da muzičari prežive, nešto mora da se menja. Novu paradigmu smo na svet doneli mi, publika, koliko god tvrdili da nam je industrija iznudila poteze. Možda je onda na nama i da je ispravimo? Ali kako?
.
By 
By 
By 
By 
By 
Kad već neće sam da se javi, ja bih baš voleo da čujem šta Jelen da ima kaže na ovu temu – uzevši u obzir da je i sam prkosno proklamovao kako mu ne pada na pamet da kupi ovaj ili onaj avangardni cd, a da je s druge strane neko ko izrazito ceni Uroševo pisanje i Vandermarkov rad.
Iako finiš teksta ima retorički prizvuk, jasna je njegova poenta – treba kupovati CD-ove.
http://www.thewire.co.uk/articles/6715/
e sad, na jednom mestu, Uros, Ken i Cutler. Uros je jedan od najvecih kupaca originala koje znam, od ReR sam nabavljao i nabavljam ploce i diskove vec 31 godinu, ken je svirao na Ring Ringu u nekoliko navrata i opet ce.
Cinjenica je da moramo da se snadjemo i pomognemo se medjusobno. Samo razmislite, koliko ste originalnih diskova kupili u poslednjih godina dana, a koliko narezali ili skinuli s neta? Na koliko koncerata ulazite za dzabe, a koliko placate.
Nisam mogao a da se ne iznenadim da neki od ljudi koji su zasluzeno na spisku za Ring Ring koncerte ipak kupuju karte, a da drugi pokusavaju da se umuvaju za dz ili da traze da na spisku budu +1.
Nemam nista protiv, Ring Ring ce opstati, ali.
I za johnniozu, ne slazem se za direktnim prozivanjem, nije jelen jedini koji skida muziku. No, bilo bi lepo organizovati debatu o celoj stvari – jazzin.rs pokazi se, ako se ne varam ocekuje nas novo izdanje vaseg festivala.
I ne zaboravite izdavace i distributere – nekoliko ih je zatvorilo svoje radnje u poslednjih 10 dana – to sto ne prodaju muziku koju mi volimo ne znaci da se tome treba radovati.
Naravno da nije jedini koji skida, ali je jedini koji se javno hvalisao i ponosio time na ovim stranama, a pride uživa u debati – bilo mi je prirodno da njega prozovem 🙂
Novo izdanje Jazzin festivala se 99 posto neće desiti jer nismo dobili pare ni na jednom konkursu, a ne možemo da se izdržavamo od prodaje karata.
opao je i kvalitet.
ko danas moze da snimi A Love Supreme, Spectrum, Conquistador ili Music Is The Healing Force?
ja licno u poslednjih nekoliko godina kupujem skoro iskljucivo box setove, sto zbog cene, sto zbog sadrzaja.
ali ‘ajde, “Coin Coin Chapter One” je npr. bio jedan od casnih izuzetaka.
I danas se snimaju i izdaju izvrsni jazz i impro albumi, osobno na koncertima koji su mi se svidjeli gotovo uvijek kupim cd od muzičara, razlog je jednostavan, glazbenici od toga žive, dosta je čest slučaj da im diskografske kuće daju jedan dio tiraža cd-a kao kompenzaciju prihoda, npr, pre par tjedni na jazz festu u Cerknom prodavao Costa svoje Cleanfeed cedejke po cenera EUR-a, kaj nije neka lova, kak su im izdanja uglavnom sjajna, pazario nekoliko komada, jednostavno, svako treba da živi,…., da svi samo skidaju glazbu sa neta za đabe, za leto, dve više ne bi bilo nove glazbe za skidati (naročito u okvirima avangardne free impro mužike) …
ja lichno ne kupujem diskove, jbg… nazalost, mlad sam pa pamtim samo hrdjava vremena i muziku za dzabicu (da l’ skc, da l’ berza, da l’ foru sa brojevima kredit. kartica i narucivanje preko neta)… tako da kada sam okusio free dwl fazon navukao sam se ko pas: tesko mogu da progutam prichu, pa makar dolazila i od velikog kena, da treba da iskashljem 15-20 ojra za cd…
uglavnom, “nova paradigma” ce pretumbati stvari, to je sigurno… ovaj divlji zapad koji trenutno vlada na mrezi nece jos dugo… mislim da postoje dva scenarija: ili ce mreza ostati slobodna, i nova-stara pravila free downloada ce ostati da vaze, stim da ce se citav kreativni proces stvaranja i idstribucije muzike bitno izmeniti; ili ce zakljucati net pa ce sve ostati ko do pre 10tak godina, izdavacke kuce, procenti, prodaja diskova, itd..
s obzirom da je free/improv takav kakav je, vandermark je znao u sta se upusta… mogao je da se upicani i da izigrava idiota sa marsalisom, ali ovako barem ne moze da se zali da ne zivi svoje snove….
iskreno mislim da je resenje u live certima…. na primer, ja bih platio i 7 puta vecu cenu kove za bilo koji vandermarkov cert ( znaci 2 soma umesto 300 dindzi), pre nego sto bih kupio cd… mislim da je u pitanju psiholoshka barijera ali i josh neshto: kad je cert u pitanju, znam kome ide kinta od svirke, kad je cd u pitanju, plasim se da muzicari tu najmanje ushtinu, a ja, zimedju ostalog, necu da finansiram glodare…
otkud znam…
To je malo romantična slika koncertnog biznisa ako smem da primetim. Bilo bi divno da se uvek zna da izvođač zaista dobije ugovorene pare od organizatora, ali veoma često to nije slučaj. Neretko se ne zaradi dovoljno, a redari i šankeri uvek imaju prednost, neretko je organizator već u dugovima pa pare mora da otme i pobegne u drugom smeru a ti koji iste večeri sedaš u kombi i ideš dalje nemaš vremena da ga juriš pa trošiš svoju ušteđevinu na benzin i hranu itd.
Mislim, očigledno da ne govorim o učešću na festivalima po Evropi (čak i Srbiji), ali nažalost svirka uživo nije uopšte panacea za ove muke.
Takođe, i Vandermarkovo i Loweryjevo izlaganje govore dosta jasno o tome da je sviranje koncerata skupo i sve manje dostupno i isplativo kao primarni finansijski izvor jer sve više bendova sve više svira uživo u ograničenom broju venjua, a Loweryjevo objašnjenje o tome ko koliko zarađuje od prodaje CD-a je prilično otkrovenje kada se uporedi sa prodajom digitalnih daunlouda.
Još samo da dodam, Džoni u svom komentaru implicira da je pitanje na kraju teksta rretoričko a da je odgovor kupovina CD-ova, ali ptianje nije retoričko i odgovor nije kupovina CD-ova naprosto zato što CD-ovi jesu deo stare paradigme i neće više postojati zakoju godinu. Da li je rešenje u digitalnom daunloudu? To je novo pitanje, naravno, u čijem odgovoru ovde u Srbiji uglavnom ne može da se ravnopravno učestvuje…
jbg, ja direktno govorim o free/improv/avant sceni… cisto sumnjam da tu ima toliko cesto ispala o kojima govorish, nekako je muzicarima lakse jer na ovakvim svirkama se okuplja relativno jako pristojan svet… ta teza o runaway menadzerima pije vodu u drugim zanrovima, avant scena mislim da ne mora mnogo da vodi racuna o tome… upoznao sam gomilu tipova sto organizuju svirke po berlinu, parizu, rimu, i to su uglavnom entuzijasti nista manje zagrizeni od samih muzicara ili publike… uostalom, zamisli bojana djordjevica, primer entuzijazma i jako pristojne i fine osobe, da pali sa samsonajt aktenkom iz koje ispadaju dolari, dok ga jure brocman, vandermark i zorica kojic ;)))) nou, fakin vej!!!
ali iskreno, cisto sumnjam u tu pricu o zaradi na diskovima… nekako ne mogu da zamislim da se osim par izuzetaka, bilo ko xxx od prodaje cdova ili se izdrzava od te kinte… i to mislim na period od pre free dwl… iskreno, mislim da velika vecina free/improv/avant muzicara od tih diskova zaradi taman toliko da kupi duvan za motanje ili da plati pivchugu u kafani u kraju…. oni koji zarade, po principu, kapne tu malo – kapne tamo malo, su izdavacke kuce…
ne znam za odgovor na pitanje diskovi ili digi dwl, ali znam da bih chiste akcije koje se rade iz ljubavi kao sto je rng-rng (ili kanjiza) ili tome slichno u inostranstvu, podrzao anytime, anywhere… najiskrenije ja bih platio mnogo, mnogo vecu cenu karata za festival kakav ima rng-rng, ali cisto sumnjam da bih posle certa stao u red ispred sale i pazario originale… jednostavno, nemam tu naviku i kulturu, jbg…
sa druge strane, vandermark ne kapira da je mnogo dobio digi piraterijom… cisto sumnjam da bih ja sam uleteo u ceo free/improv/avant da nisam mogao onomad da skinem za dzabicu par albuma da vidim o cemu je rec… krug ljubitelja takve muzike se siri jezivom brzinom, ne mora da znaci da ce muzicari nuzno biti osudjeni na sve manje i manje svirki… scena raste, pogotovo u evropi gde je i inache poslovichno jaka vec dugi niz godina…dolaze novi klinci, nove snage, novi entuzijasti… u berlinu sam zimus slusao majkl zeranga u nekoj gajbi na nojkolnu… velika gajba, zivi 5-6 prijatelja na njoj, odlucili da naprave improv vece u svojoj dnevnoj sobi, naplacivali ulaz 2 evra, pivo po ceni malo jacoj nego u supishki, i voila!!!
ili da ilustrujem domaci primer, vece posle atomica sede dva klinca (tek punoletni, tako nesto) u troli, i pricaju o ludilo svirci koja ih izula to veche na kolarcu, i kaze jedan od njih, “ne znam ko je onaj na kontrabasu, nikada nisam cuo za njega, cuo sam samo tu i tamo za tog paal nilsena, sad kad dodjem kuci ima da skinem sve gde su svi oni ikada svirali”… cisto sumnjam da bi isti taj klinac mogao da stane ispred stola u kolarcu gde se valjaju diskovi i da kupi 25 komata puta 10-15-20 ojra.. ali me ne bi cudilo da za 10-15 dina postane novi bojan djordjevic ili urosh smiljanic ;))))))
pa nek vidi vandermark sta mu vise treba!
Ali ti, Jelenko i dalje prićaš o evropskim nastupima i evropskim promoterima. Ali do Evrope treba stići, a da prebaciš četiri čoveka iz USA do stare dame,sa opremom treba ti 5000 dolara u startu. Dakle, to ne ide tek tako. Ono što je najrpirodnije, sviranje u Americi od grada do grada postaje sve nedostupnije.
Za ovo ostalo, pročitaj Vandermarkov tekst, on je mnogo pozitivniji nego Uroš i govori da zna šta je dobio piraterijom.
jbg, smiljanicu, tj. vandermarche, kako “sviranje u americi postaje sve nedostupnije”…?
kada je ono uopste postalo dostupno za free muzicare? nisu dzabe ajler, sun ra, aeoc, brekston, gejl, dolfi, rajt, love, itd., palili u juropu jos 60tih godina 20. veka… oni jos tada nisu mogli da zakazu svirku mesecima u americi dok u evropi ih se nisu mogli nagledati svako veche…
al da ne drvim sa time sada, te price o totalnom neuspehu u americi i straobalnom sold-out-every-fucking-night uspehu u evropi su vec legendarne…
tuzna cinjenica je da su fri muzicari u startu osudjeni na jezivu disproporcionalnost: ni u jednom aspektu umetnosti tako vrsne majstore svog zanata ne cene toliko malo kao free/improv/avant muzicare…
jezivo!!!
al svako zna u sta se upusta kad krene uzvodno, zar ne?!
zao mi je, ali pandorina kutija je otvorena, free dwl je omirisan i olizan i sad nema nazad… vandermark bi umesto lamenta mogao da preuzme stvari u svoje ruke… da trazi vece honorare, da organizuje turneje za nekoliko njegovih projekata unapred, ili da se kao njegovi prethodnici 60tih dina prebaci preko bare u evropu na duzi period..
vec vidim rezidenture po amsterdamu, stokholmu, parizu, oslu, berlinu!!!
ideeemoo!!!
Ne bi bilo loše da razvejemo mit o zloj izdavačkoj industriji koja uzima sve pare – barem kada se radi o džezu. Tu su brojke vrlo egzaktne. Uzmimo za primer uobičajenu cenu džez diska od 15-ak evra. Na PDV državi otpada skoro 3 evra, po 2-3 evra ide maloprodaji i distributeru, a izdavačka kuća zaradi na disku od 4 do 6.5 evra (zavisno od toga koliko je komercijalan). Ako oduzmemo novac koji izdavač koristi za rezanje diskova, štampanje omota, plaćanje zakupa poslovnog prostora i pratećih troškova, ne ostaje bogzna šta da se raspodeli između izdavača i umetnika. Umesto zlog izdavača koji mlati pare i ostalima daje na kašičicu, ovde se pre radi o ravnomernoj raspodeli sredstava od muzičara do prodavca u radnji.
S druge strane, prodaja diskova na koncertima omogućava veći profit muzičaru nego redovna distribucija, jer se preskače nekoliko karika u distributivnom lancu. Muzičari čak i ne zloupotrebljavaju tu činjenicu, već mahom prodaju diskove ispod uobičajene maloprodajne cene. Recimo, Atomic je prodavao diskove za 1100 i 1200 dinara (pišljivih 10e, nikako 15-20), dok je Sonore prodavao ploču za 1500 dinara, što je pravi kuriozitet uzevši u obzir da su kvalitetni vinili dosta skuplji od diskova.
Naravoučenije bi bilo da ni redovna distribucija ne forsira “zlog izdavača”, a još manje prodaja na koncertima gde je moguća direktna podrška muzičaru, koji se zauzvrat potrudio da ne ojadi kupca. Kupovina diska na koncertu podjednako je isplativa muzičaru kao i kupovina karte, a ako je karta simbolične ili nepostojeće cene – onda je tako izražena podrška još jača.
Povom argumenta o klincima koji su posle koncerta Atomica downloadovali muziku – sve je to potpuno super, ali već i sam nagoveštavaš suprotnu poentu. Kao što si i sam pomenuo, možda će neko od njih za 10 godina postati novi BoĐo ili Uroš, i onda će oni kupovati diskove (ili blu-rayeve, ploče, download, nešto četvrto…) Najiskrenije verujem da nije na ničijem tapetu tamo neki student-golja koji je jedva skrpio 300-400 kinti da uđe na koncert, već onaj koji ima kintu za CD, ali ga principijelno boli uvo da kupi. Dakle – barem iz moje perspektive – nije sporna dostupnost besplatne muzike, već odnos konzumenta-fana prema muzičarima koje sluša.
de si, johnnioza ;)))
kapiram ja sve to, cak sam i ja posle full blast-aa ili the ex izlazio u hol rexa sav upishan i kupovao sve shto ima na tezgi samo da mi se broc potpise iako sve to imam u flack i lless formatu gajbi na kompu…
mislim, da ne preterujemo, odnos fana prema muzicarima se ne meri kupovinom cd-a! ja bih rekao za sebe da sam veliki fan, a vrlo retko kupujem cd-ove u holu, i nisam student-golja i taj fazon… zrtve koje sam podnosio zarad prisustvovanja nekoj svirci su mnogo vece od 10-20tak ojra ;)))
uostalom, samim tim sto neko dodje na cert, plati kartu i ponasa se civilizovano za vreme svirke vec je dovoljno da postoji zdrav odnos izmedju muzicara i njega! necu ja sad da placam racune za struju vandermarku ili da kupujem fuka i uloshke njegovoj zheni!!! give me a break, guys!!!
mene iskreno chudi vandermarkovo chudjenje!
prvo, nije mi jasno to sto preskache tu opshte poznatu chinjenicu da amerika nikada nije mirisala free muzicare(iako su najbolji upravo dolazili odatle) i tacka! to nema nikakve veze sa free dwl, to je oduvek tako bilo i svi protagonisti o tome govore na sav glas!
drugo, znao je u shta se upushta, znao je da ce xxx poput marsalisa ili njemu slichnih odvaljivati od kinte a da ce on zavrshiti vishe nego skromno, kao heroj hiljadu i po ljudi na planeti!
trece, ljudska priroda tako funkcionishe: prosechan chovek na dnevnom nivou izgubi milion malih bitki protiv sistema, i kada mu se sa free dwl ukazhe prilika da bude “naughty” on je shchepa sa obe ruke misleci da se revanshira a ustvari samo povredjuje one do kojih mu je stalo: http://www.youtube.com/watch?v=mS9U75YC-jA
:(((
Ne znam, ja bih rado odveo muzičara na fuka i platio mu ćepi da mu se zahvalim što postoji, ali da ne dužimo na tu temu 🙂 Ovo sam više izdeklamovao da bismo videli šta tu ko u stvari dobija. Nakon što smo utvrdili situaciju, ostaje pitanje šta muzičar može da uradi za sebe u datim okolnostima.
Jedna od zanimljivih inicijativa je na pr. sajt Kickstarter koji omogućava fundraising za muzičare. Postavi se cilj (snimanje albuma, spota, itd.) i finansijska kvota koja treba da bude ispunjena da bi akcija uspela, u suprotnom donirani iznos neće biti otkinut fanovima sa kartice. Naravno, ne radi se o donacijama u klasičnom smislu, već fan zauzvrat dobija novi CD sa potpisima pre redovne distribucije, kojekakav merchandise u paketu, ili nešto deseto. Gutbucket su recimo imali opciju da vam naprave večeru ili organizuju svirku na gajbi 🙂
Tu je i fokusiranje na vlastito online izdavaštvo, u čemu se recimo specijalizovao Dave Douglas sa svojim Greenleaf labelom.
Zatim, džez muzičar bi zaista mogao na koncertima da ponudi još nešto sem diskova, u najmanju ruku merchandise koji rokeri redovno valjaju – majice, bedževe, torbe, i slične zezalice. Ili nekakve još inovativnije akcije koje prepuštam njihovoj mašti. Nije sramota niti izdavanje ideala svirati nebesku muziku i istovremeno razmišljati o marketingu.
Ja sam putem kikstartera već finansirao neke projekte i on je skjajan za stvari koje inače ne bi dobile poverenje investitora a mi, potrošači na osnovu reputacije ili piča rešavamo se da kupimo mačku u džaku. Ali ovo je naravno jedna potpuno perverzna ideja kada je u pitanju, primjerice Ken Vandermark. On ima na tržištu desetine izdanja, dakle, gotovih i zapakovanih produkata spremnih za konzumaciju, koje potrošač može i da luje pre kupovine. Ako ti potrošači u takvoj postavci stvari i dalje ne daju novac u dovoljnim brojevima da se to isplati, pa koji je onda smisao kikstartera, tj, traženja para unapred za nešto što možda hoće, možda neće da se desi i ako se i desi neće brzo a i tada možda se ne dopadne potrošaču. Meni bi to delovalo potpuno apsurdno. Nije da Ken vandermark pet godina ne može da snimi album jer nema investitora pa da se okrene crowdsourcingu, upravo je suprotno, on ima gomilu izdanja poslednjih godina ali masa ih ne kupuje u dovoljnom broju.
Ponovo, Vandermarkov tekst je neideološki koliko je to moguće, on naprosto kaže: mene kođta da snimim album, ako ne mogu da pokrijem taj trošak – ne mogu da ga snimam. Isto važi i za koncert.
Što se tiče majica i drugog merčandajsa na koncertima, Lowery u svom predavanju prilično oštroumno obara ovu priču: kakve logike ima to da idete u studio, trošite pare na vežbu i snimanje, izdajete albvum koji niko ne kupi jer ga svi besplatno skinu, onda idete na turneju i to vam je sve tajni plan da fanu na koncertu prodate majicu koja vam je osnovna prihodovna linija? Nema mnogo smisla i ekonomski je neodrživo.
Ne, za sada kao jedini održiv model muzike koju poznajemo (dakle u formi albuma – fizičkih ili digitalnih – snimljenih barem četvrtinu vremena u studfijima a ne uživo) deluje to da publika kupuje više muzike nego danas.
Ne znam koliko je oštroumno, rekao bih da je više retorički oštro i postavljeno ideološki umesto utilitarno. Niko i ne kaže da prodaja majica treba da bude osnovna delatnost – na kraju krajeva već i sam podatak da se to radi pre i posle koncerta ukazuje na sekundarni karakter delatnosti. A o tome se radi – o umnožavanju mogućnosti prodaje vlastitog lika i dela.
Da li će se popularni sportista žaliti što više zarađuje od reklama nego od ugovora? Možda zakukati što mu osnovna delatnost nije i osnovni izvor prihoda? Šta reći o glumcima koji snimaju reklame? Ako smo pošli od toga da Vandermark govori o opstanku (a ne o ideologiji) onda ovakva rešenja nisu sramotna.
Ma, ne, daleko od toga da je sramotno, samo je, kako sam napisao, ekonomski suludo. Majice, kačketi & šalovi mogu da ti budu dopunski prihod, ako imaš osnovni, ali ako ti je osnovna delatnost (snimanje i izdavanje albuma, turneja) ne samo niskoprofitabilna nego i naprosto preskupa da bi se njome bavio, onda je apsurdno da ti je kao spas neko predložio da uložiš pare i u album koji neće da se isplati i u turneju koja će da te baci u dugove zato što misli da ćeš da se izvučeš tako što prodaješ majice.
http://www.novamisao.org/2011/08/stevan-kovac-tikmajer-panonski-vidik-koji-zvuci-tajnovito/
neam pojma, mislim da pravite pogresne analogije free/improva sa pop i komerc muzikom… niti free/avant/improv muzicare pljackaju menadzeri, niti su oni poput mc5 60tih na surovim turnejama u kombiju 365 dana u godini, niti oni od prodaje albuma zaradjuju za zivot pa ih free dwl ostecuje nesto bogznakako, niti bi oni mogli da razvijaju biznis sa majicama, kalendarima, i upaljachima (sic!)… mada, priznajem, free jazz kalendar u duhu pirelija, gde su broc i ostali goli na plazi bi rulao!!!!
to je nazalost muzicki zanr na margini, sa neverovatnim muzicarima i karakterima, i to nista i niko nece moci da promeni…. ni na jdenoj svirci ove vrste muzike u evropi ne bude vise od dvadesetak ljudi… slusao sam rempisa u berlinu pred 5-6 ljudi u bifeu 3 sa 3 metra….
insistiranje na tome da je uzrok egzistencijalne klimavosti ovih divnih ljudi free dwl je neposhteno! pa ko je pre 50 god sprecavao free da se rasplamsa? mislim da vandermark imenuje pogreshnog krivca!
ok, mozda bi stroga vojnichka kupovina cd-ova u odredjenom smislu finansijski pomogla muzicarima, ali ova vrsta muzike jednostavno ni ne pretenduje da se nadje na radaru muzicke industrije… stoga je besmisleno govoriti o nekakvim zaradama ili tirazima…
njihove muke ce biti (ili nece) resene onoga trenutka kada drzave pocnu sa donosenjem i sprovodjenjem zakona o pirateriji, dakle, kako bude brusu springstinu bice i njima….ali dok springstinove boze mogu da piche i u 26tici, njima ne treba popularizacija, mislim da, paradoksalno, free muzicari profitiraju dok gube!!!! ovo izobilje dz muzike i bezakonje na netu moze da doprinese drastichnom proshirenju baze slushalaca i poshtovalaca iste!!!!
p.s. johnnioza, ja sam vec vodio na cepi u hotel royal mark dikrea, erika eshampara i lote anker trio posle svirke u rexu pre 4-5 godina…. u pravu si, vredi!!!!
Ja mislim da ovde upadamo u mistifikacije onda kada treba da se priča o prostoj matematici: snimanje albuma košta, izdavanje albuma košta, distribucija albuma košta. Ako imaš izdavača i distributera onda veliki deo troška podnose oni i ako se od prodaje ne pokriju ti troškovi, neće više biti novca za sledeće snimanje. Lowery to objašnjava u svom predavanju. U mejdžr izdavačkoj kompaniji, jedan dobro prodavan bend poput Nirvane generiše dovoljno profita za pokrivanje troškova dvadeset slabo prodavanih bendova u sličnom žanru. U indie kompaniji nema ovog generatora profita i socijalističke redistribucije sredstava pa nema načina da nastaviš da snimaš ako se ne prodaješ dovoljno da pokrpiš troškove. U slučaju da sam sebi izdaješ, makar samo kao daunloud sa svog sajta ili kroz iTunes/ Amazon itd., tvoje lično ulaganje je ogromno i ako ne povratiš troškove ne samo da nema sledećeg snimanja nego zaista nemaš ni za bakaluk više. Rešenje je u prestanku snimanja.
apsolutno se slazem kada je rech o procesu! stim da prosta matematika kod avant/improv/free muzike nije tako prosta. sta mislis koliko albuma u idealnim uslovima prodaju visel i lajton, na primer? ili nakamura? ja mislim da je broj nestvarno mali, tako da po mom misljenju oni se i ne oslanjaju previse na ovu vrstu incoma. dakle tu postoji korak koji ne vidimo, tu nije rec samo o snimi-prodaj-zaradi-snimi loopu, inace bi ovi muzicari prestali sa radom odavno…
ok, vandermarku je daleko lakse, njegov jazz moze da svari mnogo sira slushalachka publika nego shto je sluchaj sa improv muzicarima, i u njegovom sluchaju mogu da razumem da je rachunao i na nesto vecu kintu od prodaje diskova, ali opet ta cifra i u vandermarkovom slucaju je toliko mala da ne mogu da popushim prichu da zbog izgubljenog incoma od prodaje diskova, koji je btw bio ionako jezivo mali, on razmislja o izumiranju!
moja poenta je da je free dwl bukvalno kap koja je prelila chashu, ali sigurno ne jedini uzrok zbog chega je vandermarku sve tezhe da opstaje!
ne znam, zakljucak koji si naveo (prestanak snimanja) mozda zaista usledi! ali opet, pojacace se koncerti, a i ima ok fora koju su mi prodali na certu 30 god einsturzende neubauten u parizu pre koju godinu. blixa i ekipa su odsvirali cert od 3 chuke, i chim se svirka zavrshila mogao si da kupish perfektni snimak iz mixera na zvanichnoj tezgi u holu za 30 ojra…. samo im dash usb stik i oni ti prebace za 30 ojra… ako prestanu sa izdavanjem, mozda ce to biti next step… vandermark oduva rex, njegov tonac snimi sve iz glavne mixete, i posle certa mozes da kupis svirku… nema troskova produkcije diskova, ugradjivanja, chista kinta…
Pa, da, ali ponavljam, ne radi se o tome da Nakamura ili vandermark mlate pare od izdanja, radi se o tome da ako izdanja konzistentno gube skoro sav novac uložen u njih, onda postaje matematički neodrživo raditi izdanja.
Što se tiče koncerata, ponavljam da oni postaju neisplativi (vidi se i kod Vandermarka i Loweryja u tekstovima) zbog toga što je konkurencija sve veća za ograničen broj mesta i vremenskih slotova. A to prodavanje muzike koju si snimio na koncertu odmah posle koncerta je prisutno već nekih deset godina, mnogi bendovi (Metalika, na primer) su ti posle koncerta prodavali narezan disko još 2002. godine. Ali opet to ne menja dovoljno celu matematiku jer je jasno da je direktna prodaja čoveku kome vidiš lice SKUP oblik distribucije muzike. Naravno, nisi uložio isto kao u studijski snimak, ali jesi uložio u opremu, putovanje, platu snimatelja itd. a bez mogućnosti odložene prodaje (kao kada postoji izdanje koje stoji u radnji/ na sajtu) i mogućnost rekuperacije troškova je mnogo manja.
Pošto jazzin smatram jazzbinom ljubitelja avangardnog jazza, verovatno će moji stavovi naići na negodovanje, ali mislim da to i nije tako loše, jer sukob mišljenja samo dovodi do povećanog interesovanja, što ovom sajtu svakako odgovara.
Pre dvega šta je to avangardni jazz? Za mene je to suviše širok pojam. Međutim kad vidim na ovom sajtu ko se danas smatra avangardom, onda vidim da su to po pravilu muzičari koji neguju izuzetno nemelodičnu, disharmoničnu i konfuznu muziku. Navešću vam nekoliko primera velikih jazzera za koje smatram da su bili avangarda u svoje vreme, a koji su kasnije postali legende , a čija muzika nije imala ni približno takve karakteristike. Zar u svoje vreme nisu bili avangarda recimo Luj Amstrong, Đango, Maljs Dejvis, Čarli Parker, Oskar Piterson i mnogi drugi. Za mene je recimo avangarda Rene Garcia Fons o kom je jazzin skoro pisao i na tome mu veliko hvala, ali njegova muzika je izuzetno melodična i bogata prelepim harmonijama, nimalo slična onom što se ovde smatra avangardom. Dali nešto što je novo, a da bi bila avangarda mora da bude bez trunčice dobrih harmonija i prelepih melodija, a naspram toga sa premnogo dosadnih soliranja? Teško da će neko od ovih novokomponovanih avangardista ući u istoriju, kao prethodno navedene legende.
Što se tiče internet piraterije, smatram da ona ne može da šteti muzičarima koji se ovde nazivaju avangardom, jer sam ubeđen da većina ljubitelja avangarde nebi izdvojila recimo 20 evra za CD. Moje mišljenje da će im to čak i pomoći, da se što više ljudi upozna sa njihovom muzikom, i sutra im dođe na koncert. Evo na primer ja nisam kupio ni jedan CD moje omiljene jazz umetnice Hiromi, ali zato neću žaliti para da je slušam na koncertu. Da nije bilo interneta nebi verovatno ni čuo za nju, još manje kupio CD ili otišao na koncert.
Treba svi da shvate da će muzičari u budućnosti živeti uglavnom od koncerata, a internet snimci će biti njihova reklama. Dali je to dobro ili loše, i za koga videćemo …….
ja se iskreno nadam da niko neće da se upeca na polemiku o tome šta je avangardni džez, koja je podjednako suvisla onoj “nije džez-jeste džez”. u krajnjoj liniji to je potpuno nebitno za ovu temu, kako god ga odredili iste dileme ostaju na meniju.
dragane, čitaj pažljivo – avangardni džez disk NE KOŠTA 20 EVRA nego često, kako smo naveli praktičnim primerom sa Ring Ringa – duplo manje. to je veoma bitna razlika. i opet, još jednom – nije sporno samo downloadovanje muzike i da li ga treba zabraniti, već šta činiti nakon što smo se informisali o postojanju muzičara skinuvši s neta sve njegove albume.
to otvara drugo pitanje – kakva je vrednost CD-a samog po sebi? da li CD pruža nešto više od MP3 ili FLAC fajla s neta? zašto bi ga bilo ko kupovao, ako već može da dođe do muzike drugim putem? kroz celu ovu priču – barem kroz jelenovu argumentaciju – ispade da je kupovina CD-a svojevrsna donacija u kojoj kupac ništa ne dobija, već eto podržava muzičara. isto pitanje bi moglo da važi i za ploče koje doživljavaju novu mladost poslednjih nekoliko godina.
Meni je žao što današnja izdanja diskova dolaze sve češće u “tankom” izdanju, bez liner notes-a. Onda mi uglavnom služe za prebacivanje u .flac format i ulepsavanje police. U onim sa knjižicom se često ima i šta pročitati, naročito kada sam umetnik piše o svojoj umetnosti, pa ih vadim češće da obnovim gradivo.
Baš sam skoro čitao liner notes iz Vandermarkovog “Mark in The Water” albuma, bilo mi je mnogo interesantno da pročitam njegov pogled na sopstveni rad u solo improvizacionim vodama..
A mislim da od svih diskova koje sam pazario, samo dva već nisam “imao” unapred. Black Renaissance: Body, Mind and Spirit i OTO cafe od Sonorea. Slabo kod nas i ima diskova, btw. Barem onih koje bih ja voleo da posedujem XD
Ma, avangardni džez je ovde potegnut jer je tekst napisan nakon čitanja Vandermarkove kolumne, ali zaista je nebitno da li pričamo o nemelodičnoj ili melodičnoj muzici, o Vandermarku ili Toshiju Nakamuri, o džezu ili elektronskoj muzici ili roku ili… Svi su manje-više u istom čamcu, veća poenta je ovde da se radi o “malim” umetnicima, dakle ne o pop-zvezdama koje oko sebe imaju skup i složen ekosistem mendažera, agenata, logističara, masera i flafera.
To na stranu, mislim da je argumentacija da Ken Vandermark neće ući u istoriju onako kako je u nju penetrirao Đango R. u ovoj priči nekorisna i da zamagljuje suštinska pitanja o kojima pričamo. Da li je Slobodan Tišma pisac o kome ćemo jednog dana govoriti kao o Ivi Andriću? Da li je Erlend Loe pisac koga će istorija pamtiti na isti način kao Ljermontova? Da li će istorija Harukija Murakamija citirati u istom dahu kao Homera? “Ne” je odgovor na sva tri pitanja pa ipak niko ne smatra da zbg toga Tišma, Loe i Murakami treba da gladuju i da njihova prozna sočinjenija treba da budu dostupna puku isključivo besplatno jer nisu vredna plaćanja.
U istom tonu: Ken Vandermark (inače neretko proizvođač divnih harmoničnih kompozicija i lepih melodija) ili Henry Grimes su ljudi koji troše svoj novac da snime muziku. Ako to niko ne želi da sluša pa ljudi ne kupuju diskove i digitalne daunloude – pošteno, to je tržište na delu. Ako ako MNOGI to žele da slušaju i besplatno daunlouduju snimke a NEĆE da kupuju diskove ili digitalne daunloude, onda tržište više nije dobar regulator odnosa ponude i potražnje i muzičari koji na njega izlaze ispadaju budale koje troše novac bez mogućnosti da ga povrate, što ih opet ekonomski na kraju izbacuje iz igre i sprečava da snimaju. Opet ponovimo: potražnja postoji, ljudi ŽELE da slušaju muziku Kena Vandermarka (ili Henryja Grimesa) ali ne žele da je plate, bar ne onako kako su nekada želeli, jer sada imaju besplatnu alternativu.
Tu dolazimo do ovog što Džoni kaže: kupivina muzike se ond apretvara u etički čin, donaciju. Što uopšte nije manje časna filozofija od klasične tržišne, naprotiv, ali kako da naučimo ljude etici i da ih podsetimo da je njihov politički prezir prema tržištu na mestu samo ako ga prati politički motivisana kupovina, inače su naprosto oportunisti, ne etički delatnici.
Zaključio bih ovaj predugi komentar osvrtanjem na tvrdnju “Treba svi da shvate da će muzičari u budućnosti živeti uglavnom od koncerata, a internet snimci će biti njihova reklama.” i skrenuo pažnju čitateljstvu da i sama kolumna objašnjava zašto je ovo nemoguće a i Loweryjev i Vandermarkov tekst linkovani u ovoj kolumni decidno dokazuju da ovo nije tačno i da većina muzičara NEĆE moći da živi od koncerata u novoj paradigmi jer su koncerti ekonomski sve neisplativiji. Zato se u kolumni eksplicitno pominje ekonomska mogućnost sviranja samo u gradu u kome živite, i gotovo potpuna ekonomska neisplativst turneje po SAD.
Pa, dobro. Neka sviraju samo u svom selu. Neka to bude novi pocetak. neka bude najbolji u svom selu i onda neka potrazi misljenje dalje.
A to da treba da kupujemo original diskove, to potrazite u nekoj bogatijoj zemlji, ne u Srbiji.
pa dobro, da, slazem se, vesto si ovo srochio o etici i oportunizmu… mislim da bi to bila moja dijagnoza…
ranije kad sam bash bio junge me boleo xxx da placam diskove jer sam imao na umu 278 hiljada boljih nachina da strovalim kintu/dzeparac… a diskove je sredjivao slsk ili dc++… sad kada sam stariji, hrdjava navika “muzika za dzabicu” je opstala, ljuca nego dop, i da bi prikrio tu chinjenicu sam sebe ubedjujem da je moj gest uber politichke prirode, a ono cvrc…
sto je najgore taj self delusion bi i pio vodu da sam na madoni ili metalici, ali ovako sa kit rouvom ne ide… uostalom, zato sam i insistirao na tome da se ne mogu porediti nasa muzika i sve ostalo… ocigledno, fanatizam je podjednako izrazen i kod muzicara i kod publike, jer moja teorija je da su oni od vajkada izdavali na dva nacina: 1) ili je izdavacka kuca prelivala kintu od uspesnijih izdanja na ova nasha “neuspeshna” pa je to opstajalo iako je income uvek bio zakucan ispod crvene linije; 2) ili poshto svi free/improv/avant muzicari imaju daily jobs su sami placali izdanja cisto da ih imaju (izdanja), jer tradicija nalaze da nisi muzicar ako nemas vinil/cd… u obe varijante skoro da se nije ocekivala nikakva povratna kinta, a ako se nesto proda – oj ha!!! naravno, generalizacija je ovde maceha, neki free muzicari su bas prodavali (ko npr. zorn), neki jedva da zavale par komada (ko npr. solo seidjiro murayama), ali u svakom slucaju stanje gde neko konstatno snima i pritom konstantno ne prodaje nece trajati vechno!
mada, pada mi na pamet analogija sa “umetnicima” u kolokvijalnijem smislu: iako izbegavam, s vremena na vreme me neko iscima da banem na neku izlozbu “savremene” umetnosti, i uvek se zapitam (na stranu to da sam ultra konzervativan – stafelajsko slikarstvo rula, i to) ko jbn stampa sve one fensi i ukusne kataloge koji se dele za dzabicu svima…. nema teorije da ovi artisti bilo sta zavaljuju od svojih pieceova, i nisu sve galerije drzavo dotirane, a opet neko uvek plati dizajnera, prelom, stampu za 200-300 kataloga, i to nije toliko mala kinta… ocu da kazem, mozda ili free/avant/improv muzicari sami finansiraju izdanja jer tradicija nalaze da imas komad, ili na neke druge nacine uspevaju da prevazidju tu antilogicnost da izdaju a ne prodaju se….
i ponavljam, jedino mesto gde se smiljanic i ja ne slazemo je to da se free/improv/avant muzicari mogu komotno smestiti u muz industriju… ja mislim da su oni kategorija za sebe i da stoga zahtevaju i drugacije promisljanje i druga pravila!
uglavnom, mozda nemamo recept za nove dimenzije, ali svakako me je ova polemika navela da preispitam svoj stav o free dwl barem parcijalno kada su ovi muzicari u pitanju… mission impossible cu da skinem i dregujem u trash bin cisto drkadzijski…
jazzin je ko drajzerova, skida ljude sa free dwl i vraca ih u drushtvo, konvertuje mase…
nice 1!!!
Zaključio bih ono što je u kolumni već sugerisano, a to je da je dotirano sviranje uživo jedini iole održiv model opsatajanja ove muzike izvan nekih privatnih i amaterskih okvira i da su u tom smislu evropski festivali pre svega ono gde muzičari treba da se usredsrede. E, sad, nije to sporno, lepo je da država hoće da pomogne kating edž umetnost, ali čim potpuno (ili gotovo potpuno) odstranite tržište iz jednačine, kontrola kvaliteta je prepuštena nekim birokratama u nekim komisijama. Ne tvrdim da su mase sa svojim novčanicima idealan regulator kvaliteta ali nisu ni nepoželjniji od kancelarijskih desk džokeja. Nije zgoreg da postoji i jedno i drugo, da bi bilo zdravije na samoj sceni, sa muzičarima koji imaju neposredniji fidbek iz baze kada postoji element robnonovčane razmene na daljinu. Možda sad ovo nekim idealistima zvuči kao svetogrđe ali mnenja sam da kako ne treba robovati tržištu, ne treba ni zaboraviti koliko je ono često prirodan mehanizam selekcije.
Takođe, kad već potežem tržište i robnonovčanu razmenu, kao čovek uzgojen na najfinijem meniju marksističke indoktrinacije, ne mogu a da se ne nasmešim na ovo “A to da treba da kupujemo original diskove, to potrazite u nekoj bogatijoj zemlji, ne u Srbiji”. Meni je potpuno neprirodno (jer sam mator i odrastao u drugačijem sistemu) da neko priznaje upotrebnu vrednost određenoj robi ali da joj u istom dahu odriče ikakvu tržišnu vrednost. čega smo se naslušali. Hajde da i prihvatimo da se neko smatra suviše siromašnim da bi plaćao muziku, ali onda se ne radi o ideološkoj opoziciji ičemu nego o ekonomskoj zbiljnosti – čime želim da kažem onda rasprava dolazi do pitanja: koliko muzika treba da košta da bi je Srbin, recimo, kupovao? A da je to nešto što nije ništa, dakle da joj priznamo tržišnu vrednost? Ako nam je deset evra za CD Kena Vandermarka preskupo ili ako nam je jedan dolar za pesmu Kena Vandermarka na Amazonu/ iTunesu preskupo, koliko nam nije preskupo?
vidim da razvila lepa diskusija, ali nazalost slab doprinos ostalih, ako se izuzmu prozvani i konvertovani jelen, Uros i Nikola u svoje ime, a ne jazzin.rs
Velika vecina dobro gadja, ja samo malo da zaprzim corbu – sve ste u pravu, niti su izdavaci neki koji zgrcu lovu na izdanjima “nase muzike” (kako dobar naziv za muziku koju ne izvodimo, nego je slusamo), niti su svi festivali bas korektni prema muzicarima, a desi im se i da uteknu.
S jedne strane primer Hans Falba, koji vec godinama ulaze svoju zaradu stecenu s druge strane u muziku i festivala u Mulhausu, Francuska, koji ima odlican program i fenomenalan budget, kazu preko 300.000 euro, ali od cega na muzicare ide manje od 40%. Ili primer Mike Reeda i drugih pregalaca Chikaske scene koji rade na Pitchfork festivalu, a od zarade finansiraju rad jazz klubova tokom dobrog dela godine. I onda ti isti ostanu kratki vise od godine za karte do Evrope i nazad, jer im obecani i potpisani grant ne da maticna drzava Ilinois.
A izdavaci, koji objavljuju drugaciju muziku uglavnom isplacuju muzicare u diskovima, pa nek se oni snalaze – i spuste cenu na festivalima u siromsnim zemljama, poput nase.
Back to free download – tesko da mi iz ove zemlje mozemo pricati objektivno – koliko diskova uopste mozemo legalno kupiti nase muzike u radnjama u Srbiji? Onda je kupovina od mega distributera jedina moguca legalna akcija, kao i pre 30 godina. Ovde je za ogromnu vecinu free download jedina moguca varijanta – osim narezivanja diskova prijateljima, posto sam siguran da niko vise ne presnimava na audio kasete (da, tako se to nekad radilo).
Potrebno je naci nove nacine pomoci kreativcima da opstanu. vaki predlog je dobrodosao!
A primedba/zakljucak da je jazzin.rs portal ljubitelja avangardnog jazza, ha mozda su samo takvi najpismeniji i najnapaljeniji 🙂
smiljanicu, sve kul, al ne mogu da ti opishem koliko se ne slazhem sa tvojim poslednjim postom, barem njegovim prvim delom…;))))
prvo, prisutnost trzhishta u vidu kvote zavaljenih diskova ne garantuje nikakav kvalitet niti je regulator bilo chemu… wtf?! neko kupuje diskove tek nakon shto ga je nechiji cert oduvao, neko kupuje jer je kolekcionar, neko iz nekog petnaestog razloga, ali nije broj prodatih izdanja ono shto je ustolichilo brocmana na vrhu free jazza… judi koji su ga chuli prvi put pre par nedelja u rexu, a koji dolaze iz potpuno drugih muzichkih sfera, su bili podjednako devastirani kao neko ko ga slusha 15ti put… dakle, objektivan kvalitet ili shta god vec….
drugo, ako ova tvoja teorija pije vodu onda znachi svi free/improv muzicari koji su na sceni danas su tu jer trziste smatra da su najbolji? fakin wrong, citav niz okolnosti utice na neciji opstanak (ili neopstanak na sceni) ili plasman na sceni… kvalitet je mozda najvazniji segment ali ne i jedini…. uostalom, trziste najcesce prati sud nekog relevantnog pojedinca ili festivala: john butcher svira u bimhuisu vec 5ti put u zadnjih 6 meseci=johna butchera bukirati za festival slichne muzike jer ako je bimhuisu dobar bice dobar i free festivalu na kosovu, ili shta ti ja znam=pitati butchera da potpishe za ovaj ili onaj lejbl, i na kraju = kupiti butcherov disk na tezgi posle svirke jer nam je poznato sve ovo malopre navedeno….
trece, to shto lajton i visel prodaju 4 diska kvartalno doesnt mean a shit and u know it!!! mozda ce za 30 godina da pizde na planeti kako su bili nepravedni prema svojim savremenicima koji su svirali improv njima pred nosem a oni su u to vreme slushali “staru dobru bluzchinu”! koliko puta je bio problem ne u umetniku vec u publici, trzistu?
i tako dalje… sa drugim delom se slazem…
uglavnom, mislim da su svirke najbolji nachin ophodjenja prema ovoj vrsti muzike, festivali su odavno prepoznati kao ostrva, ali mislim da i svirke po venues nece izumreti bar ne u konfornim prostranstvima occidenta…. priznajem, trgla me polemika da razmisljam o originalima ;), ali pristajem odmah da platim 5 soma komplet za sledeci rng-rng umesto dosadasnje cene, jer po meni vredi i mnogo vise od toga…
a shto se tiche komesara i njihovih mini dimenzija i nekompetentnosti, neko reche bg jazz fest? koliko glup treba da bude prosechan xxx od politichara da ima bojana djordjevica u gradu a da poveri nekome drugom selektovanje bg jazz festivala?
mnogo, ochigledno….
;)))
;)))
Mozda bi bilo mnogo da Bojan Djordjevic selektira i BG jazz festival. Mislim da ta ideja i nije tako dobra, u ovom trenutku. Ne treba jedna osoba, ili agencija, bio to Ambrozic, Djordjevic ili Longplay da radi najveci deo kulturnog programa u gradu. Za mene je ovo dovoljno. Da BG jazz fest mora biti bolji, tacno je, ali ima jos sposobnih koji se mogu ukljuciti u taj proces, opet mislim je to stvar volje i jakog stomaka. Ono sto ja ne vidim je spremnost da se u tako nesto upuste ljudi koji muziku tako vole kao jelen. Ring Ring je spreman da entuzijaste ukljuci u tim, da uce i nadju i sebe u pripremama i produkciji.
Mozda bi neka ideja na temu – jeftina karta za ring ring+ donacije ili skupa karta za ring ring bi bila dobro dosla, vec sada.
I vezano za ukljucivanje/povezivanje – zamerka jazzinu sto nije najavio koncert koji je bio u sredu u CZKDu, na okupu je (izuzimajuci Svetlanu Maras i Szilarda i njegovu ekipu) bio vrh domace improv scene (bez onih sto zive u inostranstvu). Ne treba cekati da vas obaveste drugi – i tim povodom, hajde da se muzicari i fanovi na neki nacin povezu i pomognu, kad su vec fanovi spremni da se ukljuce, jasno je da mnogi muzicari nemaju tu crtu otvorenosti prema medijima.
ma da, ok, to sam pomenuo samo ilustrativno da se nadovezem na smiljanicevu o nekompetentnim komisijama i apsolutno odsustvo meritokratije u serbskom drustvu…. nije tu rec samo o bojanu djordjevicu ;), tu je rec o tome da ljudi koji su zaista struchnjaci u odredjenoj oblasti ne zele da monopolizuju kulturni prostor, a oni koji su sve samo ne struchnjaci insistiraju upravo na sopstvenoj nezamenljivosti…. na primer, zapanjujuci je stepen ambroziceve “struchnosti” i prisutnosti u svetu (shto bi reko hajdeger)… covek je ekspert za sve od pojanja, preko napalm death-a do dab stepa, toliko je prisutan na domacoj kulturnoj sceni da se plasim da kada bi poceo da otvaram sva vrata u stanu da bi ga pronashao i kod sebe u nekoj od soba…
mada, kada je situacija sa teshka kao u srbiji, ponekad prosvecena kultur diktatura ne bi bila nuzno losha stvar….
uglavnom, same old…
Ne znam koliko je tebi ili drugima poznato ustrojstvo Jazzin redakcije, ali evo pojašnjenja. Ako izuzmemo pisce autorskih tekstova, sav posao oko sajta radim ja + dvoje ljudi koji uređuju rubriku “kalendar”. Nikome to nije osvnovni posao u životu. Ja se bavim dnevnim kancelarijskim poslom 9-17h, 5-6 dana u nedelji, povremeno tezgarim u drugim medijima sem Jazzina. Dvoje kalendaraca su studenti opterećeni svakodnevnim faks obavezama i ispitima.
U svemu tome pronađemo vremena da svake nedelje komuniciramo sa vlasnicima džez klubova, obiđemo sajtove svih institucija koje su inače poznate po džez/improv programima, kontaktiramo sa određenim brojem muzičara koji najredovnije sviraju po BG, NS i Nišu, visimo na fejsbuku po ceo dan gde jurimo najave za koncerte koje nigde drugde nisu okačene. Budući da nikad do sad nismo imali neku najavu programa u CZKD, niti je iko ikad skrenuo pažnju da se tamo dešavaju programi od interesovanja za Jazzin, nismo proveravali njihov program. Nigde drugde nismo videli najavu tog događaja.
Uzevši u obzir sve ovo, mislim da nije fer prebacivati što ponekad propustimo nešto da najavimo – apsolutno nikad se ne radi o uredničkoj odluci, niti o principu da umetnik/organizator mora sam da se javi (daleko bilo), već o nemogućnosti da dođemo do informacije. Kontakt rubrika postoji, svako je dobrodošao da skrene pažnju na neko dešavanje. Javljali su se ljudi koji su ukazivali da nemamo ovu ili onu najavu, pa smo to odmah stavljali na sajt.
Muzičari ne treba da se javljaju zato što je uredništvo Jazzina razmaženo, već zato što je to ponekad jedini način da se dođe do informacije, naročito na tvrdom ogranku improv scene.
kupujem albume preko 20 godina, pre dvadesetak meseci stao sam na oko 7.500 komada. solidna kolekcija “od pojanja, preko napalm death-a do dab stepa”… od Basic Channel, Mille Plateaux izdanja, preko Southern Lord, Relapse Rec. do K Records, Thrill Jockey, Flying Nun, Smithsonian… pa ECM, Impulse!…
za nova izdanja nema vise mesta ni u stanu, ni u podrumu. deca rastu, skucen zivotni prostor. uglavnom, planiram sve da rasprodam (nesto vec jesam. budzasto) i da predjem na “free dwl”.
to je bio moj doprinos muzicarima i muzickoj industriji. bacen novac. bolje da sam sve pojeo i popio. na koncerte i dalje idem. kupujem majice 🙂 nije beg cicija.
“…varijacijama na Bennyja Goodmana sa Wyntonom Marsalisom šest večeri u nedelji…” – pogledaj malo program Marsalisovog “Jazz at Lincoln Center”:
http://jalc.org/concerts/c_calendar09.asp
ima tu svega i svacega. gledas stvari prestrogo, da ne kazem crno/belo. navodno avangardisti MArsalisa smatraju grobarem dzeza, tradicionalisti legendom, istina je negde na sredini… od necega mora da se zivi i to jedino stoji. zbog toga cela frtutma.
‘biga, ovde izgleda niko nije pročitao Vandermarkov tekst do kraja. Steta, jerbo su diskutanti, a i “esejista”. omašili temu.
Kako ste pomenuli kupovinu izdanja moram da se nadovezem pricom koja i nije bas u okviru zadate teme.Naime,na poslednjem Nisvilu sam zeleo da kupim prvena Opus5 i bubnjar istoimenog sastava Donald Edwards je vise puta rekao da disk mozemo kupiti sa strane na standu.Uputim se ja do istog,kad tamo mi devojka koja prodaje kaze da nisu ni dobili te diskove.E tu se sad vidi nas mentalitet malo.Ako moze za dzabe i na “mufte” sve je ok.Svima je jasno da se to razgrabi od strane ljudi iz organizacije samog festivala,jer nisam nasao nikoga ko je kupio taj cd bilo gde.Nadam se da nisam poremetio dosadasnji tok rasprave 🙂
Pozdrav
Hm, pomenuta konstrukcija je ipak nemoguća. Ako domaći distributer nije prisutan, bend kontroliše prodaju svojih diskova. To znači da na kraju dana dođe na štand, popiše šta je prodato, uzme pare i preostale diskove.
Postoje i promo diskovi koje bend po nahođenju razdeli novinarima/organizatorima, ali to je nešto drugo. Pre će biti da je štand s njihovim diskovima bio na nekom drugom mestu, ili je neko zaboravio da postavi diskove – koji su posle vraćeni bendu bez prebijenog cvonjka zarade.