By 
Mesto: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 18.11.2010. / Foto: Đorđe Gavrilović
Priči o Novosadskom Jazz Festivalu nije neophodan preveliki uvod – velika je to i značajna pokrajinska kulturna manifestacija koju pohađa „građanska elita“, i gde se spisak gostujućih muzičara kroji po meri resornih sekretarijata, ambasada, kulturnih centara i zaposlenih u Kulturnom centru Novog Sada, tako da bude „za svakog ponešto“. U ovako postavljenim koordinatama nije lak posao sastaviti program, ali veliki izazovi su tu da bi se na delu dokazali sposobni organizatori.
Ako bismo sudili po otvaranju ovogodišnjeg festivalskog izdanja, nadležna novosadska ekipa je polovično dorasla zadatku. Četiri benda, koji nastupaju u istom koncertnom prostoru tokom šest večernje-noćnih sati, preveliki su zalogaj za tvrdokorne i one manje zagriženje ljubitelje džeza. Naročito ako najbolje što imate stavite na početak programa, a u nastavku umesto šlaga na torti ponudite okrajke. S druge stane, dva odlična koncerta za veče su dobar skor za bilo koji festival, i na tome treba čestitati.
Nakon uvodne reči lokalnog „džez doajena“ Vitomira Simurdića (u pripovedačko-poetskom ključu) i užurbano-poslovnog gradonačelnika Novog Sada, Igora Pavličića, pred solidno popunjenom dvoranom nastupio je David Friedman Tambour Trio. Bend iskusnog vibrafoniste (nekadašnjeg saradnika Waynea Shortera, Georgea Bensona, Leonarda Bernsteina…) dopunjuju saksofonista Peter Weniger i kontrabasista Pepe Berns, kompletirajući nimalo tipičan triling džez instrumenata.
Postava bez bubnja veoma je zahtevna jer u njoj će svaki šum i ton doći do izražaja, a muzičari su upućeni jedni na druge – moraju osluškivati gestove svojih kolega, nadovezivati se u pravom trenutku, i osmisliti izraz u kome će interakcija i međusobno razumevanje biti u prvom planu umesto ritma i „dobrog vajba“. Za tako nešto je potrebna veoma iskusna i zrela ekipa muzičara, a pokazaće se da Friedmanov bend uspešno izlazi na kraj s izazovima kamernog formata.
Friedmanov i Bernsov performans mogli bismo nazvati korektnim, dok je apsolutna zvezda koncerta bio Peter Weniger na saksofonu. Nadovezujući se na lagane i veoma melodične teme, demonstrirao je svu magiju vlastitog instrumenta – kada mu se ne pristupi kao medijumu za brzometno protrčavanje kroz skale. Njegovo muziciranje je na razmeđi liricizma Jana Garbareka i „vajarske“ umetnosti intonacije Charlesa Lloyda, gde se solističke deonice razvijaju kroz varijacije u glasnoći tona, diskretne nagoveštaje falseta i propuštanje vazduha, kao i zvukove stisaka po klapnama saksofona. Vrhunac čitavog performansa bilo je izvođenje teme Wrong Note Tango, gde je Wenigar svoje strastveno i emotivno sviranje nadogradio teatralnošću na kojoj bi mu pozavideli i John Lurie i Roy Nathanson. Bravo!
Potpuni kontrast prvom festivalskom koncertu predstavljao je Wallace Roney i njegov kvintet. Jedna od najvećih trubačkih zvezda današnjice pojavljuje se na bini u „Miles Davis modu“, u odelu s šljaštećim ukrasima, tamnim cvikerima, te družinom „mladih lavova“ uz koje će iskusni lider dobiti novi zamah…čitava scena je neodoljivo podsećala na rane sedamdesete i Milesove prve korake u fuziji raznolikih žanrova.
A već sa prvim zvucima sa bine, deluje i da je bend biran po poznatom istorijskom ključu. Takvom utisku naročito doprinosi Kush Abadey na bubnjevima – ima svega 18 godina i njegova svirka neodoljivo podseća na Tonyja Williamsa (setimo se da je i on bio sličnog uzrasta kada se priključio Milesovom kvintetu), s puno užurbanih prelaza, ukrasa, i snažnim udarcima po dobošu koji razbijaju baperske matrice. Basista Rashaan Carter u stopu prati neumoljive ritmove, Aruan Ortiz nas zapljuskuje masnim fank klavijaturama, dok Wallaceov brat Antoine otvara svirku na sopran saksofonu, gde sličnost sa Wayneom Shorterom nije nimalo slučajna. On The Corner može da počne!
Prva numera (baš kao i preostale dve u osnovnom setu) traje 20 i kusur minuta, dugačka i nadahnuta sola se ređaju kao na traci, a sve kulminira fank&gruv kuvanjem čitave ritam sekcije u trajanju od nekoliko minuta. Sličnu svirku dobijamo i u nastavku koncerta, s tim što Aruan Ortiz prelazi na akustični klavir i oplemenjuje svirku kubanskim finesama i akordima, te se polako nameće kao zvezda večeri. Konačno, finale je rezervisano za bi-bapersku nervozu i duvačku pirotehniku, gde pratimo virtuozno nadigravanje dva brata u prednjoj liniji.
Bend je nagrađen burnim ovacijama, pa je baladni bis, nakon furioznih sat i deset minuta svirke u brzom tempu, bio sasvim logičan izbor. Koncert na nivou džez zvezde najvećeg kalibra.
A potom – sunovrat! Scott Hamilton je afirmaciju stekao krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, svirajući s Anitom O’ Day, Hankom Jonesom, Bennyjem Goodmanom…postojano se držeći mejnstrimaškog tradicionalnog džeza. Nastup njegovog kvarteta u Novom Sadu bio je prošaran interpretacijama (pra)starih tema u sešn-ključu, lišenom bilo kakve nepredvidivosti i autorskog nadahnuća. Koktel muzika, klupska svirka, nazovite to kako hoćete…ali svakako joj nije bilo mesto u centralnom festivalskom prostoru, posle nastupa džez vedeta visokog renomea. Publika je koncert propratila podeljenih emocija, pa je do kraja nastupa dobar broj gostiju izašao da uhvati mali predah.
Pred proređenom publikom (jedan sat iza ponoći), nešto je bolji bio Abraham Burton-Eric McPherson Quartet, koji je ponudio savremen post-baperski izraz i dugometražne numere s rastegnutim solo deonicama. No i ovde je nešto škripalo. Taman kada bi se bend zahuktao, a liderski dvojac (saksofon-bubnjevi) odsvirao nekoliko upečatljivih deonica, usledio bi povratak na glavnu temu…i njeno rasviravanje tokom čitavih pet-šest minuta, bez umetanja odgovarajućih aranžerskih finesa koje bi dale smisao ovoj repeticiji. Mal Waldronova Soul Eyes dala je prostora za Burtonov odličan uvodni solo na saksofonu (bez pratnje benda), što je bio jedan od vrhunaca ovog nastupa.
Posustale i na izmaku snaga, u klubu Trema na spratu Srpskog narodnog pozorišta dočekao nas je stari novosadski znanac, saksofonista Uwe Plath, s ekipom lokalnih muzičara. Klupska svirka u granicama klišea nije bila vredna pomena, a do tri sata nije se pojavio nijedan od muzičara iz glavnog programa, pa je ovaj recenzent polako priveo svoj prvi festivalski dan kraju.
By 
Pomalo sumoran komentar "glede" Skota Hamiltona.
Ipak, malo je neukusno, ili još bolje neozbiljno, nazvati interpretaciju "prastarih tema" koktel džezom.
Sledeći istu logiku moglo bi se deklasirati prvih sedamdesetak godina džez istorije, ali, to i najzagriženiji svetski kritičari danas više ne čine.
Prošlo je, gospodo, vreme avangarde, fjužna i originalnosti koja pošto poto golica po tabanima da bi bila originalna.
Kao i u čitavoj muzičkoj umetnosti uopšte – danas je SVE dozvoljeno.
Probudite se. Vaspitajte ukus i sluh.
Prestali smo da se delimo na crne, bele, crvene, žute i plave…
A koji džez festival u Srbiji na programu nema 'za svakog ponešto' ?
Sasvim pristojno džezersko veče. Poslednji 'okrajak' (Abraham Burton-Eric McPherson Quartet) smatram da je bio najuzbudljiviji deo prvog festivalskog dana…
Janko 62,
Da ne bude zabune – nije interpretacija prastarih tema nazvana koktel džezom, već to što su one izvedene "u sešn-ključu, lišenom bilo kakve nepredvidivosti i autorskog nadahnuća".
Prijatan pozdrav.
Recenzija koncerta tj. koncerata je izrazito subjektivna, toliko da onaj ko nije prisustvovao samom dogadjaju, ne moze da stekne apsolutno nikakav uvid u ono sto se to vece stvarno desavalo! Bez dodirnih tacaka sa stvarnoscu, sve pokude za autora teksta. Treba samo procitati jos neke recenzije doticnog, i vrlo brzo postaje jasno da on o muzici sudi na osnovu imena izvodjaca, a ne uzima u obzir ono sto "imena" na koncertima i prikazu (Shorter – koncert godine, kakva besmislica, i teska uvreda za nastupe Jason Moran-a, E.Rave, M.Dibanga, pa i gorepomenutog A.Burton-a, i tako dalje). Tuzno je to sto ce mnogi ljudi da se dezinformisu putem krajnje deplasiranih i neobjektivnih recenzija koncerata. Nemam inace nista licno protiv autora, samo dajem glas protiv javnog objavljivanja ovakvih i slicnih, krajnje nekvalitetnih recenzija.
Ja bih Markovića samo upitao da li on ima ikakvo muzičko obrazovanje (bar niža muzička škola), da li svira bar neki muzički instrument, ako svira gde je nastupao i koliko pesama zna, pa neka onda sudi o najznačajnijem mainstream saksofonisti današnjice Scottu Hamiltonu…. Čoveče, pa ti nemaš pojma šta govoriš kao ni tvoj mentor Voja Pantić koji je sve poveo u nekom pogrešnom pravcu: jazz selektor i kritičar može da bude samo neko ko je svirao i ko zna šta znači konfrontirati se sa izazovima svirke, vežbanja i repertoara, a ne neki samozvanci koji o tome sude na osnovi nekakvih nagrada, nominacija i sličnih besmislica…. Kako se moglo desiti da na tzv. Belgrade Jazz festivalu do sada ne nastupi ni jedan značajniji srpski jazz muzičar (mislim na D.Gojkovića i Larry Vuckovica), kako je mogao nastupiti jedan K.Kovač koji se jazzom bavio pre ravno 50 godina u Sarajevu i nikada više kasnije, kako, kako, kako …)
@Carl Flohe
Da je danas 1939. možda bi Scott Hamilton bio relevantna figura, pa i na mejnstrim sceni, ovako je atribut najznačajni u bilo kakvom kontekstu stvarno nerealan, s obzirom da nikakva inovacija ne može da se pripiše ovom samo dobrom imitatoru tenorista iz ere swinga. Vreme nije stalo ni za džez, ni za muziku 1941, a to ćemo ubrzo argumentovati obimnim tekstom o nastanku i razvoju dekandentnog bebopa. Verujem da mnogi ni danas ne mogu da oproste Charlie Parkeru što je krenuo malo da razmišlja van šablona.
Inače, parametar kojekakvih nagrada i priznanja od strane kojekaktvih formalnih repera tima Downbeat ili Grammy, gde likovi tipa Hamilton mogu da uvek računaju na podršku, nikad nije igrao ni najmanju ulogu na ovom sajtu niti verujem da će ikada.