By 
Mesto: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 19.11. 2010. / Foto: Đorđe Gavrilović
Drugi dan festivala otvorio je simpatični Milan Svoboda Prague Big Band. I ništa više od toga, jer se za jednu od vodećih figura češkog džeza i čoveka koji se već 30 godina bavi aranžiranjem i komponovanjem za obimne džez formacije očekuje (blago rečeno) malo više intrigantnosti i kreativnosti. U pitanju je 17-očlani orkestar uglavnom prosečnih muzičara, koji sviraju autorsku muziku Svobode i samih članova.
Rezultat je kvazi-moderna big bendovska svirka, kakvom se još s početka 70-ih bez velikih pretenzija igrao Gil Evans. Štaviše, može se slobodno reći i da je beogradski big bend, trenutno i naizgled trajno zaključan u konzervu sa etiketom “Count Basie” (sa dozvoljenom količinom Dukea Ellingtona) zvučao prilično ubedljivije u svojim fank izletima u drugoj polovini sedamdesetih godina.
A sve je predvidivo i izlizano u svirci praškog big benda, od boemskog autfita samog Svobode (ala Rade Šerbedžija), preko neispirativnih unisa duvača, do jeftinih trikova u vidu latino sekvenci koje akcentuje mladi pijanista, nedorastao ulozi u ozbiljnoj džez formaciji.
Da ne grešimo dušu, bilo je tu i prilično interesantnih momenata, a oni se uglavnom svode na deonice mladog alt saksofoniste Martina Plachýja. Stilom i svirkom (u kojoj je briljirao u kompletnom frekventnom opsegu instrumenta) podsetio je na svetle momente evropskog džeza, svesno ili nesvesno ostavljajući utisak inspirisanosti veličinama kao što je Jan Ptaszyn Wróblewski. Ipak, sve u svemu, simpatični Česi izmamili su simpatije dobro ispunjene sale SNP-a, tako da se orkestar izborio čak i za bis.
A kada se najmanje nadaš usledi… naime, rane sa Beogradskog Jazz Festivala koje se odnose na izbor izvođača vokalne orijentacije još su sveže, tako da je bojazan pri samo letimičnom pogledu na sastav naredne postavke bila sveprisutna. No usledio je verovatno jedan od najemotivnijih, najintimnijih, a istovremeno i najenergičnijih koncerata na ovogodišnjem festivalu.
Matilda Leko je rođena u Beču, ali je veliki deo života provela u Novom Sadu pa srpski jezik govori izuzetno fluidno – na šarmantan način najavila je svaku od uglavnom autorskih kompozicija. Pratio ju je trio izuzetnog pijaniste Nikole Stanoševića, u kome su basista Herwig Neugebauer i još jedan ispisnik (pored Matilde Leko) univerziteta u Gracu, Pančevac Dušan Novakov.
Matilda je bez sumnje pevačica visokih kvalieta i izuzetne dikcije. Improvizacije i vokalize su neobične i kreativne, i imaju kvalitet instrumentalnih deonica. Veoma dobre autorske kompozicije diskretno su prožete etno motivima, koji ovako iskorišćeni mogu značajno da oplemene materijal.
Posveta nedavno preminuloj Abbey Lincoln klasikom Throw It Away, logično je našla mesto u materijalu prepunom emocija. Među autorskim materijalom se posebno istakla svita iz tri dela Dete sreće (koja je interpretacijom podsetila na prošlogodišnje jako prijatno diskografsko iznenađenje pevačice Irine Karamarković) čije je emocijama nabijeno izvođenje čak pruzrokovalo i orošavanje očiju mlade devojke na sedištu pored mene. Vašeg je izveštača naročito „kupio“ pijanista Nikola Stanošević ritmički i harmonski briljantnom svirkom, a o momku o kome ne znamo mnogo toga, pokušaćemo da vas izvestimo uskoro nekakvim afirmativnim teksto
m.
Hrvatski gitarista Elvis Stanić je sa aktuelnom internacionalnom postavkom Jazz Ex Tempore priredio izuzetno prijatan koncert. Bend koji je od svog nastanka 2005. promenio veliki broj muzičara, i u kome je Stanić jedina konstanta, sinoć su činili još i hrvatski basista svetskog glasa Goran Rukavina, mladi i jako perspektivni italijanski bubnjar Paolo Muscovi i pančevački pijanista Ivan Aleksijević.
Repertoar benda se sastoji od džeziranih verzija kompozicija tipičnih za podneblja iz kojih muzičari dolaze. Novosadskoj publici verovatno su bile nainteresantnije interpretacije srpskih standarda – Mali mrav sa latino prizvukom, i baladna, skoro neprepoznatljiva varijanta Čaše lomim, ruke mi krvave, koje je za repertoar predložio i aranžirao Aleksijević.
Kvalitetna izvedba celog benda u prvi plan ipak stavlja samog Stanića, koji svojom svirkom i tonom neodoljivo podseća na Pata Methenyja, a kada reši da ubaci bluzirane tonove, prva asocijacija je Larry Carlton. Oko sat vremena kvalitetne svirke, prijemčive za skoro svako džez uho, bilo je prava mera.
Kruna ove lepe večeri verovatno je i vrhunac celog ovogodišnjeg festivala. Jer već i sama imena na papiru – Chris Potter, Adam Rogers, Craig Taborn i Nate Smith – stvaraju žmarke džez sladokuscima. Pomenuti muzičari funkcionišu kao bend već nekoliko godina, a kada među njima postoji hemija koja ih toliko dugo drži na okupu, od ovakvog koncerta se može očekivati samo spektakl.
Šta smo očekivali, to smo i dobili. Počašćeni smo sa nešto više od sat vremena mešavine avangardnog džeza, fanka, roka, pa čak i sladunjavog popa, kojeg je bend u interpretaciji šaljive Pop Tune # 1 na vrlo lucidan način začinio dozom ironije.
To je jedna od oni
h svirki kada ne znate na koju stranu da gledate. Jer čak i kada Potter (koji je u Underground bendu uzdržaniji i odmereniji nego inače u ispaljivanju adrenalinskih pasaža) ili Rogers sviraju solo, na bini se toliko toga dešava da je često grehota fokusirati se na jednu figuru.
Veći deo koncerta bio je ispunjen kompozicijama sa prethodnog živog albuma Follow The Red Line, tako da su na repertoaru mesto našle pored pomenute Pop Tune # 1 i savršena verzija atmosferične Zea i poliritmične, zapadno-afričkom kulturom inspirisane Togo (izvedena na bis), gde je Nate Smith u sedam minuta spakovao kompletnu školu modernog džez bubnjanja, sa sve neodoljivim smislom za humor.
Neizbežan deo pirotehnički orijentisanog dela koncerta je i Rogersova kompozicija Rumples, s razmenom neverovatno kompleksnih i tehnički zahtevnih unisa između gitare i saksofona. I konačno, karika koja ceo bend drži na okupu, odgovorna i za povremenu kreativnu dekonstrukciju, jeste mag avangarde Craig Taborn, koji je trijumfalno obavio nezahvalan zadatak da popuni mesto basiste i harmonski oboji čvrste, ali izlomljene gruvove benda.
By 
By 
By 
By 
