Novosadski Jazz Festival 2011: Ron, Gonzalo, i ostali

Mesto: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 18-19.11.2011. / Foto: Vladimir Lenhart

O konceptu Novosadskog Jazz Festivala nema se bogzna šta zanimljivo reći. Iz godine u godinu ova manifestacija oscilira u kvalitetu i donosi miks velikih, bitnih muzičara, i potpunih autsajdera evropskog i svetskog džeza. Ne nazire se jasan kriterijum po kome bendovi dolaze niti neka dominantna stilska orijentacija, pa bi se moglo reći da koncepta zapravo i nema.

Istina, ima tu par labavih smernica – svake godine mora doći barem jedan legendardni veteran stariji od 70 godina (Roy Haynes, McCoy Tyner, Eddie Palmieri, Ron Carter…) i jedno ozbiljno ime savremenog džeza (Brad Mehldau, Chris Potter, Gonzalo Rubalcaba…), dok ostatak programa često deluje kao da je skrpljen potpuno nasumično i bez previše brige za relevantna strujanja na aktuelnoj džez sceni.

Sticajem okolnosti pogodilo se da je prošlogodišnji program bio veoma respektabilan, pa smo odgledali nekoliko veoma dobrih do odličnih koncerata – David Friedman, Wallace Roney, Matilda Leko, Chris Potter, Guidi/Kinzelman duo, Howard Curtis… Tim pre je razočaranje zbog ovogodišnje skromne ponude bilo još veće, pa je preostalo da rutinski ispratimo najveći deo odgledanog programa, i fokusiramo se na vodeća imena.

Dva su se momentalno nametnula kao najznačajnija – čuveni kontrabasista Ron Carter, nekada član legendardnog kvinteta Milesa Davisa iz druge polovine šezdesetih (sa Wayneom Shorterom, Herbiejem Hancockom i Tonnyjem Williamsom), i pijanista u naponu snage Gonzalo Rubalcaba, koji je odavno prevazišao reference na latino džez, te u svojoj izraz inkorporirao čitavu istoriju džez klavira i ozbiljnu koncertnu muziku.

No opet, moramo se vratiti na osnovni problem kod dovođenja časnih starina džeza – koliko god da nam je drago što ih vidimo, što imamo tu čast da budemo s njima u istoj prostoriji i odamo im poštu gromoglasnim aplauzom, muzički sadržaj koji sleduje je vrlo često veoma skroman. Nemaju svi ozbiljne umetničke aspiracije poput Waynea Shortera ili Charlesa Lloyda; mnogima je dovoljno da jednostavno sviraju muziku koju vole, uz koju su stasavali i postali zvezde. No kako su izašli iz kreativnog i sviračkog zenita, takva svirka zna da bude samo bleda senka one koja ih je proslavila.

Stoga i smisao ovakvih koncerata, paradoksalno, nije u samoj muzici, već u „značaju“ događaja. Imamo utisak da prisustvujemo nečemu velikom, da je deo svetle istorije džeza pred nama. Da su slike iz knjiga i dokumentaraca makar na trenutak oživele, a mi smo tu da to ovekovečimo. Da se zahvalimo na svemu što nam je ova divna muzika pružila. Dok traje svirka trudićemo da se da ovo imamo na umu, a ako nam neki crv ne da mira i veli da su zvuci s bine dosadni, brzo ćemo se prisetiti da gledamo živu legendu džeza. I tačka.

Carterov „The Golden Striker“ trio objavio je istoimeni debi album 2003. godine. U brutalnoj recenziji ovog izdanja na Allmusicu (svega dve i po od pet mogućih zvezdica), kaže se da je svirka „preterano opuštena i u osnovi neispirativna“, da „nema varnice, nema vatre, ničega sem valjane egzekucije na planu harmonije i melodije“. Tadašnju postavu su činili pijanista Mullgrew Miller i gitarista Russel Malone; u međuvremenu je na Maloneovo mesto uleteo Kevin Eubanks.

Carter drži ritam, Mullgrew sipa melodije, a Eubanks sola. To je osnovna podela zaduženja, koju će slavni lider razbijati i pokojom sopstvenom deonicom. Na klaviru ćemo do kraja koncerta čuti tek jedan suvisli solo koji nije od početka do kraja zvučao „kao sa nota“, pa se slobodno može reći da je Miller najslabija karika u ovom triju. Carter je u solidnoj formi, a Eubanks na momente odličan…no sve to nije bilo dovoljno ni za prosečan ukupni utisak.

Problem je upravo u tome što su uloge toliko precizno podeljene, do te mere da vam se čini kao da ste na školskom času kamernog svinga. Svako svira po planu; interakcija i momenat iznenađenja svedeni su na minimum, muzika zvuči bezmalo kao na rutinskom studijskom snimku. Nema talasanja – aranžmani su ravni i bez dinamičkih skokova.

Da zlo bude veće, zbog guste magle i kasnog sletanja na beogradski aerodrom, bend je stigao u Novi Sad neposredno pred svirku pa nije ni ljudski održao tonsku probu. Posledice su bile bolno primetne – ono što je trebalo da bude mekan i topao gitarski ton, pretvorilo se u mutnu mikrofoniju, zbog čega je Eubanksovo izgaranje ostalo bez valjanog efekta. Carterov bas na momente se čuo kao sa Kamacrown zvučnika, dok je tek Millerov klavir zvučao pristojno – još samo da se na njemu zatekao nadahnutiji pijanista.

Dakako, Carteru ne treba ništa zameriti. Sudeći po srdačnom, razdraganom izrazu lica dok nakon ponoći svira u tamo nekoj istočnoevropskoj nedođiji (jer to je zacelo njegova perspektiva), te ljubavlju i poštovanju koje se oseća između sve trojice muzičara, jasno je da se radi o veoma iskrenom i poštenom pristupu poslu. Nema tu ni preterane govorancije, poriva da se osvrne na slavnu prošlost, ili istakne autoritativna figura u prvi plan – sve je podređeno kolektivu i ideji promovisanja benda, a ne njegovih pojedinaca. No Carterova muzika danas jednostavno nije dovoljno nadahnuta čak ni za konzervativne mejnstrim standarde.

Na potpuno drugom nivou bio je Gonzalo Rubalcaba Trio. Kubanskom pijanisti je 48 godina i trenutno je u naponu snage. Nakon zapaženog albuma Avatar iz 2008. napravio je malu diskografsku pauzu, vratio se solo radom Fe/Faith, a za kraj godine najavio je CD s Mattom Brewerom na basu i talentovanim bubnjarem Marcusom Gilmoreom. Na aktuelnoj turneji promovisan je nov materijal, a u Novom Sadu je gostovala „krnja“ postava – Gilmorea je odmenio rezervista Ernesto Simpson.

Rubalcaba je izrazito raznovrstan pijanista i kompozitor. Jedna od onih autorskih figura kod kojih se različiti stilovi džeza s lakoćom stapaju u celovit izraz, a da opet zadrže lako prepoznatljivu osnovnu crtu. Nije to kubanski džez kakav svira recimo Roberto Fonseca; lakše ćemo ga prepoznati kao tvrdog neo-bapera čija muzika više duguje intelektu nego uzavreloj latino emociji.

Trio je odlično uhodan, a Simpson se u startu nameće kao vredan bubnjar I bitna pokretačka snaga, iako je bio „iznuđeno“ rešenje za ovu priliku. Brewer dobija svoju porciju solo deonica, ali se ipak zadržava u granicama pouzdanog timskog igrača. Aranžmani su dinamični i maštoviti, no brzo postaje uočljivo da atraktivnost nastupa počiva pre svega na Rubalcabinoj svirci.

Kada pijanista krene u solo, kao da se bend razmiče pred njim i pušta ga da odradi svoje; a to „njegovo“ je galantna i dramaturški pažljivo osmišljena šetnja kroz istoriju bapa, koja često kulminira blagom apstrakcijom u višim registrima. Desna ruka titra po dirkama; prepliću se vratolomna sola i perkusivni efekti, a tempo kao da lebdi u vazduhu i prepušta se Rubalcabinoj volji.

Klavirska svirka je oštra i precizna poput metka. Čak i kada je najviše razmahan, kubanski pijanista zvuči pomalo proračunato i hladno, poput surovog intelektualca. Nije ni to nužno rđavo, no čini se da bi makar delić (Fonsecine) lepršavosti dobro došao i ovakvoj muzici. U svakom slučaju, bio je to ubedljivo najbolji koncert druge polovine festivala.

Videli smo još nekoliko bendova različitog senzibiliteta i kvaliteta. Andi Kissenbeck’s „Club Boogaloo“ je u uvertiri Ronu Carteru pretendovao na fanki hard-bap ugođaj u maniru Jimmyja Smitha, s veoma entuzijastičnim Torstenom Goodsom na gitari i Peterom Wenigerom na saksofonu (prošle godine na istom mestu briljirao u postavi Davida Friedmana). No bendlider na orguljama i bubnjar Tobias Backhaus su sav taj trud neutralisali krajnje neinventivnom i pravolinijskom svirkom, pa se čitav bend našao u nezgrapnom raskoraku i kontrastu.

Iste je večeri delikatan ugođaj priredio Gisle Torvik Trio, kombinujući Methenyjevski senzibilitet frontmena-gitariste i skandinavsku ušuškanost u sporom tempu i elegičnim melodijama; za ljubitelje nešto živahnijeg zvuka (poput pisca ovih redova) bila je to odveć lagana svirka…

Narednog dana imali smo prilike da vidimo Big Band RTV Slovenije, predvođen razmahanim dirigentom Tadejom Tomšičem. Elegantno raspisani aranžmani i blagi fanki naboj asocirali su na sedamdesete i naš RTB Big Bend iz vremena kada je flertovao s drugim žanrovima, a ponegde i na orkestarske aranžmane Toneta Janše. Nije to bio događaj najvišeg ranga, s vanrednim solistima ili kompozicijama koje oduzimaju dah; no slušali smo na festivalu i gore nastupe.

A počasna titula najgoreg koncerta pripala je vokalisti J.D. Walteru – kao da smo gledali Erosa Ramazzottija na steroidima, u populistički džeziranoj verziji. Jeftine i sladunjave vokalne linije zvučale su poput najgoreg MTV kiča. Ništa nije pomoglo ni to što J.D. Walter ima veliki raspon glasa i zanatski umešno šeta kroz registre na petoparcu; nažalost, ni činjenica da ga je pratila veoma kvalitetna džez ekipa (Nikola Stanošević – klavir, Fedor Ruškuc – kontrabas, Dušan Novakov – bubnjevi).

Veoma prijatan kontrast glavnom programu predstavljala je uzavrela atmosfera u klubu „Trema“ na spratu pozorišta – prisustvovali smo velikom finalu vokalne radionice Jelene Jovović-Revišin i defileu talenata pred brojnom i entuzijastičnom publikom. Sešn ekipu je obe večeri činilo nekoliko generacija novosadskih džezera, i lepo je bilo videti mlade muzičare poput Žolta Arđelana (truba) ili Nemanje Zlatareva (trombon) kako prave društvo iskusnim protagonistima lokalne scene (Voja Savkov, Ištvan Čik, Robert Pongo, itd.). Razbijena je formalna pozorišna atmosfera, te se u sitne sate osetio i autentični džezerski ambijent, uz oblake zabranjenog duvanskog dima.

Novosadska publika se odazvala u velikom broju bez obzira na sadržaj. Tako je, recimo, na koncertu Gislea Torvika čak bilo i više ljudi nego na Ronu Carteru. Jeste da je legenda, ali je nastupio posle ponoći – anonimni mladi Skandinavci su profitirali na „udarnom terminu“. Nameće se zaključak da je primarna uloga i svrha festivala da oplemeni „kulturnu ponudu“ grada, te da je društveni kontekst odneo pobedu nad konkretnim muzičkim sadržajem. Još da nam se kultura ne nameće samo kroz pompezno najavljivane festivale, kao proizvod za jednokratnu upotrebu, gde bi nam bio kraj…