Novosadski Jazz Festival 2016: Neočekivani iskoraci

Mesto: Srpsko narodno pozorište – Novi Sad, Srbija / Datum: 11. novembar 2016. / Foto: zvanična prezentacija Novosadskog džez festivala

Kao što svake godine sneg iznenadi putare u zimskom period, tako nam se i Novosadski Jazz Festival svake godine prišunja iako znamo kad mu je vreme. Kečevi iz rukava se čuvaju za poslednju ruku. Ponuda je tog petka i na papiru bila šarenolika, sa potencijalom i namerom da bude primamljiva širokom auditorijumu.

Veče je u Srpskom narodnom pozorištu je otvoren saradnjom, još uvek mladog saksofoniste Tima Greena i Trio Tripa, koji čine Lenard Krečič na saksofonu, Milan Nikolić na kontrabasu i Vladimir Kostadinović Krcko za bubnjevima. Rezultat je koherentna straight ahead celina, ali bez dominantnog soliste. Moguće je da se bend odlučio na takav pristup želeći da zadrži pomenuti pristup u rotaciji koja isključuje klavir? Forte je ležao u komunikaciji saksofona, gde bi Green pokazivao snagu i odmerenost, dok bi se Krečič pozivao na zaveštanje Barneya Wilena. Greenu se već opterećuju pleća očekivanjima, kako zbog nagrada koje je osvojio, tako i zbog mentora koji stoje iza njega. Koncertu je pristupio profesionalno ozbiljno i donekle skromno, suzdržano (uz sklanjanje u stranu kad kolega ima solo, bez obzira da li ga zaklanja), ali sasvim dovoljno da pokaže kako su očekivanja opravdana. Valja uzeti u obzir i to da se na set listi našla samo jedna njegova numera- ”Peace”. S druge strane, to je i odlika lepog vaspitanja – ne raspojasavaj se u gostima, već se u Rimu ponašaj kao Rimljanin. Poslednja numera koncerta je pružila priliku. ”Vitality”, Krečičeva kompozicija, podigla je energetski naboj Kostadinovića za par jota, što je i Greena navelo na malo rastrčavanja po klapnama saksofona.

Koncert koji je usledio je nas je odveo južnije, u Pojas Biblije. Amina Claudine Myers se kroz svoju karijeru našla u maltene svim varijantama „crne“ muzike. Ima onih koji u kombinatorici Jazz & Blues Festival-a ne vole bluz (ili džez), ali bi im ovaj koncert bi mogao biti interesantan jer se ovakav pristup retko može čuti na našim prostorima. Ova kombinacja bluza i soula sastavlja priču o simbiozi afričkog pristupa muzici i klasičnih evropskih instrumenata, u ovom slučaju klavira. Priča nas vraća na početak, ali zahvaljujući njenim izvođačkim manirima koji isključuju jeftine ukrase (bilo glasovne bilo klavirske) deluje sveže i kao da su numere mogle biti napisane u ovom veku. Glas joj je prirodan, pun i neopterećen čak i fiksiranim frekvencijama tonova. U sviranju klavira jasna je klasična pozadina, ali se ljulja i lomi u pravoj meri da dodatno čačne i probudi čulo sluha, a da ne naruši prirodni tok. Mogla su se čuti izvesna ray-charlesovska rešenja, ali poletnost i poziv na igru i ples su izbegnuti. Kada ne peva, postoji hladnoća koju je teško povezati sa tek gotovom pitom od jabuka koja se hladi na prozoru. Upravo to je izmešta iz jasnog vremenskog koncepta gde dominiraju bluz i gospel (ili malopre pomenute ideje iz crtaća) . Isus, majka i teskoba ostaju glavne teme, netaknute u svojoj ozbiljnosti.

(P.M.)

Poslednji koncert večeri bio je rezervisan za zvezde NS jazz festivala (barem po standardima i afinitetima ove redakcije) – najnoviji trio Davea Douglasa sa Marcom Ribotom na gitari i Susie Ibarrom na bubnjevima. Festival u prestonici Vojvodine nas je navikao da svake godine dovede barem jedno do dva reprezentativna imena savremene džez scene, no ove godine je definitivno „pobedio“ zanimljivim izborom benda. Premda je Dave Douglas velika zvezda američkog džeza, valja napomenuti da je „New Sanctuary“ jedan od njegovih najavangardnijih projekata u njegovoj 20 i kusur godina dugoj karijeri. Takođe, ovo je njegova tek druga saradnja sa kultnim gitaristom Marcom Ribotom, nakon neo-fjužn albuma „Freak In“ iz sada već davne 2003. godine. Naposletku, radi se o izuzetno aktuelnom projektu, tek „izašlom iz rerne“ sa sveže objavljenim fizičkim nosačem zvuka, nakon što su pojedinačne kompozicije sukcesivno objavljivane iz meseca u mesec (samo za pretplatnike!) na sajtu Douglasove izdavačke kuće Greenleaf Music.

Nakon tradicionalno preopširnog govora Vitomira Simurdića, dugogodišnjeg najavljivača koncerata na NS Jazz Festivalu, koji je prozborio nešto o „takozvanoj apsorpcionoj moći džeza“ kao referenci na obrade pop i rok muzike u savremenom džez diskursu, započeo je i koncert. Deo Douglasovih kompozicija, naročito onih u bržem tempu, neodoljivo je podsećao po dinamici i intenzitetu izvedbe na Zornove električne i akustične Masade – rafalne tematske paljbe i unisi, brejkovi i besni soloi, premda bez etno šmeka. U mirnijim deonicama sam Douglas je više zvučao „douglasovski“ melodično i senzibilno, no trio kao celina je nosio posebnu vlastitu aromu za koju su zaslužni osobeni stilovi sviranja njegovih članova.

Prednjačio je Marc Ribot, kome je Douglas ostavio izuzetno veliki prostor da se rasvira u svom maniru, na svaki mogući način. Bio je to pravi svirački spektakl u kome je Ribot iskazao i svoju virtuoznu džezerku stranu, i patentirano „falš“ mašenje žica i pragova na razmeđi nojz-roka i bluza, podražavanje „walking bass“ stila sviranja, klasičarsko sviranje prstima desne ruke, poigravanje pedalama, i šta sve ne. Susie Ibarra je takođe bila veoma zapažena, svirajući sve sem tradicionalnog ritmičkog pulsa: gnječeći bubnjeve rukama i palicama, koristeći perkusije, te različite nekonvencionalne tretmane bubnjeva u maniru klasičnog soliste na drugim/drugačijim instrumentima.

Sam Douglas je bio dobro raspoložen i rasviran, te ga nije preterano pomelo ni što se publika sukcesivno rasipala nakon svake numere (beše kasno oko ponoći, a nije bilo baš previše pitko i komercijalno), niti bedak zbog Trumpovog izbora za predsednika SAD, na koji se osvrnuo negativnim komentarom. Nakon dobro izvedene kompozicije „pozdravio“ bi Ribota naslanjanjem pesnicom o pesnicu, a Ibarru običnim rukovanjem, te se našalio na račun korišćenja folije (poput one za burek ili pitu) kao prigušivača za trubu, i slično. Preostala publika sa prethodnih koncerata, kao i ona koja je došla namenski za ovaj koncert, pozdravila je majstore i majstorice pristojnim aplauzom. Doduše, nedovoljnim za bis, koji nismo videli ni na prethodnim festivaskim nastupima ove večeri. No ne budimo na kraj srca, ovih sat vremena vredelo je više nego dovoljno za jednodnevni izlet do Novosadskog Jazz Festivala.

(N.M.)