Novosadski Jazz Festival (3): Dan Kinzelman-Giovanni Guidi Duo, Howard Curtis “Percussion Discussion” Quintet, Eddie Palmieri Latin Jazz Band

Mesto: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 20.11. 2010. / Foto: Đorđe Gavrilović

Poslednje festivalske večeri slušali smo tri umesto (za prvih par dana) uobičajena četiri benda, što je bilo prijatno konceptualno osveženje. Već nekoliko minuta posle osam, na binu su izašli pijanista Giovanni Guidi i saksofonista Dan Kinzelman, te otpočeli svoj 50-ominutni set.

U prvobitnoj verziji festivalskog programa najavljen je Guidijev kvartet, tako da je ova iznenadna promena, svega nekoliko dana pred koncert, ostavila preostalom dvojcu malo vremena za prilagođavanje novoj koncepciji. Posledično, njihov je nastup predstavljao niz stilskih lutanja od milozvučnih tema do ljute avangarde, šetnju kroz različite modele kolektivne i individualne improvizacije s promenljivim uspehom.

Kako to već obično biva kod ovakvih setova, iz haosa i jurenja zajedničkih frekvencija uzdižu se povremeni blistavi momenti i interakcija koja ostavlja bez daha – počev od rezervisanih Guidijevih pasaža preko kojih je Kinzelman gotovo momentalno osuo paljbu iz svog oružja, prepuštajući se nervoznim slobodarskim solima, varirajući glasnoću tona ljuljanjem napred-nazad i traganjem za idealnim odstojanjem od mikrofona.

Supertalentovani italijanski pijanista (koga smo na beogradskom festivalu gledali u bendu Enrica Rave) nešto sporije hvata korak za vižljastim saksofonistom. Razrađuje vlastiti izraz dramatičnom šetnjom po niskim registrima, koketira sa čistokrvnim fri-džezom i brzopoteznim stilskim skokovima na tragu Johna Zorna, a najviše zabavlja diskretnom intonacijom u zanesenim baladerskim pasažima, te izraženom telesnom gestikulacijom.

Postava Howard Curtis „Percussion Discussion“ Quintet stilski je jasno omeđena kao  konceptualni projekat američkog bubnjara i bendlidera zaposlenog na akademiji u Gracu – posveta legendarnom Elvinu Jonesu. Na meniju su bile numere McCoya Tynera (Walk spirit, talk spirit/Fly With The Wind), Bobbyja Watsona, Cecila McBeeja i samog Jonesa (E.J’s Blues), odsvirane u razigranom post-baperskom modusu s referencama na „zlatne šezdesete“.

Desetominutne (i duže) numere protiču u znaku dvojice saksofonista (Jure Pukl, Ivan Ivanov) i pijaniste Saše Mutiča, koji dobijaju najviše prostora za solo deonice. Slovenački duvač, čiji smo odlični album Earchitecture nedavno recenzirali, u prednjoj liniji odskače za čitavu klasu i dominira na bini. Svirka u coltraneovskom stilu raste kroz dugačka sola i klasičnu uvod-razrada-krešendo dinamiku, uz izuzetno moćan ton u niskim i srednjim registrima tenora i uzbudljive vratolomije na sopranu – Pukl suvereno vlada na oba instrumenta.

Za sve to vreme, Curtis vodi priču iz senke, ali sa velikim samopouzdanjem i autoritetom – kao pravi bubnjar starog kova koji svira s neobičnom lakoćom, iz zglobova, bez ikakvog grča na licu. Nema tu previše iznenađenja i njegova svirka je direktan omaž Elvinu Jonesu, što se u neku ruku i očekuje od bubnjara-pedagoga, no ta predvidivost nimalo ne umanjuje užitak. Malo je danas bubnjara koji sviraju s toliko osećaja, pa vam se i najsloženiji prelazi i poliritmije učine poput kakvog jednostavnog razgibavanja na studijskoj probi.

Samo finale je bio rezervisano za veterana latin-džeza, pijanistu Eddieja Palmierija. Performans njegovog šestočlanog benda, s dva seta perkusija, dvojicom duvača i basistom, školska je demonstracija žanrovskog izraza i kao takva biva sasvim zabavna u prvoj polovini seta. No relativna predvidivost izraza (ponavljanje uobičajenih latino fraza na klaviru ili solo deonica na kongama) postaje pomalo zamorna ulaskom u drugi sat programa.

Nije pomoglo ni to što je tonac pojačao zvuk „do daske“, pa su truba i saksofon – a bogami i klavir – neretko probijali bubne opne od silne buke. Ponekad treba i malo spustiti loptu, premda Palmieri nije propustio priliku da naročito pohvali „zvučnog inženjera“ u pauzi pred bis.

Sešn u klubu Trema, po završetku zvaničnog dela programa, konačno je opravdao očekivanja, pošto smo u drugom setu videli četvoricu članova „Percussion Discussion“ postave (bez lidera Howarda Curtisa), i još jednom uživali u Puklovom saksofonu (iako je bio neadekvatno ozvučen). Čak je i dežurni novosadski gost Uwe Plath s pažnjom posmatrao jedan saks-solo u brzom tempu, a verujemo da je imao šta da nauči od mlađeg kolege po instrumentu.

Ovogodišnji Novosadski Jazz Festival uspeo je da bude koliko-toliko izbalansiran i ujednačen, i da ponudi zavidan kvalitet koncerata ne samo glavnih zvezda (Chris Potter, Wallace Roney), već i postava koje su dejstvovale iz senke (Matilda Leko, bend Howarda Curtisa, Martin Friedman Tambour Trio). Kao jedini veći gaf mogli bismo okarakterisati smeštanje mlake sešn svirke Scotta Hamiltona na glavnu binu.

Za svaku pohvalu je i višednevni program u danima pre samog festivala, gde su se u raznim novosadskim prostorima predstavili domaći džez bendovi. Ruku na srce, ostaje nejasno zašto za neke od njih nije bilo mesta u glavnom programu – zar ne bi bilo bolje da je Pannonia Project imao promociju albuma pred 800-1000 ljudi na velikoj bini SNP-a, umesto pred 150 entuzijasta u Studiju M?

Slično bismo mogli reći i za nišlije Eyot koji su pre svega par nedelja objavili prvi album, pa i novosadski Majamisty Trio koji će uskoro diskografski debitovati…spisak možete dopuniti prema vlastitim afinitetima, no poenta ostaje jasna – među tri-četiri benda po večeri, moglo se naći mesta i za po jedan domaći, bez pada kvaliteta (ovakvog) glavnog programa.

Ipak, uz sve mane i zamerke, ovogodišnje izdanje Novosadskog Jazz Festivala zaslužuje prelaznu ocenu i odaje utisak polaganog napretka na organizacionom i programskom nivou. Nadamo se progresu i u narednim sezonama!