NS Jazz Festival (1) : New York Voices & Trio, Charlie Hunter Duo sa gostima

Mesto: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 18.11.2009. / Foto: Daniel Farkaš

Uprkos solidnom spisku zvučnih imena, ovogodišnji Novosadski Jazz festival je, bar na otvaranju, ipak bio obeležen smrću patrijarha Pavla. Zbog trodnevne žalosti koja se poslednjeg dana poklapala sa festivalom, dovedeno je u pitanje redovno održavanje programa. Pronađeno je solomonsko rešenje: dva od tri najavljena koncerta su izvedena posle ponoći, dakle tehnički u četvrtak, dok je treći, Zdenke Kovačiček sa triom, pomeren za sledeći dan. Minutom ćutanja izraženo je poštovanje prema preminulom patrijarhu, da bi konferansije odmah zatim, bez puno pompe, najavio New York Voices & Trio.

U pitanju su četiri vokalna umetnika: Kim Nazarian, Lauren Kinham, Peter Eldridge i Darmon Meader, koji je u pojedinim kompozicijama pevanje zamenjivao sviranjem saksofona. CD Banford za klavirom, Christian von Kaphengst na kontrabasu i električnom basu i Gabriel Hahn za bubnjevima čine trio u ulozi pratnje. Grupa je nastala 1987. godine kao kvintet, sa Caprice Fox i Sarom Krieger, koje su docnije ustupile mesto Lauren Kinham. Do Novog Sada su stigli posle šest albuma, Grammy nagrade, mnogobrojnih koncerata i saradnji sa izvođačima poput George Bensona, Bobby McFerrina i Paquita D’Rivere.

Nastup je otvoren izvođenjem nekoliko big-bend standarda. Aranžmanski  izmenjene, prilagođene četvoroglasnoj postavi, kompozicije dobijaju novo ruho. Vokalizacija nekih instrumentalnih deonica, kanonsko pevanje, ali i jednostavna pojava sedmočlanog orkestra, čine da ove stare i dobro poznate melodije deluju sveže i zabavno. Neočekivano dobro raspoložena publika je, možda baš zbog neobičnog ponoćnog termina i uprkos polupraznoj sali, sasvim lepo prihvatila izvođače. Čuli su se aplauzi, povici odobravanja prilikom najavljivanja poznatijih kompozicija, u jednom trenutku čak i grupno pljeskanje u ritmu muzike. Bend je usmeren ka mejnstrimu, a i sam Novosadski Jazz festival pretenduje na takvu poziciju, tako da deluje da je pronađen pravi spoj publike, izvođača i organizatora. Ostaje nam samo da se nadamo nekom drugom festivalu za nešto progresivnije pravce u džez muzici.

Posle ovih izvođenja Cheta Bakera, Count Basiea i nekoliko autorskih kompozicija članova benda, u drugom delu koncerta usledila su nešto savremeniji, pop standardi. Mogao se čuti Stevie Wonder, a odmah zatim i Cecilia Paula Simona, kojeg su New York Voices 1997. godine počastvovali čitavim albumom vlastitih verzija njegovih hitova. Soliranja gotovo da uopšte nije ni bilo, ego je očigledno sasvim svesno stavljen u drugi plan zarad zaista kvalitetnog savremenog mejnstrim vokalnog džeza sa prizvucima bosa nove i sambe, ali i neizbežnog zvuka Njujorka četrdesetih godina prošlog veka.

Sedmožičana gitara na kojoj svira Charlie Hunter je, u funkcionalnom smislu, kombinacija električne gitare i basa. Vizuelno izaziva asocijaciju na sitar, ili čak harfu, zbog broja žica i neparalelnih pragova. Ovu, ili čak osmožičanu varijantu, Hunter svira od početaka svoje karijere. Školovan kod Joa Satrianija, nastanjen u San Francisku, nije ni čudo što mu je te 1993. godine producent i izdavač prvog albuma bio Les Claypool, vođa funk-metal benda Primus. Čitava ta međusobno isprepletena ekipa muzičara, zajedno sa Skerikom, Bucketheadom, Jay Laneom, nešto mlađom Gabby La La, Brainom i ostalima, poznata je po svojoj avangardnosti i eksperimentima, spajanjem nespojivog i originalnim kombinacijama izvođača i instrumenata.

Charlie Hunterov zvuk i izgled su znatno umereniji, jer se obraća širem auditorijumu. Ipak, raspored koji nas je zatekao na bini bio je prilično neobičan. Komplet bubnjeva je postavljen po levoj strani, duvačka sekcija po desnoj, vidljiva samo iz profila. Charlie Hunter, sasvim očekivano, zauzima centralno mesto. Posle početne zbunjenosti, čim se svirka razmahala, postalo je jasno koji su razlozi za takvu egzibiciju. Hunter je želeo da nam prezentuje svoj novi album Gentlemen, I Neglected to Inform You You Will Not Be Getting Paid, na kojem istražuje zvuk limeno-duvačkih ansambala. Na albumu, a i pred nama u Novom Sadu, pratio ga je Eric Kalb na bubnjevima, dok su duvači, najavljeni kao „veoma specijalni gosti“ ovoga puta bili lokalni: Marko Đorđević, (truba i flighorna) Dragoslav Stanisavljević (truba i flighorna) i Ivan Ilić na trombonu.

Koncert je započeo sa nekoliko starijih kompozicija i dosta stidljivim uključivanjem duvača. Stiče se utisak da su Hunter i Calb dovoljni sami sebi, i da bi bilo interesantno poslušati ih kao duo, bez drugih muzičara. Virtuoznost Charlie Huntera se ne ogleda u brzini i neobičnosti melodija ili ritmova, već u veštini da zamisli i odsvira sve bas, ritam i solo deonice na samo jednom instrumentu. Toliko je vešt da se bez udubljivanja ne može ni shvatiti koliko zahtevnu muziku izvodi, jer ona zvuči izuzetno pitko. Česti su momenti kada Charlie Hunter podseti na Johna Scofielda ili Medeski, Martin & Wood. Za „groovy“ osećaj je u dobroj meri zaslužan i Calb, poznat po saradnji sa pomenutim Scofieldom.

Melodije odišu neposrednošću i poletom, a takva osećanja je isijavao i bend sa bine. Činilo se da se dobro zabavljaju. Kao i kod New York Voices, solističko dokazivanje je sasvim svedeno. Istaklo se samo jedno, započeto kao bluz improvizacija na gitarskom delu instrumenta kojim se Hunter koristi, da bi postepeno stiglo do standardnog ritmičnog finala. Domaće duvačke snage su nekoliko puta pohvaljene od strane zvezde večeri, pa su, kako je koncert odmicao, sve slobodnije učestvovali u ukupnoj zvučnoj slici. Tokom jedne kompozicije su čak pokušali da deonice koje su verovatno pisane za gitaru odsviraju na svojim instrumentima. Rezultat je bio prilično interesantan, a i sam Hunter je delovao zadovoljno. To je ujedno bio i redak momenat kada se izgubio utisak da su duvači dodati naknadno, verovatno posle samo jedne probe sa ostatkom benda. Uživo, novi materijal ne štrči posebno u odnosu na prethodna izdanja – duo gotovo uvek ima glavnu reč.

I pored dobre atmosfere, bend nažalost nije pozvan na bis, najverovatnije zbog poznih noćnih sati i proređene publike, ali utisak posle prve večeri festivala je u svakom slučaju pozitivan.