By Mesto: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 19.11.2009. / Foto: Daniel Farkaš
Drugo festivalsko veče otvorio je Djabe, najavljen kao najbolji mađarski fjužn sastav. Dočekali su nas sa nekoliko kompozicija oslonjenih na dobro poznate teme iz folklora matične zemlje. Tehnički izuzetno verzirani, sa puno albuma i nastupa iza sebe, zaista se može reći da su dostigli vrhunac u pravcu kojim se bave – mešavinom fjužna i „world“ muzike, prvenstveno mađarske, ali i iz drugih krajeva sveta. Najavljene na krnjem srpskom, godinama polirane na nastupima, numere (i cela pojava benda) su odisale svesnom željom za komunikacijom sa internacionalnom publikom, što im u velikoj meri i uspeva. Sasvim je očigledno da je svaki od muzičara bio u stanju da da mnogo više. Čini se da je kompromis napravljen svesno, iz komercijalnih razloga. Na bini se posebno ističe ritam sekcija, što ne može biti slučajno: basista Tamás Barabás je ujedno i aranžer i kompozitor dobrog dela materijala koji izvode.
Posle kratke pauze nastupio je Herb Geller, osamdesetjednogodišnji velikan džeza, sa svojim italijansko-slovenačko-hrvatskim bendom predvođenim Robertom Magrisom. Simpatični gospodin Geller, uprkos godinama, u potpunosti vlada scenom, publikom i svojim alt saksofonom. Svedene, skromne najave kompozicija, samo nagoveštavaju imena legendi sa kojima je sarađivao i čije kompozicije je izabrao da izvede za novosadsku publiku. Smenjivale su se numere Cole Portera, Benny Cartera, Charlie Parkera…
Ljubitelji bapa su zaista uživali u vrhunskoj, ali odmerenoj i promišljenoj svirci. Negde na polovini koncerta, bendu se priključio drugi saksofonista, Denis Razumović, čime su kompozicije dobile novu dubinu i boju, upotpunjujući ionako besprekoran nastup i Gellerovo viđenje muzike u čijem stvaranju je bio i aktivni učesnik.
U zbijenom programu sledeća je bila Zdenka Kovačiček, premeštena iz prethodne večeri zbog dana žalosti. Na bini su se pojavili samo članovi trija kako bi izveli prvu, instrumentalnu, numeru, da bi se zatim, kao i uvek nasmejana, burno pozdravljena od strane publike, pojavila i sama Zdenka. Budući da je karijeru započela sedamdesetih godina festivalskim nastupima po ondašnjoj zajedničkoj državi, ova hrvatska pevačica sa sobom neminovno nosi oreol jugonostalgije i bezbrižnih vremena. S tom dodatnom težinom ovog koncerta nonšalantno izlazi na kraj, a na povike iz publike da izvede Klik temu broj 1, sket-hipi-rok himnu izvedenu prvi put 1973. sa za
grebačkim bendom Nirvana(!), u šali je odgovorila da je sa sadašnjim trijom trenutno nema u repertoaru ali da će je za sledeći nastup pripremiti, u džez aranžmanu.
Zato su nam predstavili niz klasika: Georgia on My Mind, Summertime, Sweet Georgia Brown i druge. Usledila je još jedna instrumentalna kompozicija trija, zatim je ovo novo interpretiranje starih vokalnih „jazzy“ kompozicija nastavljeno podjednakom energijom. Vitalna dama u odeći duginih boja je potom obećala još nastupa, ali sa “kraćom” pauzom od dvadesetak godina, koliko je prošlo od prethodnog. Kao i svi ostali izvođači koje smo do sada imali priliku da čujemo na ovogodišnjem džez festivalu, binu je napustila bez bisa.
U poluispražnjenoj sali, što zbog iscrpljenosti publike, što zbog izostanka najave sledećeg izvođača posle prethodnog nastupa i duge pauze, na scenu su izašli Soul Activation with Rok Golob. Pomenuti Slovenac svira klavijature i perkusije, komponuje i predvodi mnogobrojnu internacionalnu ekipu muzičara u pratnji crnačke soul/gospel šestorke. Dobili smo pravi crkveni ugođaj, nizale su se klasične gospel teme o ljubavi prema bogu upakovane u komercijalno ru
ho, izvedene u brižljivo odabranim odorama i uz odgovarajuću koreografiju. Vokalne sposobnosti izvođača su impresivne, svako je u po par kompozicija dobio priliku da bude u ulozi soliste, praćen podjednako kvalitetnom muzičkom pratnjom. Pored osnovnog gospel i soul usmerenja, prošetali su se i kroz fank-fjužn nasleđe u stilu George Dukea, salsu, ali i elektro i hip-hop, mada samo na momente. U nekoliko navrata uspeli su da podignu publiku na noge, nateraju je da peva s njima, pleše i tapše.
Oni kojima džeza još uvek nije bilo dovoljno, mogli su da se presele u Tremu, klub na spratu Srpskog narodnog pozorišta u kojem se festival održava, na koncert beogradskog sastava Jazz Sence i sešn koji je potom usledio. Drugi, ponekad važniji razlog odlaska festivalske publike u Tremu je odsustvo šanka ispred sale. Organizator bi morao voditi računa i o nemuzičkim potrebama posetilaca, a propustio je i priliku za dodatnu zaradu. Po ko zna koji put se dokazuje činjenica da dotiranje kulturnih manifestacija otupljuje njihovu oštricu.
By 
