By Mesto
: Srpsko narodno pozorište, Novi Sad / Datum: 20.11.2009. / Foto: Daniel Farkaš
Mada je fraza da je Novi Sad grad kulture poprilično izlizana, ovih dana se zaista stiče takav utisak. Lepo je šetati ulicama kojima prolaze automobili iz kojih vire vratovi kontrabasa umesto vratova pijanih navijača, što je mnogo češći slučaj. Ovoga petka je, pored festivalskih, u gradu održano još nekoliko koncerata srodnih džezu: Elliott Sharp je predstavio svoje avangardno viđenje bluza, dok je Earth-Wheel-Sky Bend još jednom obradovao ljubitelje world muzike. Uz standardnu mogućnost odlaska u gradske džez klubove, o kojima posle dužeg vremena ponovo možemo da govorimo u množini, gotovo da se može zameriti što se toliki sadržaji nisu rasporedili u toku celog meseca. Mogućnost izbora je dobrodošla u svakom slučaju, i raduje što publike ima sve više.
Matúš Jakabčic CZ-SK Big Band, prvi od ukupno dva big benda najavljena za ovogodišnji festival, otvorio je večerašnji program. Za formiranje ovog orkestra zaslužan je jedan drugi džez festival, u češkom gradu Prerovu. Oni su, naime, 2004. godine zamolili Jakabčica, tada profesora i vođu big benda bratislavskog konzervatorijuma, da formira postavu od čeških i slovačkih muzičara, pošto je umetnička saradnja ove dve zemlje ujedno i tematsko opredeljenje festivala. Sastav se i posle tog prvog nastupa održao u životu, prvenstveno izvodeći svoj repertoar uživo po regionu u kom su nastali. Novosadski koncert nije bio mnogo različit. Za razliku od uobičajenog manira ovako velikih sastava, CZ-SK Big Band izvodi autorske kompozicije, koje pritom stilski odudaraju od standardnih džez evergrin tema. Dobili smo solidan koncert kolektiva muzičkih profesionalaca koji zajedno funkcionišu besprekorno.
Popunjena sala je još pre početka narednog nastupa otkrivala da se očekuje nešto veliko. McCoy Tyner zaista jeste zvezda, njegovi nastupi su nešto što se kasnije prepričava. To se videlo i po aplauzima prilikom najave članova benda i njihovog izlaska na binu. Svaki od njih zaista pleni svojom pojavom, pri čemu se zaista ni jednog momenta ne trude svesno da ostave jak utisak. Eric Kamau Gravatt za bubnjevima, Gerald Cannon na kontrabasu, saksofonista Gary Bartz, i na kraju – McCoy Tyner, postava je koju će mnogo novosađani godinama pamtiti. Gradeći ime nastupajući sa imenima poput Benny Golsona i Art Farmera, Tynerova pijanistička karijera je dosegla vrhunac pridruživanjem kvartetu John Coltranea. Uspeo je da ne bude zasenjen od strane velikog saksofoniste, već da mu postane ravnopravan partner. Još tada je važio za jednog od najpriznatijih pijanista dvadesetog veka, a taj status je podigao na još viši nivo svojim autorskim radom posle razlaza sa slavnim saksofonistom. Nizali su se zaista impresivni albumi, nastupi i saradnici, i bez zadrške se može reći da je Novi Sad večerašnjim koncertom upisan na svetsku džez mapu.
Uživali smo u kompozicijama otvorene strukture, sa puno savršeno odmerene improvizacije, kako samog Tynera na klaviru, tako i Bartza na saksofonu. Vitalnost ove muzike začete sada već davnih šezdesetih godina prošlog veka, kao i samih izvođača, nijednog trenutka nije dovedena u pitanje. Neko je samo mogao da ne razume, ili da ne voli to što je imao prilike da čuje, ali i takvih je među publikom bilo u izuzetno malom broju. Nepogrešiva ritam sekcija i svesno oslobođene, ali nepretenciozne harmonije, nagoveštavale su nam gde su koreni fjužn muzike, prvog spajanja džeza i roka ikada. Bilo je potrebno višeminutno stajanje publike uz aplauze i ovacije da bi se bend vratio na binu za prvi bis na festivalu, kako bi se posle te poslednje numere većina razišla kućama, bez želje da kvare utisak drugim nastupima.
Programska raznolikost se ponovo iskazala u punoj svetlosti, kada su na binu izašli izraelski Yuval Ron and Residents Of The Future. Ovi mladi „stanovnici budućnosti“ su u program ubačeni kao predstavnici novijih stremljenja u džez muzici. Zatvaranje večeri posle Tynera bi i mnogo iskusnijim umetnicima bilo težak izazov, a za bend Yuvala Rona to je bilo preteško breme.
Uprkos početničkim greškama tehničke prirode i drastično proređenoj sali, izveli su nam veći deo svog prvog albuma na kojem koketiraju sa džez-rokom, temama futurizma i svemira, oslonjeni na nasleđe prog-rok bendova poput Rush u svojoj Cygnus X-1 fazi koja se bavi putovanjima kosmosom, sa nešto više elemenata džeza. Svoj nevelik repertoar upotpunili su hitom Birdland fjužn legendi Weather Report. Osoblje pozorišta koje je već otišlo kući i isključeno grejanje samo su pojačavali utisak da bi ovom bendu Trema bila mnogo adekvatniji prostor za svirku.
U živahnoj atmosferi pomenutog kluba, odmah potom smo imali priliku da se upoznamo s novim bendom lokalnih muzičara pod imenom Mayoke Group i sešn svirci do ranih jutarnjih sati.
By 
Koliko "zaista" u ovom tekstu..Ni jedne reci koje numere, sa kojih albuma je Tyner svirao..Priznajem, ovo je prvi los tekst koji sam procitao na Jazzinu
Pre 4-5 godina svirao je sa ovom postavom u Beogradu, samo što je na basu bio odlicni Charnett Moffet, kao ubedljivo najsvetlija tačka benda. Bartz je zvucao umorno i staro, Gravatt totalno neadekvatan u toj postavi, previse agresivan i glasan, McCoy pomalo i nezainteresovan, ali dobar. Tada je svirao isključivo repertoar sa Illuminations, a ovaj line-up mi deluje kao da je sklon nečemu sličnom.
Pa da, bas je papan taj McCoy sto je doveo takvog "neadekvatnog bubnjara". Mozda ti i ides na koncerte,ali moj druze, da ti uopste SLUSAS Jazz , znao bi da su i Art Blackey i Tony Williams bili agresivni i bucni, a mislim da su ostavili za sobom nesto.Cini mi se kao da ti je to neko izdiktirao to sto si napisao. Al mozda vremenom i naucis KAKO se slusa jazz.
Ne bih se bas slozio da je Tynerova postava nesto sto ce novosadjani godinama pamtiti, daleko od toga. Naime ja Tynera obozavam, imam sve njegove albume, ali ovo je bilo daleko od onoga sto je Tyner nekad bio. Da je doveo ekipu sa svog zadjeg albuma "Guitars", to bi sigurno bio sjajan koncert, ali ovo nije bilo nista narocito. Nazalost na koncertu koji je to vece bio u Studiju M nije bilo ni priblizno ljudi kao svaku vece na festivalu. A taj koncert, Elliott Sharp’s Terraplane, je bio bolji od cijelokupnog novosadskog jazz festivala. To sto je svaku vece na festivalu sala SNP bila skoro puna a na ovakvom vrhunskom koncertu skoro prazna je dokaz da vecina ljudi dolazi na dogadjaj a ne na odredjeni koncert. Na festivalima, i na jazz festivalu i na Exitu itd., ljudi dolaze zbog dogadjanja a ne zbog muzike, skoro da je nebitno ko svira. Najvise 10-15% ljudi dodje bas zbog tog izvodjaca a ostali najvjerovatnije nikada nisu ni culi za njega a kamoli da su slusali njegovu muziku.