Oddjob – Clint (ACT)

Švedski sekstet Oddjob postoji oko desetak godina, Clint im je peti album u karijeri i prvi na kom se ne nalaze njihove autorske kompozicije. Kako piše u pres materijalu, bend je predložio šefu diskografske kuće ACT da snime album koji se sastoji od muzike iz filmova Clinta Eastwooda, što je ovaj oberučke prihvatio znajući njihov nekonvencionalni pristup što muzici generalno, što samom džezu.

Izbor kompozicija koje se ovde nalaze potiče uglavnom iz starijih Clintovih filmova, a originalno su ih pisali Ennio Morricone, Lalo Schifrin, Lennie Niehaus, Ron Goodwin, kao i sam Eastwood. Sama činjenica da jedan savremeni džez bend koji u svom izrazu često koketira sa elektronikom, koristeći ritam mašinu i klavijature, obrađuje numere iz špageti vesterna i prašnjavog Prljavog Harija, deluje zanimljivo sama po sebi.

Legendarnu The Good, The Bad and the Ugly nije baš lako prepoznati na prvo slušanje – počinje sintisajzerom koji više liči na Kraftwerk nego na bilo šta drugo, čak i ritam podseća na kraut rok, a tek kada se bendu priključe truba i saksofon počinjemo da razaznajemo Morriconeovu melodiju. Shifrinova Palancio iz filma Magnum Force asocira na Milesov period iz sedamdesetih, naročito deo sa klavijaturama i trubom, a posebno je zanimljiv aranžman u koji su ukomponovani mračni zvuk orgulja i saksofona. Theme from Pale Rider kao i The Mayor, zvuče kao neki posmrtni marš, Magnum Force Theme kao neki krosover između prog-roka i džeza, dok je Hang’Em High još jedan klasik upakovan u moderno ruho, a vezu sa originalom pravi samo pedal steel gitara. Sasvim sigurno najbučnija, a možda i najlepša numera na celom albumu je Scorpio’s Theme, još jedna posveta Prljavom Hariju. Sve počinje nervoznim ritmom i još nervoznijim, pomalo „hancockovskim“ klavijaturama (samo duvači deluju „’ladni k’o špricer“) da bi pesma kulminirala u gotovo tehno fazonu. Biće da je upravo Scorpio’s Theme najreprezentativnija numera odavde, sublimirajući sav radikalizam koji ove obrade nose.

Clint Eastwood je veliki ljubitelj džeza, ali iako njegov ukus naginje više kao tradicionalnom, imam osećaj da bi mu se ova ploča dopala bez obzira što ona tradiciju samo „poštuje“. Oddjob su manje-više klasičnu filmsku muziku potpuno podredili svom senzibilitetu, dajući joj neophodnu svežinu 21. veka. Iako na momente podsećaju na Tied and Tickled Trio (iz vremena dok su se bavili mnogo više džezom nego minimalnom elektronikom), Headhunterse ili Nilsa Pettera Molvaera, u najvećem delu albuma Oddjob zvuče kao vrlo originalan bend, koji nema nikakvih problema sa ličnim identitetom.

Nevezano za žanr koji preferirate, Clint je album kome biste trebali dati šansu, ako ni zbog čeg drugog, a ono zbog inovativnog duha koji provejava tokom svih 55 minuta. Ovo je ploča koja se neće svideti samo „dedama“ (klasifikacija se odnosi na stanje uma, ne broj godina) koji su muzički čistunci i slušaju „samo čist džez – po mogućstvu ne stariji od 1960. godine“. Za nas ostale koji vapimo za bendovima koji se u svakoj pesmi prošetaju kroz nekoliko žanrova i stilova, Clint je pravo osveženje.

Goran Kajfeš – truba, kornet, udaraljke, organ

Per ”Ruskträsk” Johansson – saksofon, klarinet, flauta, dečji klavir

Daniel Karlsson – klavir, orgulje, sintisajzeri

Peter Forss – električni i akustični bas, gitara, violina, orgulje, klavir

Janne Robertson – bubnjevi, udaraljke, ritam mašina, klavir

Johan Lindstrom – pedal steel gitara, orgulje