By 
Pitanje koje se, barem meni, uvek nametalo kao intrigantno je: kako to da Nemačka, kao zemlja koja bez sumnje izuzetno mnogo polaže na (ne samo džez) kulturu, obrazovanje mladih muzičara i organizovanje brojnih i jakih džez festivala, nikad nije uspela da se nametne u kreativnom smislu kao džez sila koja bi iznedrila nešto što bi, stilski i estetski, nepogrešivo mogli da podvedemo pod etiketu “nemačka škola”. Eberhard Weber, Peter Brötzmann i Albert Mangelsdorff su bez sumnje džez giganti. ECM je ostavio nemerljiv trag u istoriji pravca. Ukupan dojam je, međutim, daleko ispod očekivanja diktiranih željama i potencijalom uvek ambicioznih Nemaca.
Odjek debitantskog albuma Forest Of Oblivion (2008) tada 21-godišnjeg pijaniste Pabla Helda bio je izuzetan, a uz to nezanemarljiv i van granica rodne mu Nemačke. Held, poreklom iz muzičarske porodice, imao je sve predispozicije da postane vrhunski muzičar – pravo okruženje, dobro obrazovanje, disciplinu, i još nešto što bi ga izdvojilo od okruženja – sposobnost i dar da razvije sopstveni svirački izraz.
Dve godine nakon uspešnog debija, Pablo Held je i dalje student na džez odseku muzičke akademije u Kelnu, a pred njim je odgovoran zadatak da opravda zvanje zvezde u usponu evropskog džeza. Novi album (izdat ponovo za renomiranog minhenskog izdavača Pirouet Records) nazvan je jednostavno Music, i bio je razlog za prepisku sa mladim i jako skromnim muzičarem, od koga sam već u startu, na svoje veliko iznenađenje, saznao da je sa svojim trijom prethodnih godina čak dva puta nastupao na Novosadskom džez festivalu. Stoga bi bilo ipak pomalo nepravedno prebacivati domaćim organizatorima (barem u slučaju mladog Nemca) da se ne interesuju za aktuelna strujanja na evropskoj džez sceni.
Uvodna kompozicija neobičnog naziva Encore (i inače zamišljena da bude svirana kao bis na nastupima trija) odlično sažima ceo album u svoja tri i po minuta. Počinje bezbrižnim i tihim klavirom, kome se potom priključuju agilni bas i bubanj. Na kraju se Held vraća početnoj melodiji, zatvarajući krug. Od starta je jasno da ovaj bend ne pokušava da imitira nijedan uspešan obrazac klavirskog džez trija. Upravo je to ono čime je ovaj mladi pijanista i uspeo da skrene pažnju kritike i publike – estetika odricanja od populističkog pristupa, i muzika koja ne samo da je vrhunski odsvirana, nego ukazuje i na nešto još bitnije: sopstveni stil.
Na momente izraženom muzičkom introvertnošću Held jasno poručuje da ne želi da pridobije slušaoca na prvu loptu i virtuoznim razmahivanjima (za koja je itekako sposoban). Takav pristup je, međutim, i mač sa dve oštrice. Na primer, komad Desire počinje produženim meditativnim klavirskim arpeđima, a bas i bubanj ulaze u pulsirajuću figuru tek na početku petog minuta. Koliko god takav razvoj situacije posvećenom slušaocu delovao organski i logično, postoji opasnost da potencijalni novi konzumenti budu obeshrabreni nakon prvog ili drugog preslušavanja. A strpljivost se, u slučaju ovog albuma, itekako isplati.
Pablo Held Trio je neophodno doživeti uživo. Tek tada postaje jasno da ova trojica muzičara svoje kvalitete stavljaju u potpunosti u službu zvuka benda kao celine, što se delom da objasniti i Heldovim insistiranjem na tome da su njih trojica pre svega bliski prijatelji. Preostala dva člana trija su takođe cenjeni i zaposleni muzičari kelnske alternativne scene: Robert Landfermann suvereno i opušteno frazira na kontrabasu (bilo picikato, bilo gudalom) već sada podsećajući na velikane ovog instrumenta, dok je bubnjar Jonas Burgwinkel pokretačka snaga cele priče: elokventan, smeo, nepredvidiv, čak i inovativan.
Način na koji bend funkcioniše uživo je pomalo ekscentričan. Ova trojka svira bez ikakve setliste, smelo odbacujući unapred pripremljene aranžmane. Kompozicije počinju u potpunosti slobodno improvizovanim pasažima iz kojih organski, po nahođenju trojice muzičara, isplivava odgovarajuća kompozicija. Unapred se ne zna ni početak ni kraj komada. A i ono što je u sredini je uglavnom momenat inspiracije. Upravo takav koncept je, kaže Held, pokušao da prenese na ploču, te pomenuti dugački klavirski uvod u Desire predstavlja strpljivo iščekivanje preostale dvojice muzičara na pravi momenat za ulazak u kompoziciju.
Dve obrade na albumu dobijaju potpuno novo ruho, uzimajući od originala samo najosnovnije. Herbie Hancockova posveta Martinu Lutheru Kingu sa njegovog poslednjeg izdanja za Blue Note The Prisoner, svojevremeno je bila prilično ambiciozno zamišljena i orkestrirana. Pablo Held je komad prearanžirao i potpuno ogolio na format trija, uspevši da nadomesti odsustvo uzbudljivih sola Joeja Hendersona i Johnnyja Colesa sa originalnog snimka. Tiha adaptacija komada napisanog za hor, O Sacrum Convivium francuskog kompozitora Oliviera Messiaena, svojom hermetičnošću u potpunosti odgovara ostatku materijala i predstavlja nešto nalik ostrvu na koje Held povremeno zamišljeno odluta, okružen nemirom okeana koji ostala dvojica povremeno dobro uzburkaju.
Trojica ambicioznih muzičara apsolutno su opravdali sva očekivanja nakon debi ostvarenja, ali i istrajno nastavili svojim putem, praveći krupan korak dalje. Ostaje nada da će trio u ovoj formaciji još dugo trajati, jer, koliko god Music bilo izuzetno izdanje, jasno je da ova trojica momaka nisu još ni blizu gornjih granica svojih mogućnosti.
Pablo Held – klavir
Robert Lanfermann – kontrabas
Jonas Burgwinkel – bubnjevi
By 
