Pančevački džez festival 2015: Sve boje džeza

Mesto: Kulturni centar Pančeva – Pančevo / Datum: 5-8. novembar 2015. / Foto: Tim Dickeson

Ovogodišnji Pančevački džez festival je bio gospodski. Međutim, džez sladokusci koji podrobnije prate ovu muziku nisu imali da vide previše koncerata koje su mogli da iščekuju s nestrpljenjem. Ipak, podatak da nastupa The Bad Plus je bio dovoljan da se kaže da je selekcija muzičara ipak dobra. Taj utisak čak ne umanjuje ni činjenica da je koncert u Pančevu bio pomalo umoran za standarde američkog trija. Ostatak programa bio je šarenolik – od veterana world-musica iz benda Oregon,  koji sviraju lakošlušljive melodije na dopadljiv način, preko iskusnog saksofoniste Garyja Bartza, svedoka nekih od najuzbudljivijih momenata džez istorije, do američki uglađenog Kurta Elinga, jednog od najpoznatijih džez pevača današnjice. Još ako se na to doda i nastup britanskog sastava Get The Blessing, u kojem sviraju nekadašnji članovi benda Portishead, jasno je da su organizatori veoma značajne manifestacije za kulturni život Pančeva imali nameru da dopru do što šire publike.  Zato je i slogan festivala bio “Sve boje džeza”.

Četvrtak, 5.8.2015

Najveći živi džez vokalista. Tako je Kurta Ellinga najavio njegov sunarodnik, poznati džez novinar i kritičar Thomas Conrad, koji već sedam godina posećuje Srbiju,stalno joj se vraćajući. Kako sam kaže, to radi zbog muzike, hrane i energije koje ga raduju, ali i iscrpe na kraju posete. Savršena dikcija, moćan i pitak glas, gospodsko držanje i uglađeno oblačenje džez šlageriste Kurta Ellinga kao da prizivaju miris starih filmova. Još ako na to dodamo tipičan američki akcenat, jasno je da njegove pesme nose publiku u romantičan svet crno-belih holivudskih klasika.

Ljubav i tanane emocije su i na uvodnoj večeri festivala bile glavne Ellingove teme. On je pretežno predstavio materijal sa njegovog aktuelnog izdanja “Passion World”, a koncert otvorio hit numerom sa tog albuma “Where the Streets have no Name”. Usput je lagano predstavljao kolege iz benda puštajući ih da odsviraju kratke solo deonice. Poslednjeg je predstavio bubnjara Ulyssesa Owensa, sa kojim je izveo kratki nemušti dijalog. Na bubnjareve udarce palicama, Elling je odgovarao u ”tu-ta-da-di-ra” stilu. Njihov razgovor je imao latino prizvuk, pošto je bio deo kubanske pesme “Si te contara” kompozitora Felixa Reine. Nakon ove dvojice, ”brbljanje” su nastavili gitarista John McLean i pijanista Stu Mindeman. Dovoljno za veliki i topli aplauz pančevačke publike. Pred kraj koncerta, Elling je nekoliko pesama posvetio nedavno preminulom pevaču Marku Murpheyu. Zapevao je njegovu kompoziciju “I’ll close my eyes”, toplo i osećajno. Kada je došlo vreme za rastanak sa pančevačkom publikom, Kurta Ellinga su aplauzi vratili na bis, a pevač je obećao da će ponovo doći u Srbiju.

Pre gostiju iz Amerike, u dvorani Kulturnog centra Pančeva su nastupile domaće snage. Majamisty Trio, predvođen pijanistkinjom Majom Alvanović, predstavio je svoj nežan, lirski repertoar, većma svirajući kompozicije sa poslednjeg albuma “Love”. Istoimenu naslovnu numeru ostavili su za kraj koncerta. Ta lagana balada je imala triler završnicu u kojoj su zapevali i kontrabasista Ervin Malina i bubnjar Ištvan Čik, koji je neprestano vodio računa o činelama svog instrumenta, upotpunjujući ljubavne note koje je Maja izvodila na svom klaviru. Jedna od razigranijih kompozicija koje je izveo trio bila je “Kula trans” iliti “Oda rasklimatanom autobusu”. Ova numera je počela veselo i vrcavo, a potom je usledila napeta deonica koja kao da želi da opiše dotrajalost autobusa. Ubrzo su se vratili na razigrani deo – valjda da pokažu da se lepe stvari dešavaju i na naizgled ružnim mestima.

Majini nežni dodiri po dirkama klavira neretko proizvode zvuke koji podsećaju na udarce tople letnje kiše o prozorsko staklo. Tako je bilo i u kompoziciji “Rain Dots” inspirisanom zvucima koje kiša proizvodi u šumi. U oslikavanju te atmosfere je dobrano pomagao bubnjar Čik koji je proizvodio razne zvuke – mlevenje čegrtaljke, piske ptica, škripu. On i Malina, koji je gudalom prelazio preko kontrabasa, doprineli su da se Majine akvarelne slike još više razliju. Za kraj numere su ostavili kratku i jednostavno temu koju su ponavljali iznova i iznova, neprestano pojačavajući intezitet. Kada su došli do vrhunca, rešili su da pređu isti put – samo u rikverc.

Ne čudi što je srpski trio dobio pohvale i od pomenutog Conrada, koji je istakao da je Maja veliki džez mislilac. Nije zato preterano očekivati da trio napravi korak napred i da unese svežinu u svoje stvaralaštvo i tako pokaže u kom smeru će se dalje razvijati.

Sergej Komnenić

Petak, 6.11.2015.

Uz Kurta Ellinga, drugo najzvučnije ime na programu Pančevačkog džez festivala bio je trio The Bad Plus. Bend ima bogat opus koji varira od popularnih obrada rok standarada u pomerenim aranžmanima, preko eksperimenata, poput snimanja kompletne muzike za balet ”Posvećenje Proleća” Igora Stravinskog, izuzetnog poslednjeg albuma sa Joshouom Redmanom, kao i nekoliko albuma sa isključivo autorskim kompozicijama, u kojima svaki od trojice uzima kompozitorsku palicu.

Za pančevački koncert set lista je bila bazirana na uglavnom autorskim poznatijim stvarima, kao i nekoliko pesama sa poslednjeg albuma, odsviranim bez Redmana. Nastup u Pančevu je obeležio energični bubnjar Dave King, usled očigledne neinspirisanosti ili možda samo iscrpljenosti pijaniste Ethana Iversona. Njegovo čudno držanje palica, skoro po sredini, kao i artikulisano nepravilni pokreti koje je izvodio iz ruke, umesto uobičajenog pokreta zgloba šake, odavali su utisak velikog deteta sa zastrašujućom dinamikom i fokusom u svakom elementu svog sviranja.  Nizale su se numere „Gold Prisms Incorporated“, „Empire strikes backwards“, „Re-elect that“, ali bez upadljive izvođačke posvećenosti i ekspersivnosti. Publika je bila prepuštena aranžmanskom kosturu i pasivnom projavom neporecivo dragocenog talenta koji svaki član ovog benda poseduje u izobilju.

Raid Anderson je sve vreme bio korektan, i uz lepe solo deonice i prijatne najave na mikrofonu, ostavljao je utisak da je i on bio u blagom spuštanju energetske spirale, mada je i sasvim moguće da je na takav utisak uticao očigledan nedostatak volumena njegovog kontrabasa u razglasu pančevačke sale u odnosu na ostatak benda.Ethan je zaista izgledao kao Dalijev časovnik u odnosu na svoju normalnu pojavu, jednostavno, njegovo sviranje bilo je u granicama minimalnih potreba aranžmana i bez dinamičkih nijansiranja. Skoro da i nije osetio forte, zvuk klavira se svodio na nizanje tonova bez ikakvog nadahnuća. U odnosu na to, na momente je aktivnost i entuzijazam Davea Kinga delovao gotovo bizarno i nesrodno.

Ipak, publika je velikim aplauzima ispratila ovaj renomirani sastav, posle pevačke numere u kojoj je Reid digao atmosferu baladom o diskovima za prodaju. The Bad Plus je opravdao visoka umetnička očekivanja, ali je ostao žal što nismo doživeli eksploziju njihove muzike na onaj pravi potpuni način, kako oni to i umeju.

Na binu je potom izašao engleski bend  Get the Blessing, koji je najavljivan kao interesantan džez-rok sastav u kome svira ritam sekcija  čuvenog sastava Portishead. Verovatno i zbog toga  se i onaj manji broj praznih mesta sa prethodnog koncerta  ispunio i u vazduhu se osećala drugačija, energičnija podrška iz publike.

Bend je pored  basiste Jima Barra (koji odaje utisak lidera ovog sastava) i bubnjara Clivea Deamera, imao i standardnu duvačku sekciju, trubača Petea Judgea i saksofonistu  Jakea McMurchiea. Oba duvača su prostor ispred sebe ispunili pedalama, semplerima i procesorima, koje su u celom toku koncerta vrlo često koristili na različite načine.

Numere su većim delom bile sa ovogodišnjeg  izdanja ”Astronautilus”  i uglavnom su formirane na upečatljive crime jazz/rok rifove na basu uz odgovarajući energičan gruv Deamer-a. Potom bi se priključili duvači sa utegnutim deonicama u kojima je dominirala ritmička komponenta uz izrazito jak efekat reverba, tako da su celom salom odzvanjala ova dva instrumenta, korišćena uglavnom kao jedan.  Tempo je tokom celog koncerta najčešće bio visok, uz snažnu dinamiku, koja je povremeno pretila da pređe u blagu monotoniju, mada se to nije očigledno i desilo, makar sudeći po reakcijama većeg (i kritički manje nastrojenog) dela publike.

U zvuku Get the Blessing-a nađena je zlatna sredina između pop jazz elemenata i autorskog pečata tako, da su pesme uglavnom bile vrlo prijemčive, pa je publika zaista mogla da se prepusti bez većih promišljanja ovoj kvalitetnoj i profesionalno osmišljenoj muzici. Možda je i nivo aranžmanske isplaniranosti zasenio individualne kreativne elemente, kakve smo u mnogo većoj meri čuli na prethodnom koncertu, ali to svakako nije umanjilo žar publike, koja je nagrađivala svaku numeru, ne štedeći dlanove.

Jim Barr je harizmom nosio ceo koncert, sve od svojih upečatljivih bas linija koje su nosile kičmu aranžmana, preko spontanih i humorom ispunjenih najava. Ono što je takođe ostalo upečatljivo jeste relativno česta upotreba bariton gitare, koja je preuzimala ulogu basa, ali i dozvoljavala Jimu veću slobodu u improvizacijama, koje su najčešće bile bazirane na varijacijama na motive iz pesama.

Bez obzira na određene nedostatke, nastup grupe Get the Blessing je u svakom slučaju bio pun pogodak i pravi završetak ove festivalske večeri, posle koje je pančevačka, a i u određenom broju i beogradska publika otišla kući sa osmehom na licima.

Igor Mišković

Nedelja, 8.11.2015.

Poslednje večeri koncerte su održali stari majstori – saksofonista Gary Bartz i bend Oregon, pioniri fuzije džeza i world muzike.

Bartz je za 60 godina karijere bio svedok uzbudljive džez istorije, a binu je delio sa velikanima poput Milesa Davisa, McCoya Tynera, Keitha Jarretta, Davea Hollanda i drugih. Tako je i najavio nastup kojim je osvojio sve prisutne dobrodušnošću, poletom i uživanjem koje je pokazao na sceni. ”Mi znamo mnogo pesama, zato nećemo praviti pauze između kompozicija. Šta ćemo svirati, shvatićemo usput, a to zavisi i od vas i energije koju nam pošaljete” , obratio se američki saksofonista publici u dvorani Kulturnog centra Pančeva i zapevao svoj bluz koji počinje stihovima: ”Tuga mora da napusti ovu prostoriju, a zle misli moraju da pobegnu odavde.“

Pored svojih kopozicija, Bartz je svirao i klasike – od Luisa Armstronga do Jackie McLeana . Uz iskren osmeh, svirao je lagano, toplo i lepljivo i pridobio naklonost pančevačke publike koja ga je sa bine ispratila dugim aplauzom. Pohvale za nastup Barc je dobio i od kolega iz američkog benda Oregon, a njihov bis je ispratio u publici igrajući u ritmu njihove muzike i zadovoljno se osmehujući.

Muzičari iz sastava Oregon su posle 26 godina ponovo nastupili u Srbiji. Vedre i lagane melodije su izvodili nenametljivo i rasterećeno, a to se

očigledno dopalo posetiocima. Započeli su kompozicijom „Ako“ multiinstrumentaliste Ralpha Townera, koji je tokom koncerta svirao gitaru, klavir i klavijature. On i bubnjar Mark Walker su uz pomoć lap topova neretko puštali i ambijentalne zvuke,a  najupečatljivije je to bilo u kompoziciji ”Eol”, posvećenoj bogu vetra. Huk vazduha, škripa, lupa i zvuci zvona, upotpunjavali su napetu atmosferu numere i opisivali životni vek jednog vetra – od blagog i bezopasnog lahora do zlokobne oluje i nazad. Ništa više, a ni manje, nego nastup benda koji svira popularnu muziku sa uživanjem I poletnošću iako sa manjim promenama postoje gotovo pola veka.

Sergej Komnenić