By 
Mesto: Kulturni centar Pančeva / Datum: 10.11. 2012. / Foto: Danijel Vesić (FB strana KC Pančevo)
Pančevački festival je navikao na velikane mejnstrim džeza. Zvučnosti imena koja sviraju na njemu pogoduje (nažalost naravno) i aktuelna recesija koja ne miluje ni kulturu. Tako je, izgleda, postalo nikad lakše dobiti džez muzičare na konto njihove potrebe da izbegnu prazan hod između sve ređih gaža, posebno u vanfestivalskoj sezoni.
Prvi je subotnje udarne večeri nastupio belgijski pijanista Eric Legnini sa svojim pariskim trijom. Pružio je prijatan i pitak ugođaj i onima koji su došli iz poštovanja prema kulturnim pregaocima grada Pančeva, ali i onim muzički “zahtevnijim” koji su potegli iz Jagodine, Paraćina ili Beograda. Svojih sat vremena trio visokog evropskog renomea je pametno utrošio vodeći prisutne kroz raznolike žanrovske momente. Krenuli su od hard-bap tretmana uvodne “Night in Tunisia”, pa se prirodno nadogradili sasvim autentičnim viđenjem soul-džeza šezdesetih.
Preovladavajući šmek (repertoar je bio sastavljen uglavnom od novih neobjavljenih kompozicija, koje svetlost dana treba da ugledaju početkom naredne godine) donosio je nedvosmisleni uticaj njuorleanskog fanka, dok je Legninijevo sviranje isključivo na Fender Rhodesu bilo uspešna spona sa neizbežnim asocijacijama na plesne podijumime uvrnutih sedamdesetih. Bez ikakvih ego-tripova, nostalgije i želje da unese revoluciju u ono što je u muzici već odsvirano, a na šta se jasno oslanja, simpatični Legnini je imao pozitivan i živahan nastup koji je publika nagradila pozivom na bis.
Vratim li se u studentske dane nekih (najviše!) desetak godina unazad, setiću se da je nama, koji smo tražili inicijaciju u one nazovi prave džez vode (hipsterski se već krenulo razmišljati da su džez rok i fjužn – passe), Kenny Garrett nosio ulogu prosvetitelja. Album Jeffa ‘Tain’ Wattsa “DeTained at the Blue Note” (gde je altista doduše gostovao u samo dve kompozicije), a uskoro i njegov sopstveni “Standard of Language” postali su nova obavezna lektira i preslušavali se iznova, sa žarom i glađu kojim se više ne mogu pohvaliti prilikom otkrivanja novih stvari u muzici.
Garretta sam gledao uživo u par navrata, a on je uglavnom opravdavao ulogu jednog od najkopiranijih i najuticajnijih saksofonista novije generacije, no žar za nesputanim ispaljivanjem soloa koji će oduvati i muzičare sa scene i izuti iz cipela publiku kao da je pomalo usahla. Na poslednjem koncertu koji sam ispratio briljirao je ne toliko saksofonista, koliko tada potpuno anonimni, a i do danas nažalost nedovoljno zapaženi pijanista Benito Gonzales, koji me je stavom, pristupom i muziciranjem podsetio na mladog Joeya Calderazza iz Michael Breckerovog pratećeg benda.
Nažalost Gonzales nije bio u koncertnom bendu, bez obzira što je u Pančevu promovisan poslednji album “Seeds From the Underground”, na kome je ovaj aktivno učestvovao. No Garrettu – i samom odličnom pijanisti – trebalo bi verovati kada za alternativu odabere povratnika Vernella Browna. Slučajnost je htela, baš kao prilikom mog poslednjeg susreta uživo sa Garrettovim bendom pre pet godina, da Corcolan Holt ima problem sa ozvučenjem kontrabasa. Za razliku od sinoć, kada je Garrett bio vrlo tolerantan i raspoložen, tom prilikom je reagovao drastično i povukao bend u bekstejdž dok zvuk basa nije doveden u normalu. No u Nemačkoj se valjda podrazumeva da sve funkcioniše besprekorno; u suprotnom se mora tretirati kao skandal.
Koncert pred krcatom dvoranom Kulturnog centra u Pančevu Garrett je otvorio direktnom paljbom u dve bespoštedne izvedbe kompozicija s ovogodišnjeg albuma “Seeds From the Underground” – najpre je odsvirao umereni fanki afrobit “Boogety Boogety”, dok je 20-ominutna posveta Jackieju McLeanu istresla pred prisutne sve udarne adute svakog od članova kvinteta. Kao i uvek, nazalnom Garrettovom tonu je potrebno da malo “prodiše” kroz ozvučenje i dobije na toplini, a kada se to desi (nakon desetak minuta) takav integritet teško da iko može da ugrozi.
Repertoar sastavljen isključivo od materijala s pomenute ploče je, nakon agresivnog uvoda, održavao mahom umereni intenzitet skoro do završetka koncerta, dinamički se spuštajući (himnična gospel balada o njegovom Detroitu sa zadimljenom klupskom atmosferičnošću) i dižući (metrički neobična naslovna numera na kojoj se Garrett dohvatio sopran saksa – zaštitnog znaka njegovog muzičkog suživota sa Milesom). Izbor perkusioniste Rudyja Birda, koji se povremeno oglašavao i vokalizama, u kombinaciji sa neobuzdanim i neumornim bubnjarem McClentyem Hunterom je u građenju poliritmike i tenzije svakako pravo rešenje, no ostaje žal što kapacitet ovog udaračkog tandema nije iskorišćen još više.
Štaviše, nakon poštovanja do tada izvrsnog koncepta, poslednjih čak 20 minuta je, kao i obično, proćerdano na uobičajeni (u poslednjih deset godina neizbežni) “Happy People” momenat. Doduše raspevao je i digao skoro celu salu na noge, ali i pomalo diskreditovao i demistifikovao ciljanu serioznost onoga što je Garrett do tada uspešno predstavio; posebno kada nakon spiritualne kadence odsvirane u maniru Sandersa ili Coltranea uleti kao grom iz vedra neba. „Momenat za radničku klasu“ – kako je naš prijatelj Dragan sinoć okarakterisao.
By 
Bravo za briljantni prikaz certa tamnoputih majstora.Iako sam potegao iz jednog od pomenuta dva grada iz unutrasnjosti i jesam muzicki”zahtevniji”,ipak sam uzivao i u onih poslednjih 20 minuta pa ocenu da je to vreme procerdano smatram prestrogom.Srdacan pozdrav
Stoji konstatacija s kraja teksta/koncerta, ali mislim da nema mesta velikoj kritici, pogotovu ako se ‘happy people’ doživi kao “narodni” “encore” svirke.
…bez zelje da omalovazim trud novinara da zaradi honorar, istine radi, velike zvazde dolaze na “velike” i “male” festivale, nije cak novac uvek i presudan, jer na zalost manifestacije, ili bolje reci seoske zabave tipa “Nisvil,Valjevo Jazz,Kanjiza,Kraljevo….”,na zalost i beogradski jazz fest polako poprima elemente festivala lakih nota, bi mogli da porazmisle o samom nazivu JAZZ, u imenu tih festivala,jer u nekim slucajevima imamo primer da se za velike novce dovode “zvezde” veoma sumnjivog kvaliteta sa “tezgaroskim’ programima i bendovima skrpljenim navrat-nanos da bi se uzela neka kinta, a sav taj cirkus treba da potpomogne jos i ministarstvo kulture.
U slucaju Panceva, stvari stoje nesto drugacije, jer je na celu festivala covek koji je aktivan i vrlo cenjen muzicar, koji je diplomirao u Gracu, na jazz akademiji, i pored toga ima smisla za organizaciju, i uz pomoc ljudi iz centra za kulturu vec godinama cine sve da se stereotip o domacim festivalima promeni da ne bude program “zvao sam te kod mene aj’ sad ja sviram kod tebe?!”…Umesto da se pohvali bina, svetlo, publika koja u tisini sa paznjom slusa, dok na nekim festivalima od buke ne moze da se svira, i na kraju sam program, daju se proizvoljni, netacni i iskrivljeni komentari koji nemaju veze sa vezom!!!
Vi ste gospodine jos jedan u nizu jazz voajera, i nazovi kriticara, koji ocigledno nije mogao da se ostvari kao muzicar, jer dati tako neuk komentar za nastup jednog Keni Gereta, i tako proizvoljnu sliku za jedan festival, je u krajnjoj liniji neozbiljno, a pratim i vase druge komentare i mogu samo da vas savetujem da nije dovoljno gledati pornice da bi bio dobar ljubavnik,o dnosno da bi komentarisao muziku, morate je svirati i poznavati.
Evo, sa sajta iskopirana “najzvucnija” imena ““zvezda” veoma sumnjivog kvaliteta sa “tezgaroskim’ programima i bendovima skrpljenim navrat-nanos da bi se uzela neka kinta”, koje su svirale u Kanjizi proteklih godina:
1995 – MAL WALDRON – STEVE LACY duo
1997 – JEANNE LEE & MAL WALDRON DUO
1998 – BENNY BAILEY – KIRK LIGHTSEY KVARTET
2000 – MAL WALDRON SOLO
2001 – DAVID MURRAY-SONNY MURRAY DUO
2002 – ANDREW CYRILLE (USA)-VLADIMIR TARASOV (LIT) duo
– SAM RIVERS TRIO
2003 – ANTHONY BRAXTON -SZABADOS GYÖRGY- VLADIMIR TARASOV TRIÓ
2004 – LA CAMPAGNIE DES MUSIQUES A OUIR
– ELDAD TARMU KVARTETT
2005 – ARCHIE SHEPP I DRESCH KVARTET
2006 – DAVE BURREL SOLO
2007 – TÓTH VIKTOR KVARETTT with HAMID DRAKE + guest: MEZEI SZILÁRD
2008 – ROSCOE MITCHELL Quartet & SZABADOS GYÖRGY
2009 – HENRY SKIPPER FRANKLIN TRIO
– CHARLES GAYLE & MEZEI SZILÁRD
2010 – SZABADOS-LEANDRE DUO
2011 – Perry Robinson Trio & Matthew Shipp
2012 – CHARLES GAYLE TRIO
Sto bi reko Jelence u Radovanu III: “Molim Vas, sta ste procitali od tih pisaca?”.
Druga stvar. Sto se tice “publike koja u tisini sa paznjom slusa”, bas ispred mene su sedeli momak i devojka koji su kasnili na prvi koncert bar 30-40 min, a onda podigli pola reda na pola balade da bi seli na svoja mesta i u sledecih 5 min. svako od njih izvuko svoj ajfon i ostatak koncerta su “u tisini sa paznjom” pokusavali da sto bolje uslikaju i usnime bend i medjusobno uporedjivali ciji je snimak bolji. Istu stvar su radili i na Keni Geretu, a takodje je i na tom koncertu bilo nekoliko podizanja ljudi na pola kompozicije od strane ucene i kulturne publike. I nemojte ovo da shvatite kao da pljujem pancevacku publiku. Ko zna odakle su ti ljudi. I to se naravno ne desava samo u Pancevu, vec svuda. Na Nisvilu su ljudi pricali svi u glas paralelno sa svirkom, jos dok se sviralo u amfiteatru. Valjda su zato posle i pomerili koncerte na poljanu. Kad je (publika) stado, nek “bleji” na poljani.
Dalje, dan posle koncerta u pancevu, najmladji deo Geretove ekipe je dosao na sesn u Cekaonicu i ista prica. Svi melju u glas. Sto kaze moj drug, da dodje Isus i da kaze “Dosao sam da vas spasim”, dobio bi odgovor “Samo trenutak……Znaaaci NEVERUJEM sta je obukla…”. Publika je takva. Ili bar veci deo. Ne da je neuka, ne radi se o tome, nego nema zelju da sazna ista o onome sto slusa (ili ce da slusa), niti da se malo u to udubi i pusti da oseti nesto od onoga sto muzicari “izbacuju” iz sebe, vec reaguje na “prezentaciju” velicine muzicara koji ce nastupiti (a koji su svirali sa ovim, onim, onim, ovim i Majls Dejvisom), nebitno da li je ta prezentacija napisana u fensi dizajniranom pamfletu, bilbordu koji porucuje da “Zene znaju zasto” (ili da lajkujes dzez ili nesto slicno), ili dolazi od, do ejakulacije uzbudjenog, Voje Pantica koji najavljuje muzicare pruzajuci lep primer sustine Lakanovog mehanizma stadijuma ogledala na delu. Reklama dovodi ljude na koncerte. Muzika vise nije dovoljna. Zato toliki svetlosni efekti, dimovi, i ogromne cevi koje se obrcu dok Vejn Sorter svira sve-samo-ne-formu-tema-solo-tema. Tesko je odrzati paznju punog Sava centra muzikom koja trazi slusanje. I onda se u svemu tome nadje neko pametan da pljune Kanjizu – jedan od dva, meni poznata, festivala (drugi je ring-ring)gde nema stroboskopa i rotirajucih sara na podu i plafonu, nego samo muzika i publika i to je to. Sonore izadju na metar od tebe, dunu i, ako mislis da ostanes da slusas do kraja, bolje da se uhvatis za stolicu. Verovatno je preterano reci da je to jedini pravi nacin (odrzavanja koncerata)u danasnje vreme. Ali je sigurno preko potreban nacin, ako ni zbog cega drugog, onda zbog postojanja druge strane. Strane fokusirane na dozivljavanje muzike kroz zvuk, ne kroz sliku. I zato mislim da NE TREBA da se hvali ni bina ni svetlo ni publika koja fotografise senzaciju umesto da slusa muziku. I zato SVAKA CAST ZOLTANU NA KANJIZI I BOJANU NA RR-U.
ola pedja, nice 1!!
dzbe se cimash, gospodin sa laserom i dim mashinom, vrlo verovatno sam organizator kojeg apostrofira, nije nikada ni chuo za 2/3 liste… mada mu je uvek lepo kada sedi u bitef art kafeu, ili kada ga toma grujic zagolica sa “prijatelji DZeza”!
kak’a kanjiza, kak’i rng-rng, kak’i bakrachi: nema se vremena, choveche, treba provezhbati sve skale sa drugog albuma weather reporta, ispitni rok je u toku, a u gracu me neshto j**e grejanje na gajbi!!!
:***
p.s. shta se smarate sa ovim kozhnjacima, zashto niko nije napisao nishta o the ex u rexu, ja da vas pitam ?! ;)))
Hvala na pitanju jelene, The Ex su bili as expected. BP as well, citaj kod sluska za HR blog.
I svi su bili sem tebe i urosa. No, jazzin ce pisati kad u septembru dodju Lean Left 🙂
Hvala! : ) Mozda i jeste dzabe. Ocekivao sam da ce worf bar nesto da kaze, pa da pricamo…
The Ex i Bernays Propaganda, odlicna svirka. Bio je i johnnioza, “dominantna supresivna struktura”. : D A mislim da nije pisao nista zato sto je promucuran. Zamisli osvane naslov u Kuriru “SKANDAL: JOHNNIOZA PADA U TRANS UZ DISTORZIRANU GITARU SVIRANU GUDALOM DOK MILES SMILES MAESTRALNO “SKALIRAJU” NA OTVARANJU BG JAZZ FESTIVALA”! Odmah demonstracije ljubitelja dzeza, molotovljevi kokteli, kradu se zimske cipele i cizme iz izloga u Knez Mihajlovoj, Vlada ne zna sta da radi, skupstina zakazuje vanredno zasedanje na kisni dan… Nije sala, moras priznati… ; D
;)))))), slazem se, namazan je herr Urednik, vrlo dobro zna da se nije pojavio na the ex, pogotovo posle maestralnog certa od pre nekog rng-rng da bi minus bio velik od rexa do barutane… verovatno je bojan vec stavio diskretnu tacku pored njegovog imena zbog tvrdnje da je bg jazz fest imao fantastican program… sto kaze slusko, tih par imena (mopdtk i das kapital) sto se silno ishvalise na proteklom bg jazz festu su nista drugo do “fri dzez za siroke narodne mase”… avangarda iz prve klupe – mosh misliti!
usput kad smo kod herr Urednika, ukachio sam malu meri halvorson njegovu miljenicu prvo sa brekstonovim falling river quint., a posle mesec dana i sa tom rajnijem: u oba slucaja briljirala jer je bila samo jedan od muzicara a ne band lider… kao da nisu dve iste osobe kada je prva medju jednakima i kad slusha starije i mudrije… inache tom rajni trio cert odvalio…!!!
i tako, pozdrav johnnioza :* :* :*
Mala, uzgredna napomena (za hroničare i precizne beležničare): kao “uvodnu”, Lenjini nije svirao “Night In Tunisia”, već jednu drugu kompoziciju.
Gospodin Worf ocigledno nije bio na jazz festivalu u Kanjizi cim je dao onako proizvoljnu i ponizavajucu ocenu o jednom od najboljih festivala improvizovane muzike u Srbiji,na celu sa velikim entuzijastom Zoltanom,kome zelim da istraje i pruzi nam jos puno druzenja sa vrhunskim svetskim muzicarima.
“da bi komentarisao muziku, morate je svirati i poznavati”
naglasavam: “morate je svirati”
Ovu recenicu stvarno nije potrebno komentarisati.
“seoske zabave tipa “Nisvil,Valjevo Jazz,Kanjiza,Kraljevo”
naglasavam: Kanjiza
hale je objasnio
Ne mogu reći da me jako privlači poza uživanja u muzici s rukom na bradi u “apotekarskoj” tišini, čak i ako mi ajfoni i nezainteresovani žagor smetaju.
I u tom kontekstu, mislim da se ne sme preći preko utiska da je ovo bila dobra svirka (a, komentari je malo “bagatelišu”), te da je i bina bila jako lepa.
Čudno mi je da niste stavili imena muzičara sa Eric Legniniem, a ponaročito da u isto vreme najavljujete na istom ovom sajtu koncert francuskog kontrabasiste Diego Imbert-a, jer je upravo on svirao sa Legniniem.
Bubnjar je bo Franck Agulhon…a njihov set mi je bio vrlo monoton i dosadan, ali bože moj…
@jelenče The Ex vo Rex so Bernays 🙂 http://arteist.hr/beograd-dzez-knjige-negde-dubini-ja-sam-slobodan-zauvek/
hey guys,
@bojan
lean left u sept??!! WOW, wunderbar!!!! bash videh kena i nilsena na dohvat ruke pre neki ponedeljak u brocketovom tentetu, zvuche bash pravo, ko uvek!! ;))) mashala, bojane!!!! situacija mi ne dozvoli ni chedborna letos, ni the ex i bp, na bg jazz fest ne bih ni isao (njesra program bio pour moi), ja sam jedan od onih loshe upakovanih azilanata zbog kojih ce nam uvesti vize again !! kao prilog mojoj tvrdnji da me dominantne strukture supresiraju pejstovo sam im johnniozin ban post od letos;)))
@ slusko
srchem kafu, sacu chitam, nego da se ne ispolivam ako se zacenim – vruca je !! ;)))
:***
Brocikin Tentet više ne djeluje, objavio čikica zerang u nedjelju :/ tako da si “sudjelovao u zatvaranju povijesti” 🙂
zezash?!! ne znam iz kog razloga (mada naslucujem), ali tuzhno!
zvuchali su fantastichno, da, bash istorijski!!! broc vidno ostario, mekfi takodje, stim da brocman i dalje svira podjednako cisto, snazno i, dozvolicete, izrazito lirski!!! cak i nezno, kao i uvek!
ali su zvuchali nestvarno, mislim da je bilo 3-4 bisa, nekako to ne ude uz brocmana bash toliko da cinculira publiku! sad vidim da ima razlog..
steta, kao sto sam rekao nekim matorcima iz ‘olandije koje sam upoznao ispred hau2, koji su muzicki entuzijasti i kultur turisti, brocketov tentet je all star postava, imali ste srece!!!
🙁
Dobronamdošao Jelene nazad,
Kao što možeš primetiti već smo otišli daleko od priče o Pančevačkom Jazz Festivalu i tekstu, kao u stara dobra vremena 🙂 Kako ne bismo ponovo aktivirali supresivne strukture, terali mlade u azil, a Nemačku da nam stera sankcije…znaš već šta i kako dalje 🙂
hahahahahahahah, deal!
😉
Gospodo,Putopisni razredjivachi i po povrsini plivachi,(ono sto sam ja slusao to jedino postoji,ono sto se meni dopalo to jedino vredi).Mikolay Trzaska je stari Brotzmanov saputnik,svirao je na famoznom Beogradskom jazz festivalu.Nemojte zaboga sve sto se tice maskota ovog sajta shavtiti kao uvredu.Vidim da se uvode i termini supresivne strukture,prave se nekakvi prevazidjeni i dosadni dueli tipa konzervativnih i neobavestenih struktura) i tzv.dezurnih znalaca(ideoloski veoma bliskih formacijama byss i njima slicnim).