Pančevački Jazz Festival 2016: Stremljenje visokim ciljevima

Mesto: Dvorana Kulturnog centra Pančeva  / Datum: 3-6. novembar 2016. / Foto: Dragoslav Nedić

Kraj oktobra i početak novembra svojski se trude da nadomeste skoro pa nepostojanje džez koncerata profilisanijih stranih muzičara u Srbiji u toku godine. Tek što se završio Beogradski džez festival, za vratom mu dišu Pančevački i Novosadski. Prvopomenuti, slučajno  ili ne, tek otkad je pre dve godine dobio novu upravljačku garnituru i postao nešto više od jednog -koncerta-vrednog-pomena -u-tri-dana,  predstavlja estetski i stilski, nastavak beogradskog, samo u malo skromnijem formatu i uz manje pompe. Američki (i evropski) mejnstrimaši koje bukira Pančevo  imaju skoro sličnu reputaciju kao oni sa našeg najvećeg festivala (mnogi su već  u Beogradu i nastupali), a za izbirljivije se da pronaći i kakav opskurniji biser. Pomenutoj relaciji, nažalost, u prilog ide i (pogotovo iz ugla jednog Pančevca) gruba greška Johna Scofielda koji se tokom celog pančevačkog nastupa uporno zahvaljivao Beogradu, misleći čak da nastupa na istom festivalu kao 2006. godine.

Kako god, pisac ovih redova je presrećan što je na ova dva festivala imao priliku da uživo čuje dva albuma koja su mu po mnogo čemu muzički definisala prošlu 2015. godinu. Nakon što je Vincent Peirani sa društvom priredio najbolji koncert na Beogradskom džez festivalu, Pančevo nam je ponudilo protagoniste drugog prošlogodišnjeg remek-dela – Snowy Egret američke pijanistkinje Myre Melford. Iako jedan od najupečatljivijh protagonista njujorške ”downtown” džez supkulture, ostala je nezasluženo na džez marginama, o čemu svedoči prilično hladnokrvna reakcija još na pomen njenog imena uoči pančevačkog koncerta. Zato je, da bi se izbegli čudni pogledi bilo bolje prećutati da se došlo zapravo zbog nje-mnogo više nego zbog zvezde večeri.  Njeni sastavi su se još od početka 90-ih  kitili kultnim statusom, a bend koji je formirala prošle godine za potrebe pomenute ploče apsolutno staje na crtu onima sa Daveom Douglasom, Chrisom Speedom, Erikom Friedlanderom… ”Oštećen” samo za Tyshawna Soreya, ali adekvatno nadomešćen Geraldom Cleaverom, ubitačni bend s albuma je na okupu: kornetista Ron Miles, gitarista Liberty Ellman i basista Stomu Takeishi.

Krenuvši oprezno i ispitivački kompozicijom ”The Kitchen”, u katarzičnom finalu iz pijanistkinje neočekivano izbija savršeno kanalisana fri-džez agresija u najboljem maniru (svog učitelja) Dona Pullena. Repertoarski kolaž sastavljen iz komada sa Snowy Egret, te novih i nešto starijih kompozicija, postavljen je tako da ukaže na visoku profilisanost svakog od aktera na sceni. Vodeći solista i elemenat koji melodijski zaokružuje zvučn u sliku je svakako kornetista Ron Miles (evidentna sličnost s Donom Cheadlom daje ideju da bi ovaj glumac/reditelj mogao da u narednom biografskom filmu otelotvori još jednog Milesa), dok Ellman osim ćoškastog fraziranja zajedno s Melfordovom harmonski dodatno apstrahuje zvučni dojam. Inovativni Takeishijev fretless-bass vodi svirku u neočekivane fank gruvove i slobodne eksploatacije ritmova. I za očekivati je bilo da nelagoda usled slobodnijih pasaža rezultira osipanjem publike, ali ko se malo strpio mogao je da čuje fabulozni aranžman završnog komada ”City of Illusion” prepravljen od verzije koju je Myra ove godine snimila s Benom Goldbergom. Ovo nije moglo da rezultira ničim drugim  do pozivom na bis, koji je zaključio ovu malu svojevrsnu avangardnu džez svetkovinu.

No, ipak, onaj ko je par nedelja unapred rasprodao kapacitet sale je ipak legenda džez gitare John Scofield, te je sala Kulturnog centra pred njegov nastup već bila krcata. U, za njegove godine (64), iznenađujuće intenzivnoj diskografskoj aktivnosti (jedan album godišnje), ova godina donosi ploču ”Country for Old Men”. Iako je roots, country i bluegrass muzika oduvek bila plod interesovanja džezera, džez purizam je nekako posebno na nož  dočekao ovaj album. Možda i zbog toga što je sastavljen od materijala takvih autora kao što su George Jones, Hank Williams, Merle Haggard, Dolly Parton i Shania Twain… Tek gitarista je samouvereno na turneju poveo bend koji je učestvovao u nastanku albuma, oran da vitalno u pravom svetlu predstavi svoju iskrenu ljubav prema country muzici, opet ne distancirajući se od sebi prepoznatljivih manira.

Promišljeno ili ne, tek dodatak na njegov regularni trio (Swallow/Stewart) u vidi sjajnog klavijaturiste Larryja Goldingsa, sprečio je totalno uranjanje u šablonski i repetitivan koncept, koji je već nakon pola koncerta pretio da uguši inicijalno entuzijastičnu publiku. Krenuvši sa ”Mr.Fool” kvartet jasno daje do znanja kuda će se bekompromisno kretati u narednih skoro sat i po svirke, a to su bile mahom dve odrednice – harmonski profinjene country balade i mahom u srednjem tempu svingovani kaubojski klasici. Repertoar u kome mogu da se pronađu i iskrenu uživaju recimo američki novinar Thomas Conrad i njegova partnerka, koji su sedeli do nas, ali teško i prosečan Srbin (posetilac džez koncerta).  Scofield jasno daje svoje najbolje u ovim inerpretacijama, svira instinktivno, kombinuje bluz i kompleksne bap linije, recituje u pauzama tekstove američkih country klasika, ali je žanrovska i harmonska determinisanost ipak ograničavajući faktor. I to ne samo za njega; uvek osebujni i maštoviti Steve Swallow svirku svodi na walking bass deonice, lišene offbeat i sinkopiranih akcentovanja i neobičnih ali divnih melodijskih linija koje ga smeštaju u ligu najoriginalnijih džez muzičara.

I dok se Bill Stewart zadovoljava beskrvnim svingovanjem, Larry Goldings kao da jedini ima hrabrosti da, kako na klaviru tako i na orguljama, potraži neobičnu inspiraciju van zacrtanih smernica. Tako se on pretvorio praktično u spasioca koncerta od njegovog totalnog potonuća u šablon.  No nekim čudom, na bis izabran tradicional ”Wayfaring Stranger”, iako konceptualno maltene isti, zaplenio je nekom lepotom i iskrenošću izvedbe (koja na ovom koncertu i nije dovedena u pitanje), te me podsetila da sam zapravo parcijalno preslušavajuči album ”Country for Old Men” na momente znao zaista da uživam.

(Z.D.)

Dok je dobar deo „druge džezerske Srbije“ uživao u koncertima Johna Zorna na Sarajevskom džez festivalu, pančevačko-beogradsko jezgro ljubitelja džeza (uz dobrodošle goste iz drugih gradova) moglo je da prisustvuje sasvim respektabilnoj ponudi koncerata Leeja Konitza i Big Benda RTS-a, te Enrica Rave sa njegovim novim kvintetom. Prvi nastup je svakako nosio veliku istorijsku težinu, jer je Konitz tek jedan od retkih preživelih starogardista-velikana koji još uvek nastupa, a njegov duo koncert 2013. na Beogradskom Jazz Festivalu (sa mladim pijanistom Danom Tepferom) prikazao ga je u solidnoj formi i odgovarajućem kontekstu za muzičara u devetoj deceniji života.

Upravo je kontekst Leeju tada omogućio da održi ne samo dostojanstven, već i sasvim šarmantan koncert koji će njegov prepoznatljivi zvuk saksofona istaknuti u prvi plan, bez presije ritma, tempa, aranžmana, u delikatnoj interakciji sa muzičarem koji na pravi način prati svog poslodavca. U Pančevu kao da je sve pošlo naopako, od samog početka koncerta na kome se Lee primetno mučio da postigne odgovarajuću intonaciju, do neadekvatne interakcije sa Big bendom. Redakciji nije poznato koliko su legendarni saksofonista i Big Bend RTS-a imali zajedničkih proba i dogovora oko nastupa, ali na licu mesta delovalo je kao da su se upravo te večeri na bini prvi put sreli s njim.

Repertoar ispunjen najpoznatijim džez standardima („Lover Man, „Body and Soul“…) bio je primeren susretu istorijski značajne džez figure i državnog džez orkestra, i, intuitivno gledano, trebalo je da bude „zicer“ za uigravanje bez previše proba. Takav koncept bi sigurno odlično funkcionisao sa muzičarem u top formi, no sviranje sa današnjim Konitzom iziskuje izuzetnu pažnju i prilagođavanje njegovom senzibilitetu i ozbiljnim godinama. Možda i najveći problem je bio u tempu koji je zadavao dirigent Vlada Krnetić (Ivan Ilić je bio opravdano odsutan), a koji je često bio prebrz za Konitza, koji se mučio da ga isprati na adekvatan način.  Na momente je vladala i konfuzija oko toga kada se kreće u solo i koliko će se solirati, a želja da se slavnom gostu „učini“ dodeljivanjem velikog broja solo deonica (umesto ravnomernije raspodele sa članovima Big Benda) kao da ga je samo zamorila preko mere.

Da ne budemo totalni mrgudi –  sam „sound“ koji Konitz poseduje i dalje je izuzetan i evocira uspomene na njegov istančani senzibilitet, prisustvo takve legende je događaj sam po sebi, a i veoma je lepo što su polaznici domaćih džez odseka imali priliku da se upoznaju s legendom žanra.  Reklo bi se da je ovaj nastup više bio „ivent“ nego koncert kakav ambicioznija džez publika priželjkuje.

Sa druge strane, Enrico Rava je u svojoj 77. godini života pronašao eliksir mladosti i povremeno se stiče utisak da je sve bolji i bolji kako vreme odmiče. Nove kreativne ideje pršte na sve strane, sviračka forma mu je na zavidnom nivou, a poseban specijalitet je nepogrešiv izbor mladih saradnika u bendu, kojim se naročito ističe poslednjih 7-8 godina. Nakon sjajnih koncerata i albuma na kojima su svirali pijanista Giovanni Guidi i trombonista Gianluca Petrella, ova dvojica su se u potpunosti posvetili vlastitim karijerama i – na prvi pogled – ostavili Ravu na cedilu. No stari lisac se odlično snašao, ni ne pokušavajući da im pronađe zamene na odgovarajućim instrumentima, već je promenio koncepciju sastava smanjivši ga na format kvarteta, uz dovođenje mladog gitariste Francesca Diodatija u bend. Na koncertu će se ovo pokazati kao pun pogodak!

Ima nečega uzbudljivog i u samoj scenskoj pojavi i konceptu nastupa kvarteta Enrica Rave. Nema velikih govorancija, zahvaljivanja na srpskom ili pompeznog predstavljanja benda, već muzika kreće punom parom od samog početka, užurbano i napeto. Iako je bina dovoljno  velika za svakog, četvorka je gusto zbijena sa desne strane scene; mladići kao da prave polukrug u koji se potom Rava „ubacuje“ kao vrhovna pokretačka snaga. Repertoar kao kombinacija omaža Donu Cherryju i Ornetteu Colemanu te autorskih kompozicija sa aktuelnog albuma „Wild Dance“ najviše je stavio u fokus sjajnog Diodatija. Ovaj vižljasti momak, pun entuzijazma ali i discipline u sviranju, predstavio se kao originalan tumač izraza modernih gitarista srednje generacije, poput Nelsa Clinea sa avangardne ili Billa Frisella sa ambijentalne strane. U „nadigravanjima“ sa Ravom uspeo je da se stavi u funkciju muzike tek povremeno solirajući u maniru virtuoza, te prevashodno se držeći kratkih fraza i akorada pažljivo raspoređenih i protkanih elektronskim efektima. Nakon Guidija i Petrelle – ipak nema razloga za brigu! Možda i najbolji ovogodišnji festivalski koncert, barem po ukusu pisca ovih redova.

Višegodišnja težnja organizatora da se Pančevački Jazz Festival po svaku cenu produži na tri, pa na četiri dana, ovog puta se pokazala kao odveć isforsirana – barem ako posmatramo po odzivu publike poslednje festivalske večeri. Velika koncentracija hedlajnera u četvrtak i petak, pa subota sa objektivno manje atraktivnim izvođačima (Lazar Tošić Quintet i Cimbalom duo iz Mađarske), doveli su do „zamora materijala“ te je u nedelju poseta bila vidno slabija, za razliku od prvih, brzinski rasprodatih koncerata. Nije pomoglo ni što je veče otvorio ponajbolji (a svakako najpoznatiji) pančevački džez muzičar Ivan Aleksijević, koji se „sakrio“ iza naziva benda Sound Sculptures, trija sa Milanom Pavkovićem na kontrabasu i Igorom Maleševićem na bubnjevima.

Dugogodišnji član Big Benda i protagonista nekih od domaćih kreativnijih postava mejnstrim džeza u poslednjih 15-20 godina (gde se, recimo, izdvaja trenutno neaktivni Jazz Sense), u tim bendovima se iskazao i kao kreativna autorska figura te bi bilo prirodno – i prigodno – češće ga slušati u ovakvom kontekstu. U projektu Sound Sculptures, kako i sam ističe, koristi veliki broj „citata“, obrađuje Mokranjčeve „Rukoveti“, Ramba, izvodi autorske numere…što je sve zajedno solidna polazna tačka za moderan i originalan mejnstrim džez današnjice.

U ovom trenutku, sa malim brojem nastupa iza sebe, Sound Sculptures još uvek traže pravi izraz, iako se radi o prekaljenim muzičarima. Povremeno zvuče kao iskusni sešn rutineri, dok u boljim momentima pronalaze odličan balans instrumenata u zanimljivim aranžmanima, naročito kada su Aleksijević i Pavković u prvom planu. Malešević, nakon bega sa estrade i povratka džez postavama, prečesto zvuči kao rok ili u najboljem slučaju fjužn bubnjar, te tako preglasan šteti delikatnosti i šarmu Aleksijevićevog izraza. Napredak trija Sound Sculptures će u dobroj meri zavisiti i od njegovog prilagođavanja dinamički relaksiranijem džez kontekstu.

U triju Jamesa Cartera, sviračkog superstara prvog reda, sve se dobro zna.  Jer sve je podređeno njemu i njegovoj vrcavoj virtuoznosti! Utoliko je mogućnost iznenađenja minimalna, kao i mogućnost razočaranja, naravno ukoliko ste fan JC lika i dela. Čak ni program „Django Unchained“, koji je trebalo da predstavi repertoar Djanga Reinhardta u „carterovskim“ aranžmanima, nije baš preterano asocirao na legendarnog gypsy swing gitaristu, niti je izmestio bendlidera iz njegove komforne zone. Ako zanemarimo uvodne teme, i dalje je to energična kombinacija hard-bapa i gruva sa soul/fank aromom, u kojima se čeka da Carter krene u solo.

A kada krene – zaista spektakl! Za jednog virtuoza (i po tehničkim mogućnostima i po stilskom opredeljenju), svakako se trudi da svoje soloe prošara kako dinamičkim varijacijama, tako i iskakanjima u falset, te produženim tehnikama sviranja instrumenta, ali tako da uvek bude duhovit u maniru pravog zabavljača. Što uostalom, dodatno naglašava dobrim raspoloženjem i đuskanjem dok njegovi saborci sviraju orgulje i bubnjeve, te širokim osmesima i razdraganim najavama numera. Sa druge strane, iako su i Gerard Gibs  i Alex White kompetentni instrumentalisti, veoma uigrani sa bendliderom, po prirodi stvari ostaju u zapećku, dok svirka –  čak i u sviračkim egzibicijama – ume da zapadne u monotoniju, nemajući adekvatnu protivtežu u kompoziciji ili aranžmanima. Budući da je publika PJF-a, tokom dugogodišnjeg mandata Dušana Ivaniševića na mestu programskog selektora, naročito zavolela ovakve izvođače, i sam Carter je zaslužio veoma iskrene i euforične ovacije iz publike.

U pratećem programu holandska fotografkinja Joke Schot je imala izložbu fotografija sa North Sea Jazz Festivala, atraktivno predstavljajući velikane džeza u krupnim kadrovima i uslovno rečeno „van elementa“, hvatajući ih i van klasičnih sviračkih krešenda s napuhanim obrazima i naboranim čelima. No najveći uspeh „off“ programa je sigurno fokus na učenicima džez odseka muzičkih škola u BG, Subotici i Vršcu, koji su pored sešna imali priliku da razgovaraju sa legendama džeza koje su posetile festival. Takođe, ne viđa se svaki dan prizor Leeja Konitza u prvom redu ispred muzičara, kako „nadgleda“ solo, ili Jamesa Cartera koji čeka prvu numeru klinaca iz Subotice pre nego što zapali dalje, da se pripremi za koncert.

Ako izuzmemo lične preference i ukuse, muzičari su (uglavnom) ispunili očekivanja.  Koncentracija renomiranih bendova na Pančevačkom džez festivalu raste iz godine u godinu, čime se ova manifestacija sigurno svrstava u vrh mejnstrim džez ponude u Srbiji, tik iza BJF-a. Sa druge strane, upravo poveznica sa BJF-om, preko sadašneg umetničkog direktora Vojislava Pantića, čini da se PJF previše identitetski naslanja na poznatiji prestonički festival, kako dovođenjem muzičara koji su već nastupali u Beogradu, tako i neodređenim sloganima (Planeta Jazz u Beogradu, Past-Present-Future u Pančevu). Naravno, sve ovo se može smatrati i kritičarskim cepanjem dlake, no festival koji stremi najvišim ciljevima (a PJF to jeste) treba da raste u svakom pogledu. Stoga se, pored vrhunskih izvođača, valja pozabaviti i većim brojem premijernih gostovanja. Kao svetle primere iz ove i prethodnih godina navedimo Marka Turnera, Myru Melford, ili Get the Blessing koji ranije nisu gostovali severnije od Niša, a sigurno je da ima prostora i za nove prvoligaške hedlajnere. Ako je skupo, verujem da bi se publika rado „stisla“ na 2-3 festivalska dana, da dobije još atraktivnija imena zauzvrat. Past i present su prošli, svi preduslovi su tu da future bude svetla!

(N.M.)