Pančevački Jazz Festival 2017: Kada je sve na svom mestu

Mesto: Dvorana Kulturnog centra Pančeva  / Datum: 2-5. novembar 2017. / Foto: Dragoslav Nedić

Nije slučajno da se svi tekstovi o Pančevu (gradu i festivalu) otvaraju istom konstatacijom: jako je blizu Beogradu. Prostorno, i vremenski. U ovom drugom značenju, ta okolnost postavlja ozbiljan zadatak pred organizatore, jer treba savladati i umor i laku maglu blaziranosti koja ostane da lebdi nakon velikog događaja, što nakon pet dana i dvadesetak koncerata uspore i čula i volju. Ali taj napor stvara lepu tradiciju: već nekoliko godina je najčešći komentar koji se početkom novembra u Pančevu može čuti: „je li moguće da opet imamo bolji program?“, i na njega se Pantić i Tanasijević uglavnom tek zadovoljno smeškaju. Doda li se na to i okruglo izdanje festivala, ne čudi naelektrisana atmosfera u kojoj se sa svih strana nešto očekuje, pa celi događaj postane i test čvrstine za odgovorne, jer je jasno da će svaki eventualni nedostatak biti pripisan njima, i samo njima.

Tako je bilo dvadeseti put ove godine. Umesto trivijalnog rešenja kojim bi jubilej obeležio programom sačinjenim od prigodnog prisećanja dugog i krivudavog puta nastanka i odrastanja, umetnički direktor je odlučio da samom sebi izađe na crtu i nadmaši kvalitet prethodnih izdanja, u proslavu svega onoga što je nakon dvadeset godina postalo moguće. In medias res proglašavanje prekida svakodnevne rutine pripalo je saksofonu Tima Bernea. Snakeoil, u ustaljenoj kvartetnoj postavi (Berne–Noriega–Mitchell–Smith), pročistio je uši i obrisao tablu za sve što će doći. Virtuoznošću izvedbe, ali još i više tačnom merom uloge i boje instrumenata (naročito politonalnom magijom uznemirujuće vožnje vibrafonom Chesa Smitha), i sigurnom dinamikom uzglobljenom sa dezintegrišućom repeticijom koje rasklapaju lepezu motiva od zvučnog rastvaranja do pretećeg nadvijanja nad slikom. Ovako izgleda zrelost avangarde, sa svežinom koja se ne iscrpljuje u zvučnim istraživanjima i kombinatorici natezanja mogućnosti i granica muzikalnosti, nego sve to koristi kao oruđe u rekonstituciji iskustva muzike.

Paradoksalno, istovremeno sa građenjem festivalske tenzije, dešava se i sasvim suprotan proces. Već nakon prvog koncerta među ljudima koji se muvaju u foajeu oseti se talas velikog opuštanja, promena ritma, i iz njihovog smeška čitate veselu objavu da je karneval tu. To je poseban šarm malog grada: festival je i smotra na kojoj se jednom godišnje susreću i oni koji se međusobno znaju tek po tome da vole džez, i ogledanje promena na licima u iskustvu koje dele potvrđuje njegovu vrednost više nego rekordne brojke – prodatih karata, visine budžeta ili amabasada i kulturnih centara koji su podržali festival. Zbog toga je koncert najveće zvezde festivala Joea Lovana obojen posebnom bojom: ono što bi nakon Berneove provokacije na nekom drugom mestu možda izgledalo kao stilski korak unazad, ovde je umnogostručeno uživanje. Classic Quartet (Lovano – saksofoni, Lawrence Fields – klavir, Peter Slavov – bas i raspoloženi Otis Brown III – bubnjevi) doneo je višeslojno putovanje kroz istoriju: džeza kao žanra, Lovanovog udela u njemu kroz savladavanje i prevazilaženje različitih idioma u sopstvenoj karijeri i publike kojoj taj razvoj jednako pripada, jer masivni Lovanov tenor saksofon baš u toj razmeni crpi svrhu. I kada je mladi Fields za bis postavio „Star Crossed Lovers“ klavirskim uvodom preko kog se razlio teški predući i grcajući Lovanov Borgani, bio je to zaista full moon večeri – Matori svojom harizmom i predvidivost klasične džez sintakse čini ugodnom, poput mekanog ogrtača u koji se mogu obmotati prve hladne jesenje noći.

Umesto jam sessiona prve večeri u foajeu – mađarska starinska egzotika: sekstet Canarro šušti i zvecka manuš. Sa zidova gledaju perfect timing fotografije el gvojosa. Polako počinje da pristiže i prva pozadinska buka profesionalnih imača mišljenja o onome gde nisu bili, onome što nisu čuli, i što ne razumeju. Sve je, dakle, na svom mestu, fešta je definitivno počela.

Neki klasičniji zahtevi kažu da nije džez festival ako nema big benda. Ove godine je taj zahtev ispunjen na kreativniji način, podrškom ambicioznom projektu dvojice mlađih muzičara. Pre godinu dana, kompozicija Vladimira Nikolova „Artistry in Broken Rhythm“ dobila je nagradu u Katovicama. Bubnjar Srđan Ivanović, njegov cimer tokom studija u Amsterdamu, pridružio se kompozitorovom interesovanju za ametričku muziku, a do ovog novembra okupljen je veliki orkestar, program je narastao i izveden je u Pančevu i snimljen u MŠ „Vojislav Vučković“. Dan pre festivala se kroz prozor kabineta na Učiteljskom fakultetu čula prelepa i moćna duvačka linija, i ne znajući da je o probi jedanaestorice reč, radovalo je što se džez odsek FMU doselio u zgradu.

U sali Kulturnog centra, na susednom sedištu, jednako uzbuđen u iščekivanju bio je jedan sasvim novi frajer na festivalu. Andra ima osam godina, voli matematiku i horor filmove, i poželeo je da prvi put ode na koncert. Sam je izabrao koji. Kako? Voli saksofone, a ovde ih je čak tri. Dobro, i to je razlog. Andrina mama nije zabrinuta kako će se on provesti, poznaje radoznalost i avanturizam svog dečaka. Na dva kraja scene ritmički stubovi: klavir Nikolova i bubnjevi Ivanovića, a između njih razapeta široka duvačka klupa (Ignjatović, Mlačak, Cvetinov, Krnetić, Vojvodićeva, Zlatarev, Budimirović), Mihail Ivanov za basom, i posebni začin: harmonika Marka Živadinovića, za povremene daške aksak šmeka. Iako je naziv omaž albumu Stana Kentona, ne čuju se četrdesete. Veza je drugačija: eksperimentalnost Artistry in Rhythm, došla iz ljubavi kompozitora Petea Rugoloa za Stravinskog i Bartoka, impuls je koji se čuje i u programu Undecteta. Njegova je i francuska horna, ne Milesova. Nikolov starinski uvodi i objašnjava numere, sa puno duha, a kada najavi možda najbolju kompoziciju, „Jazz Student“, rečima „ovako izgleda svet kroz njegove oči“, setite se da niste ni primetili zajedničku mladost orkestra, i drago vam je što sa njima delite taj svet. Do kraja večeri Andra je dobio svoje nove heroje, u likovima Ignjatovića, Mlačka i Cvetinova. Kažu glasovi iza kace: to nije muzika! Osmogodišnje dete izgleda vidi bolje. (Izvini, Andro, znam, rekao si mi da si ti sad veliki, pa ideš i na večernje koncerte, sve si u pravu.)

„Imamo najbolji festival!“ kaže nakon sledećeg koncerta još jedan veliki dečak u priči, Nemanja Bogdanov, direktor Kulturnog centra Pančeva. Ovaj momak je glava događaja, i radi najpametniju moguću stvar: bez sujetne potrebe za samopromocijom i totalnom kontrolom, on ostavlja da se pojedinačnim stvarima bave najsposobniji za njih, i koristi svoju poziciju za to da svemu tome pruži institucionalnu potporu i zaštiti slobodu. A opet, večeras je on i njegovo srce, puno: na pogrešan odgovor da, napravio si sjajnu stvar, ispravlja me odmah, ne skidajući veliki osmeh: „ne, mi, svi mi, mi smo napravili!“

A dan nije tako počeo. Doveli su lažnog Avišaja! Taj je fazon bio izanđao još kad je prošle godine onaj samodovoljni superstar bio u Beogradu, a ni lažni nije prvi put u Pančevu: vrlo se jasno sećao nastupa u sali „Apolo“ pre tri godine, i neposrednost i prostodušnost Avishaia čoveka u jakom je kontrastu sa ozbiljnošću tema i celine njegove muzike. Cross My Palm With Silver, politički angažovan poslednji album trubača nikako nije tribina i ne traži na taj način slušaoca. I kad znate da lirska tema „Will I Die, Miss? Will I Die?“ naslov nosi po rečenici deteta otrovanog hlorinom u Siriji, to ne menja osnovni ton kvarteta: kako strasno ozvučiti sve nijanse bola koje ljudsko biće može da oseti. Prepleteno sa numerama sa prethodnog Into the Silence, koji tematizuje intimni gubitak zbog smrti oca, to što diše iz njegove trube, i teče i kad stvar boje ili preuzmu suptilni ili furiozni Yonathan Avishai, Johnathan Zelnik i Ziv Ravitz, ponizna je mudrost o bolnim tačkama pred kojima je čovek bespomoćan. Nabijen emocionalno, verovatno najbolji nastup ove godine u Pančevu, mnoge je ostavio sa jednim teškim Uh! po završetku, i džem sešn Schime trija te noći ne može da se probije do slušalaca čije su uši tažne, za večeras. Nije strašno, momci znaju da su još dve večeri njihove, ima vremena za rasviravanje.

„Hobisti, amateri, ljudi bez muzičkog obrazovanja i reputacije“ otvorili su program trećeg dana. Tri ključa Fish in Oil, najbolje domaće džez izdanje između dva festivala, predstavljeno je na PJF sa žarom i silinom kakve samo ovaj bend ume da isporuči. Nasvirana ekipa zrelo ume da proceni kojim zamahom treba da grune ili da nežno zašašolji publiku. Navikli na izuzetno duge nastupe, i ovaj je festivalski imao zakočeno dizanje tenzije kao da će trajati uobičajenih tri sata, bez štednje i foliranja. Desetine telefona podižu se da snime trenutke kada petorka uglas urla Odakle ti pravo? i energija koja sa bine bije po gledalištu bioskopske sale tolika je da bi bilo skakanja, da samo nema stolica. Rečima jednog genijalnog muzičkog kritičara Radio Beograda 3: to ne svinguje, nema jasno označena sola, nema klasičnu džez orkestraciju (dodajmo: ni dirigenta, a nisu svirali niti jedan jedini standard). Uz sve ove vrline, Fish in Oil ipak ima i jednu neoprostivu manu: izgleda da niko od njih nije iz Pančeva. Taj presudni muzički kvalitet, uz činjenicu da imaju ne samo bubnjara, nego i perkusionistu, odlučio je profesorsko mišljenje o nastupu benda. Svaka čast.

Subota je za zezanje, a China Moses ima prime time s razlogom. Elegantna i prefinjena, glasom koji je više soul nego džez, ona se ženski ludira, mazno šapće i priča priče, u nastupu tokom kog se ne možete ne zabavljati. Sve samo izgleda kao spontanost i frivolnost, i Pančevo to lepo čita, ali se ne ljuti: clap-your-hands i sing-along raspevavanje publike segment su svakog njenog koncerta ove godine, i sala učestvuje, ali se ne kupuje jefitnim trikom. Nightintales su i muzički zanimljiv rad, i ako je cela predstava maska kojom se zaklanja lična nesigurnost deteta velikih roditelja, publika Pančevačkog Jazz Festivala reaguje upravo na ono u dubini slike. Ne samo da se time potvrđuje zrelost, već se rađa i ljubav: u bekstejdžu nakon koncerta, umesto podele i potpisivanja diskova, Mosesova kraj klavira sluša obožavaoca koji sada svira njoj. Zabavljanje nije tek predstava.

Poslednje večeri, pred finale – smirivanje i zadrška. Daniel Erdmann je tihi Nemac, zvuči francuski, a pojavom je Njujorker. Neobični trio Velvet Revolution zaokružio je niti priča otvorene prethodnim koncertima. Opet vibrafon (Jim Hart), ali sa sasvim drugim efektom, čudesno dodajući na fri-džez saksofon čipku bal-musette melanholije. Bez klasičnih ritmičkih instrumenata (mada Teo Ceccaldi još kako ume i za to da koristi violu), ovo je još jedna demonstracija veštine u slobodnoj metrici. Šteta što čak i kad su veliki, dečaci ponedeljkom ujutru idu u školu, jer bi tek Andra imao šta da čuje. Lepota je jednostavna – humor koji ludo razvitlava sjajno uzglobljene improvizacije i vedrina koja ostane da lebdi nakon svaki put logičnog harmonskog smirenja na kraju, plene nečim čulno mekanim i toplim.

Ambrose Akinmusire Quartet je imao problema sa ozvučenjem. To nije najbolje leglo na već umorna čula, te je utisak da je poslednji koncert na festivalu, koji je trebalo da zaključi Lovanovo preispitivanje istorije odgovorom o tome kome pripada budućnost, ostao prigušen kao i klavir Sama Harrisa. Bubnjevima Justina Browna je u nekim trenucima baš falio povremeno nečujni bas Harisha Raghavana. Srećom, talenat može dalje od tehnike: negde na polovini koncerta, tanano i sa sviračkim nervom napregnutim do pucanja, ako vam svedenom baladom „Condor“ nije lepota naterala suze na oči i malo rasparala srce, niste ga ni imali. Finale festivala, umesto o budućnosti, reklo je nešto o onome da se od sebe ne može pobeći: tako zreo, a još tako mlad, promišljen i zahtevan, a hrabar za dalje i novo, divan zbog onoga što može uprkos šumu i škripi iz pozadine, baš ovakav koncert jednog od najboljih trubača današnjice tačna je slika Pančevačkog Jazz Festivala 2017. Sve je na svom mestu.