By 
Mesto: Kulturni centar Pančevo / Datum: 06.11. 2010. / Foto: Ivana Čutura
_2.jpg "pjf (22)")
Pančevo je pravi džezerski grad! Barem se tako moglo zaključiti u subotu uveče, kada je Jazzinova ekspedicija pohodila koncert trubača Roya Hargrovea i njegovog kvinteta u tamošnjem Kulturnom centru. Karte za obe festivalske večeri danima unapred su bile rasprodate, a ambijent je bio kakav se samo poželeti može.
Bina u koncertnoj dvorani (oko 400 mesta) plenila je diskretnom i veoma ukusnom scenografijom (napuštena zgrada/magacin iza seta instrumenata), dok će se zvuk ispostaviti kao savršen i po standardima najvećih cepidlaka. Sve je bilo spremno i za sešn koji će se odigrati u foajeu nakon glavnog programa, gde su sa zidova visile najzanimljivije fotografije iz 13-ogodišnje festivalske istorije.
Uvodna reč pripala je najpoznatijoj Afrosrpkinji, novinarki Ivon Jafali sa beogradske televizije Studio B, a ubrzo su stigle i zvezde večeri. Kako smo već navikli od prekaljenog kicoša, Hargrove se pojavio u tesno skrojenom odelu, šljašteće-crvenim raspertlanim Nike patikama i tamnim cvikerima, uz nezaobilaznu leptir-mašnu. Samouverenog držanja i bez komunikacije s publikom, započeo je svirku koja će se u narednih sat i po zahuktati do tačke usijanja.
Bend je bio primetno nadahnutiji nego na koncertu u Nišu pre tri meseca. U prvom delu koncerta, iz baperske matrice se izdigao nervozni alt saksofon Justina Robinsona, neretko na tragu Ornette Colemanovih brzopoteznih vragolija s kraja pedesetih. Atmosferu su dodatno podigle teme s fanki nabojem, koje su dovele publiku do ekstaze i izmamile gromoglasne ovacije i aplauze. Srčana reakcija auditorijuma (gde smo uz lokalne goste primetili dobar broj Beograđana i Novosađana) kao da je dala dodatni zamah kvartetu, pa su i predvidive bap deonice dobile posebnu dimenziju kroz sve energičnija sola muzičara na bini.
_1.jpg "pjf (4)")
Baladni set je poseban Royev specijalitet. Njegova sola na flighorni su savršeno elegantna i mekana, pravo otelotvorenje ideala o „romantičnoj noćnoj muzici“. No taman kada smo se prepustili ovim sviračkim nežnostima, usledio je povratak u brzi ritam i još brža sola, na sveopštu radost prisutnih sve do samog kraja oficijelnog dela koncerta.
„Never let me go“, zapevao je Hargrove na bis u maniru iskusnog džez vokaliste, da bi zatvorio nastup ubrzavanjem tempa i kolektivnom svirkom na tragu ranog njuorleanskog džeza. Stojeće ovacije, višeminutni aplauzi i sveopšta radost, proneli su se dvoranom Kulturnog centra poput virusa. _2.jpg "pjf (15)")
No tu nije bio kraj. U foajeu je nedugo potom zasvirala najbolja domaća baperska postava Unit 5, a nakon odsviranih par pesama, Strahinji Banoviću (truba) i Maksu Kočetovu (alt saksofon) priključila se Hargroveova ritam sekcija! Svega desetak minuta bilo je potrebno da se ekipa na bini uhoda, pa je u finišu prvog dela sešna prštalo na sve strane.
Roy Hargrove danas možda i nije toliko relevantna džez figura kao tokom devedesetih, kada se pojavio na sceni sa gomilom „mladih lavova“ koji su pokušali da vrate sjaj tradiciji i posustalom hard-bapu. No ovaj trubač je pronašao odgovarajući modus operandi u zadatim koordinatama – s odličnim instrumentalistima u bendu sposoban je da iznese svirku na snazi solo deonica, a hip-imidžom i stavom (mogli biste ga s lakoćom zamisliti u nekom filmu Spikea Leeja) da pokaže kako je džez i dalje veoma kul muzika i način života.
Za prijatno subotnje veče u Pančevu – više nego dovoljno!
* * *
By 
Izuzetno zanimljiva mi je uporedna analiza ovog prikaza Nikole Markovića i onog o koncertu Wayne Shortera od pre nekoliko dana.
Znači Roy Hargrove nije više tako aktuelna figura kao što je bio i krajnji utisak je da je to bilo jedno prijatno veče u Pančevu i ništa više a niti manje.
Sa druge strane veliki, jedini, neponovljivo aktuelni Shorter je napravio koncert ne godine već decenije, mada bi koncert veka bio verovatno najprikladniji izraz. Sede i iskusne glave koje su slušale Jazz kada smo mi bili u pelenama rekoše Nikoli kako će se tog koncerta sećati i kada bude imao 90 ljeta i tada će mu se koža naježiti a suza u oku zaigrati.
Takav stav se inače popularno zove provincijski komentator… U prevodu za Nikolu Markovića Roy Hargrove nije dovoljno veliko ime da bi izazvao respekt i taj tužni stepen obožavanja provincijskog dečaka kome je cirkus Medrano došao u selo kao što je to bila izvikana veličina poluboga kakav je Shorter koji je mogao komotno da svira i u kutiju od Jaffa keksa a naš Nikola Marković bi opet lio suze radosnice nad tastaturom dok piše o njegovom koncertu.
Da nije tužno i jadno, bilo bi smešno i to urnebesno a Jazzin.rs ipak zaslužuju malo objektivnije izveštavanje nego što su ovi prikazi našeg Nikole
zakaj u kutiji od jaffa keksa ? kaj fali bajaderi ???
Svirka nije ni za k…
Pukli su skroz.