Pannonia Project: Odmereno i sa stilom

Mesto: Studio M, Novi Sad / Datum: 17.11.2010. / Foto: Đorđe Gavrilović

Novosadski džez festival se ove godine odlučio za veoma lepu akciju – u uvertiri centralnog događaja koji traje tri dana, odigrao se niz koncerata domaćih džez muzičara i bendova, uglavnom iz Novog Sada. Finale je pripalo postavi Pannonia Project basiste Vlade Samardžića, koju smo na Beogradskom džez festivalu nesrećno propustili zbog preklapanja početka njihovog nastupa s koncertom Waynea Shortera. Došlo je vreme za naplatu s kamatom, jer novosadski Studio M je kudikamo srećniji prostor za džezere od akustičkog košmara u beogradskom SKC-u.

Pannonia Project je pred oko 150 ljudi promovisao sveže objavljeni album The Bridge, i to doslovce – sve odsvirane numere su bile s novog CD-a. S obzirom da, u trenutku pisanja ovog teksta, još nisam preslušao studijsko izdanje, ne može se sa izvesnošću govoriti o stepenu slobode i razrađivanja osnovnih ideja u koncertnom ambijentu, pa ćemo se fokusirati na ono što smo videli i čuli za nešto više od sat vremena u Studiju M.

A to je svirka koja crpi snagu mahom iz mejnstrim fank-fjužna, sa mestimičnim latino primesama i baladerskim momentima. Svirka u kojoj disciplina igra veoma bitnu ulogu, gde su sola odmerena i ne prelivaju se u produžene egzibicije, dok su aranžmani promišljeni i profitiraju na diskretnim finesama koje razbijaju bazični tema-solo-tema koncept.

Reklo bi se na prvi pogled – rezervisana muzika koja će nam pričiniti više radosti dok je slušamo negde u pozadini dnevnih aktivnosti, negoli što će nas naterati na mahnito cupkanje i emotivno predavanje pred silinom žive interpretacije. Na drugu loptu, solisti u bendu nam pomažu da otkrijemo skrivene slojeve iza kompaktne forme, jer to su sve renomirani instrumentalisti koji su pre Pannonia Projecta prošli sito i rešeto.

Više i od Samardžića na petožičanom električnom basu, koji svoje šefovske ingerencije nije (zlo)upotrebio zarad nametljive demonstracije virtuoznosti, fasciniraće duvačka sekcija koju čine saksofonista Kristijan Mlačak i trubač/flighornista Marko Đorđević. Upravo smeštanje dvojice duvača iz tradicionalnog miljea u novi kontekst, te korišćenje klavira (Aleksandar Bahun) umesto električne klavijature, daje preko potrebnu širinu i dinamiku bendliderovoj kompozitorskoj i aranžerskoj viziji.

Svakim odsviranim koncertom Mlačak dokazuje da će vrlo brzo izrasti u možda i vodećeg domaćeg saksofonistu – poseduje besprekornu intonaciju i preciznost u baperskom diskursu, zabavan je i taman dovoljno rezervisan u „smooth&sexy“ fank deonicama, a nagoveštaji odlaska u malo zahtevnija i slobodnija sola su veoma obećavajući. Jedva čekam da zasvira u postavi gde će mu šef narediti da solira po šest-sedam minuta bez prestanka…možda je pravo vreme i za vlastiti bend?

Marko Đorđević je trubač kome su elegancija i pažljivo oblikovanje tona draži od furioznih i praskavih sola (kakvima je, recimo, sklon njegov kolega po instrumentu Strahinja Banović), pa u ovoj postavi adekvatno kontrastira agilnom Samardžićevom basu i gruvu koji se oseća u svirci. Lepe reči bi se mogle naći i za pijanistu Bahuna i bubnjara Petra Radmilovića, no oni su ipak sinoć ostali u senci duvačke sekcije.

Vrhunac nastupa je sasvim izvesno bila balada Past Back, u kojoj su svi solisti zabriljirali i isturili emociju ispred zabave. Freshman je Samardžićeva tema koju je napisao devedesetih kao brucoš na Berkliju – zvuči poput muzike za TV špicu, ali neku od onih zabavnih, koje vam se lako uvuku u uvo – gde strogi intelekt prekoreva, a noga kreće da cupka sama od sebe. Panonski cvet, još jedan od najupečatljivijih momenata nastupa, donosi mistiku i slobodna duvačka sola u uvodu, koja prerastaju u dinamičan aranžman.

Odmerenost i preciznost su polja na kojima Samardžić najviše pokazuje svoju snagu, pa bismo kao zamerku mogli istaći odsustvo balansa kod duvačkih sola u srednjem i brzom tempu – naime, Mlačkova sola su često bila „zatrpana“ gruvom ostatka benda taman kada bi trebalo da kulminiraju. S vrhunskim sviračima na raspolaganju, lako je rasporediti pojedinačne i kolektivne deonice, za svakoga ima dovoljno mesta.

Svekupno, videli smo veoma lep koncert i nadamo se nastavku saradnje muzičara iz različitih džez tabora, jer je to pravi način da se pomeri granica ovdašnjeg ustaljenog izraza i domaća džez scena uzdigne na malo viši nivo. Recenziju albuma The Bridge očekujte uskoro na Jazzinovim stranicama.