Pannonia Project – The Bridge (M Produkcija – RTV Vojvodina)

Vladimir Samardžić se, u poslednjih desetak godina, nametnuo kao najrelevantniji basista u Srbiji u raznoraznim muzičkim pravcima – bilo kao autorska figura, bilo kao unajmljeni profesionalni muzičar. Afirmaciju je stekao sredinom devedesetih radeći tri godine s povampirenim Smakom, već u 25-oj dokazavši da je materijal za visoke domete.

Jedan od takvih dometa bio je i bostonski Berklee koledž. Odatle se vratio sa diplomom, a neposredno potom sa cimerom iz bostonskih dana osnovao je najdugovečniji i najpoznatiji fjužn-džez proizvod u Srbiji – Vasil Hadžimanov Bend.

Biti profesionalni muzičar u Srbiji znači i praviti kompromise radi preživljavanja, no njegovi (naravno, ako se izuzme saradnja sa nekrunisanim kraljem ljigavosti, Željkom Samardžićem) nisu bili ni blizu kompromitujući kao u slučaju mnogih drugih kolega.

Jaka sviračka, ali i autorska Samardžićeva persona, nagoveštavala je da je samo pitanje vremena kada će ovaj basista stati iza nekog projekta svojim imenom. Pannonia Project datira iz 2006. godine, dok je studijsko izdanje nedavno ugledalo svetlost dana.

Radi se o bendu sastavljenom od (iz džezerske perspektive) mladih muzičara, dok su redovni gosti ovog sajta već mogli da čitaju o njihovom nedavnom novosadskom nastupu. Petar Radmilović za bubnjevima je već prekaljena, sveprisutna figura u mnogim formacijama džezerske nam države, Marko Đorđević i Kristijan Mlačak su duvačka sekcija o kojoj se dosta priča, da ne kažemo (bilo bi komično to povezati sa džezom u Srbiji) zvezde u usponu, dok je Aleksandar Bahun kompetentna džez figura, poznata doduše isključivo u užim krugovima poštovalaca džez muzike.

Od albuma The Bridge (upotreba simbolike mostova, koliko god bila opravdana, uvek će biti pomalo izlizana) dobijamo ono što srpskom džezu fali već godinama i godinama unazad. Naime, na stranu kašnjenje koje se da izraziti u svetlosnim godinama, ipak je i nama stigao solidan mejnstrim džez album, sa značajnim uplivima modernog poimanja stvari. Iako je blistavo doba izdavačke kuće GRP već duže od decenije za nama, The Bridge nas vraća u vreme kada je zvuk bio tako ispoliran i ispeglan da se nožem mogao seći zračni prostor među zvukovima instrumenata.

Lepo isproducirano i uzorno zvuči i The Bridge. Poređenja s diskografskom kućom koja je u svetu fjužn, fank i „contemporary“ zvuka ono što je ECM za introvertni džez, ne treba po svaku cenu shvatati negativno. Prvi album iz GRP kataloga koji mi pada na pamet, dok preslušavam prvenac Pannonia Projecta, jeste Run For Your Life Yellowjacketsa, na kome se ovaj bend (čitaj: Russel Ferrante) velikim delom odrekao električnih i sintetičkih zvukova i snimio jedan od najboljih albuma u karijeri. Slično zvuči i Samardžićev album, koji post-bap uvodi u modernije okruženje, ne žrtvujući pri tome organski zvuk svojih instrumenata.

Na Kristijana Mlačka u budućnosti definitivno treba najozbiljnije računati kao na vitalnu snagu domaćeg džeza. Odlična artikulacija i jaka tehnika za sad, doduše, ne mogu u potpunosti da sakriju ono što se stiče iskustvom i kilometrima iza sebe (dinamika, nesputanost u izrazu) ali Mlačak će ovim ritmom sigurno brzo zacementirati mesto u tenor (i posebno sopran) saksofonskom vrhu u Srbiji.

Upravo se on nameće na uvodnoj Vojvođanskoj zakusci, te živahnoj i latino obojenoj Furuni (dobroj i pored bespotrebnih i neizdrživih perkusivnih vinjeta, koje podsećaju na metronom koji je neko zaboravio da isključi u toku snimanja), i posebno na ubedljivo najboljem momentu albuma, nešto slobodnijoj Pannonian Flower, gde iz eksplozivne i ekspresionističke Mlačkove svirke na sopranu pršte Coltraneovi i Shorterovi uticaji.

Tema Freshman bi se u rigoroznom belom svetu, gde džeza najrazličitijeg usmerenja ima na pretek, pripisao komercijali, ali govoriti o nečemu takvom kao komercijalnom u Srbiji je u najmanju ruku smešno. Druga Bahunova kompozicija (uz Furunu), balada Past Back, donosi blagi pad u dinamici materijala, i reklo bi se da zvuči mnogo ubedljivije u živoj izvedbi benda. Album zatvara prefinjena Autumn Samba, u kojoj Đorđević demonstrira nenametljiv, ali efektan i topao stil sviranja. Završni duel Mlačka i Đorđevića bi mogao biti moćan adut Pannonia Projecta prilikom živih nastupa.

Samardžić se trudi da, sa disciplinovanim Radmilovićem, obezbedi stabilan gruv za trojicu solista. Ne libi se ni da sam preuzme takvu ulogu, ali ni u jednom momentu ne pokazuje po svaku cenu ko je gazda. Njegove linije, stilom i tonom, isplivavaju same po sebi čak i bez drastičnih intervencija u miksu; na primer, njegov petožičani bas preteći reži u uvodu kompozicije bezazlenog naziva – Kindergarden, da bi se neposredno potom bez problema utopio u kompaktan zvuk celog benda.

I konačno, odluka da se izbegne „obogaćivanje“ izraza folklornim motivima za svaku je pohvalu. Pannonia Project možda nema visoke ambicije vezane za uspeh napolju po svaku cenu, ali su iskrenim i poštenim pristupom osvežili srpsku džez scenu – mnogo više od nekih koji jeftinim trikovima grebu svom snagom ka veštačkom priznanju, gurajući sebe i bivajući gurani pod etiketom džeza.

Vladimir Samardžić – bas gitara

Kristijan Mlačak – tenor i sopran saksofon

Marko Đorđević – truba, flighorna

Aleksandar Bahun – klavijature, klavir

Petar Radmilović – bubnjevi