Pat Metheny – Orchestrion (Nonesuch Records)

Pat Metheny je genije! Konstatacija koju sam u poslednje vreme toliko često imao prilike da čujem, nakon što bih prijateljima pustio promotivni video klip najnovijeg izdanja ovog velikog gitariste. U njemu Metheny sedi sa svojom gitarom na “instrumentalnom oltaru”, a oko njega su poređani klavir, trube i masa drugih instrumenata opsluživani kao kakvim nevidljivim rukama. Scena je zaista interesantna i impresivna.

O čemu se zapravo radi? Opisivan najčešće kao avangardan i inovativan, Metheny se ovaj put okreće na drugu stranu, u službu stavljajući tehnologiju staru dva veka. Orkestrion, mehanički muzički instrument, konstruisan sredinom 18. veka, pokretan putem kurble, pa zatim parne mašine, bio je u stanju da sam svira čitave simfonije. Međutim, pojava gramofonske ploče značila je i smrt za ovaj čudni instrument. Označivši poduhvat kao „životni san“, za potrebe snimanja novog projekta (ovde zaista odgovarajući termin), Metheny upošljava nekoliko radionica da konstruišu i naprave instrumente koji bi svirali po principu orkestriona, ali koje bi putem svoje gitare mogao sam da kontroliše. Kao rezultat, u njegovom arsenalu se nalazi 26 mehaničkih instrumenata, među kojima su klavir, marimba, razne udaljke, orgulje opremljne naštimanim flašama i bas gitara (tzv. guitar-bot). Svi instrumenti sviraju po njegovom guštu, tako što Metheny putem gitare, posredstvom MIDI sekvencera pobuđuje solenoide, koji dalje daju instrukcije robotima na koji način da opslužuju odgovarajući instrument. Na taj način je gitarista praktično u mogućnosti da svira sa robotizovanim muzičkim klonovima samog sebe.

Naravno, pitanje koje se postavlja je – čemu sve to? Nezadovoljstvo mogućnostima kolega muzičara? Malo verovatno. Svi koji su prošli kroz njegove bendove teško da nisu uspeli da izguraju njegovu originalnu ideju do kraja. Egoizam? Megalomanija? Sve su to termini koji slobodno mogu naći mesto u kontekstu ovakvog projekta, ali malo je verovatno da bi odgovarali Methenyjevoj personi. Jedno je sigurno – medijska fama koja se digla oko Orchestriona je zaista velika, a pred turneju na kojoj će ga pratiti identični (robo)bend sa albuma, i koja će verovatno biti logistički izuzetno komplikovana i skupa, tako nešto mu je zaista neophodno.

Pored čitave pompe koja se odnosi na tehnologiju izrade albuma, muzika na Orchestrionu kao da ostaje u drugom planu. U brojnim intervjuima, promotivnom videu, i na kraju u bukletu samog diska, Metheny tvrdi da je ovde njegov jedini cilj – muzički. Koliko god organizacioni rad na samoj ploči bio eksperimentalno-istraživački, toliko se muzika na njoj kreće u sigurnim i neuzburkanim vodama. Idejno, album nastavlja tamo gde je poslednje izdanje Pat Metheny Group The Way Up stalo 2005-e, oslanjajući se blago na njegov najambiciozniji solo projekat Secret Story iz 1992. godine.

Naslovna 15-minutna kompozicija strukturno je najambicioznija i ističe Methenyjevu ljubav prema izlomljenim bitovima i poliritmičnim strukturama, koji se prepliću sa njegovom sposobnošću da napiše izuzetno dopadljive melodije. Kompozicija čas usporava čas ubrzava, menja atmosferu, da bi se na kraju vratila u početni stadijum. Pomereni bluz Soul Search je ništa mnogo više od dokaza gitarske veličine Pat Methenyja. Expansions i Spirit of the Air predstavljaju povratak u vode karakteristične za kompozitorski tandem Metheny/Mays (mnogi će reći: Lennon/McCartney modernog džeza), podsećajući na uspešnije radove PMG.

Methenyjev orkestrion ovde, i pored fluidnog toka i interesantnih melodijskih rešenja, nažalost zakazuje baš onda kada je najmanje potrebno, kada treba da poletno svinguje i naglasi osnovnu ideju ambicioznog gitariste. Pasaži koje bi bilo koji njegov bend bolje odsvirao lako su primetni. Luckasto bi i bilo pomisliti da jedan tako sofisticiran mehaničar kao što je Antonio Sanchez može biti zamenjen i najnaprednijim robotom za setom bubnjeva. Nema sumnje da će vizuelno Methenyjevi koncerti biti zaista spektakularni, ali u interpretaciji će biti ipak ispod veoma visokih standarda koje je on sam postavio. Jer, postavlja se pitanje, da li je opravdano (barem u ovom slučaju) koristiti robote ako nisu u stanju da obavljaju zadatke kvalitetnije od čoveka.

Tema oko koje će se verovatno u određenim krugovima mnogo polemisati je pitanje da li je album mogao da zvuči isto ovako upotrebom isključivo semplova instrumenata koji se daju čuti na ploči. Instrumenti na Orchestrionu zvuče stvarno i bogato, međutim, odsvirani mehanički, pate od hroničnog nedostatka dinamičkog momenta (koji se često povezuje sa hemijom između muzičara u samom bendu). Pored toga, bez digitalne tehnologije (koju Metheny u svojim intervjuima svesno stavlja u drugi plan), teško da bi ovaj poduhvat mogao da zaživi. Originalni orkestrioni su predstavljali praočeve semplovanja, međutim, zbog nedostatka humanih kvaliteta, uglavnom su služili (ne bez razloga) u hotelskim (umesto koncertnim) dvoranama. Muzika na ovom albumu počinje da diše i zvuči organski tek sa Methenyjevom gitarom.

Orchestrion se može posmatrati kao redefinisanje pojma „solo album” od strane gitariste koji se u svojoj karijeri nikad nije libio da eksperimentiše (izdajući višestruke albume neslušljive i za najveće entuzijaste fri-džeza). Ovaj album će svoje mesto u muzičkoj arhivi naći kao smeli i uspeli projekat (ostaje da se vidi kako će se stvari odvijati na koncertnoj bini), ali verujem da poštovaoci ovog muzičara (pod koje spadam i sam) ipak željno iščekuju neki novi Imaginary Day.

Pat Metheny – gitara, orkestrion