Pat Metheny Unity Group: Kin (Nonesuch Records)

Od kada je albumom “The Way Up” (2005.) i, standardno gigantskom pratećom turnejom, po svoj prilici, zapečatio priču zvanu Pat Metheny Group, doza konfuznosti  i nekonzistentnosti u izrazu uticajnog gitariste može se lako porediti s njegovom nemirnom frizurom. Od “pravovernog” gitarskog trija, preko kvarteta sa Bradom Mehldauom, robo-kooperacijom “The Orchestrion Project”, dosadnjikavim akustičnim solo izvođenjima mahom izlizanih evergrinova,  pa sve do prošlogodišnje neočekivane zbirke interpretacija muzike Johna Zorna.

Prošla godina je donela i ploču njegovog tour-sastava Unity Band, koja, iako standardno dobro prihvaćena kod svih struktura, u svom mahom straight-ahead maniru nije nagovestila koje ga muze inspirišu za nove poduhvate. Međutim, najnoviji album “Kin” donosi neka bitna saznanja. Unity Band u – kako to gitarista naglašava – tehnikoloru,  sada se zove Pat Metheny Unity Group. Čine ga saksofonista Chris Potter, basista Ben Williams, bubnjar Antonio Sanchez, i novi član, italijanski multiinstrumentalista Giuilio Carmassi.

Ako nizu dodamo i Stevea Rodbyja, basistu i jednog od stožera PMG, ovde u ulozi koproducenta, postoji dovoljno indicija da Methenija muze vraćaju tamo gde je stao 2005. u saradnji sa Lyleom Maysom. I zaista, nakon preslušavanja najnovijeg diska, jasno je da, na radost velikog broja fanova PMG zaostavštine, Unity Group predstavlja nastavak pomenute priče koja odgovara Methenijevom trenutnom senzibilitetu.

Da se Metheny vraća pristupačnim formama na kojima se ipak temelji njegova reputacija, jasno je od uvodne 15-minutne latino obojene, ali pomalo i razvučene, “On Day One”. Zvučna višeslojnost, pompezni akordi i pomalo saharinske teme su ponovo tu. Blaga zvučna neobičnost u celoj priči je dominantna solistička uloga saksofona, koji se u ovakvom zvučnom okruženju nije na Methenijevim pločama čuo još od albuma “80/81”, na kome su briljirali Dewey Redman i Michael Brecker. Kompoziciju zatvara Carmassijev vokal koji transparetno ukazuje na naklonost prema Pedru Aznaru, ali i svim ostalim upečatljivim multinstrumentalistima koji su prošli kroz razne formacije PMG-a. Svoju verziranost na ovom polju Carmassi je već pokazao u svojim one-man-band  interpretacijama nekih od komada iz repertoara PMG, koje su na You Tubeu naišle na veliko interesovanje.

Akustične gitare i poliritmična tapšanja dlanovima na početku naredne “Rise Up” vraćaju priču na rane, američkim folklorom inspirisane ECM radove, i uvode u jednu od najboljih stvari na ploči. Mali kuriozitet se ogleda u spontanosti kojom odišu Methenijeve i Potterove improvizacije, kao izlivi pojedinaca koji su u posmatranom okruženju nekada bili dobrano ograničeni i ukalupljeni u odgovarajući broj taktova, strogo determinisanih harmoskim rešenjima i aranžerskim nijansama. Strukturna kompleksnost i dalje je prisutna, ali je sloboda solista znatno manje sputana, dok će koncertna izvođenja verovatno trpeti i dodatnu toleranciju. Baš kao i PMG, ovaj sastav po svoj prlici stremi da, kao celina, nadmaši puki zbir njegovih jakih sastavnih delova.

U kategoriju patentirane methenyjevske sonične prekrasnosti, savršeno se uklapa još jedan komad koji premašuje desetominutno trajanje – “Sign of the Season”. Hipnotički zvučni slojevi Potteru daju inspiraciju za pažljivo struktuirani solo na sopranu, a nadovezuje se Williams delikatnom improvizacijom na akustičnom basu. Naslovna “Kin” sa svojim lokomotivskim gruvom bi mirno mogla da nađe mesto na jednom od najimpresivnijih PMG albuma “Speaking of Now”. Metheny se u napadu znane mu euforije, obojene specifičnim melodijskim čitanjem, dohvata kao u stara vremena svog trejdmark gitarskog sinta, a Antonio Sanchez kompleksnim poliritmičnim solom stavlja tačku na još jedan od vrhunaca ploče.

U nešto drugačijem raspoloženju nalazimo bend u relaksiranijim komadima “Born” i “We Go On” koje odišu gospel i r’n’b uticajima. U prvopomenutom 3/4  baladnom valceru, Potter hawkinsovskim muževnim tonom prezentuje svoju senzibilniju stranu. “We Go On” otvara diskretna elektronika koja prerasta u osećajnu i skoro spiritualnu polubaladu.

Za Methenyja sledi sasvim tipična glomazna turneja sa preko 100 nastupa ove godine. Tom prilikom će predstaviti formu u kojoj je, čini se, ponovo našao svoje pravo muzičko utočište. Ali isto tako bitno za stare fanove – apsolutno prihvatljivu novu muzičku porodicu.

Spisak numera: One Day One; Rise Up; Adagia; Sign of the Season; Kin (←→); Born; Genealogy; We Go On; Kqu.

Muzičari: Pat Metheny – električne i akustične gitare, gitarski sint, elektronika, orkestrionici, sintovi; Chris Potter – tenor saksofon, bas klarinet, sopran saksofon, klarinet, alt flauta, bas flauta; Antonio Sanchez – bubnjevi i udaraljke; Ben Williams – akustični i električni bas; Giulio Carmassi – klavir, truba, trombon, francuska horna, čelo, vibrafon, klarinet, flauta, alt saksofon, vokali.