Patty Waters: Sings (ESP-Disk)

Japanski kompozitor Toru Takemitsu se davne 1964., nakon snimanja soundtracka za film Kwaidan (Masaki Kobayashija) u jednom intervjuu osvrnuo na kreativni proces. “Želeo sam da stvorim atmosferu terora. Najpre, morate da budete tihi, kao da se prikradate nekome u želji da ga uplašite“. U jednoj od tradicionalnih priča o duhovima ove začarane trilogije (koju je kompilovao Lafcadio Hearn), samuraja progone sećanja na  njegovu davno izgubljenu ljubavnicu crne kose. Nepodnošljiva tenzija kajanja zbog pogrešnih odluka i grozničavi vrtlog lažnih nada su podcrtani efektivnom jezivo minimalnom upotrebom drvenih instrumenata I objekata, te  svaki put kada se čuje udarac u panj kao da se oslobodi neki novi duh iz prošlosti  ili sećanje koje traumatizuje.

Godinu dana kasnije,  Albert Ayler, privučen onirički zavodljivom vokalnom izvedbom još jedne magnetski misteriozne žene crne kose, u jednom od njujorških noćnih klubova odlučuje da je vreme da Patty Waters postane deo legendarnog ESP Disc kanona. Uskoro su  snimljeni kultni “Sings” i nešto siroviji live album “College Tour”. Iako miljenica kritičara i muza raznih ekstremnih vokalista/kinja (demonski teatralne Diamande Galas koja joj se otvoreno divi u BBC intervjuu i naziva je jedinim uzorom u karijeri, ili Keiji Hainoa, čoveka za koga se može reći da nosi crnu rupu univerzuma u svom srcu) nestaje sa scene sve do 1996. kada snima album “Love Songs”, nešto mirniju obradu standarda koja pak ne nailazi na značajniji prijem  u džez miljeu.

Sam “Sings” nas vodi na mesto izvan same muzike, artoovski teatar okrutnosti, ali sa anksioznošću koja nije preplavljujuća, već sa izvanrednom kontrolom i artikulisanošću, gde nije upadljiva egocentrična muzičarska potreba za dokazivanjem već iscrpljujuće bolno lamentiranje nad motivom opsesivne hronike raspada veze. U ovim pesmama bitna je tišina kao i napeto iščekivanje , pa par klavirskih bluz balada mogu delovati kao stidljivo zatišje pred buru probijanja granica i primalnog krika Lavkraftovskog senzibiliteta. Ispod maske smirenosti, kraljica žmaraca isporučuje disertaciju o disekciji najdelikatnijih mračnih oseta na jeziku folk tradicionala sa fri-džez vedetama ESP lejbla.

“Black is the colour of my true love’s hair” kao da je bila inspirisana slušanjem Nine Simone i mesečarskog , košmarnog proviđenja u kom Patty shvata da je vreme da se pređe iz površinskih kopova u opasno okno rudnika. Rastrzani preparirani zahvati na žicama koji je prate su istinski atonalni lavirinti psihe, gde se ESP junak Burton Greene povremeno poigrava sa nadrealnim pijanističkim jezikom koji je forsirao i na prvom albumu sa svojim ansamblom.

Repeticija ”crnog” lajtmotiva deluje na slušaoca kao neka vokalna mantra koja odjekuje kroz lavirinte “Shininga”, egzorcizam saznanja da ste bili zaljubljeni u psihopatu.  Istovremeno tumačenje i psihologa i žrtve koji koriste vokalnu improvizaciju kao katalog  krikova, naricanja, buncanja, zvukova kod kojih je teško razaznati da li se radi o pisku Colemanovog saksofona ili vrisku Axel Dornerove trube – i kod kojih je okidač isti – te njen introspektivni pad, podseća na liričnu verziju fri-džez apokalipse Flying Luttenbachers.

U savremenom kontekstu, nakon svih “satanskih litanija” koje su usledile i nezasluženog pada u zaborav, može se reći da ovih 14 najintenzivnijih minuta vokalnih onostranosti nisu izgubili na vitalnosti.  I dalje su bezvremeni i uznemiravajuće hrabri.

Spisak numera: Moon, Don’t Come Up Tonight; Why Can’t I Come To You; You Thrill Me; Sad Am I, Glad Am I; Why Is Love Such A Funny Thing; I Can’t Forget You; You Loved Me; Black Is The Color Of My True Love’s Hair

 Muzičari: Patty Waters – vokal, klavir; Burton Green – klavir; Steve Tintweiss – bas; Tom Price – udaraljke