Peter Evans Quintet – Ghosts (More is More)

Evansovo debitantsko izdanje za vlastitu izdavačku kuću More is More ujedno je i prvenac ove etikete, koja bi, po trubačevim rečima, trebalo da promoviše isključivo novu i beskompromisnu muziku. Ono što ovaj hiperaktivni njujorški trubač već godinama unazad radi veoma opravdano se može okarakerisati kao avangarda, krenuvši od nama najpoznatijeg angažmana u Mostly Other People Do The Killing, koji je redefinisao pojam i mesto kvarteta u modernom džezu.

Na albumu Ghosts peti član kvinteta stoji iza elektronskih uređaja, putem kojih na licu mesta manipuliše zvucima koje pokupi, nekad iz samih instrumenata saboraca, nekad iz svoje lične biblioteke zvukova. Princip uključivanja u džez bend člana koji se bavi elektronikom nije samo po sebi preterano avangardna ideja (slušali smo tako nešto i nedavno na koncertu Matsa Gustaffsona), ali stavljeno u kontekst bi-bapa, mora se priznati da zvuči pomalo zbunjujuće.

Rezultati se jasno daju čuti već na uvodnoj furioznoj One to Ninety-Two, koja počinje u hard-bap maniru, a zatim se seli na slobodniju teritoriju – kako zaslugom Evansovog nesputanog soliranja, toliko i zaslugom Sama Plute, koji na licu mesta sempluje i po ličnom nahođenju uobličava zvuke Evansove trube, zvučeći pritom podjednako ubedljivo kao i sam Evans. Zaokret se dešava u momentu završetka produženog trubačkog sola, kada glavnu reč preuzima novi pijanista u Evansovom bendu Carlos Homs, koji odlično balansira između bapa i avangarde, stilski ne previše daleko od, recimo, Craiga Taborna.

Elektronika i članovi benda koji je uobličavaju u konačni zvuk ansambla su integralni deo i na ovogodišnjem intrigantnom albumu Wadada Leo Smitha. Procesuiranje Sama Plute, međutim, ima nešto drugačiji sonični karakter, i za razliku od Wadadinog insistiranja na elektronici kao dodatnom ambijentalnom kvalitetu, Pluta zvuči više kao sastavni deo ritam sekcije, savršeno se dopunjavajući sa „pouzdanim“(u smislu da se od njih uvek može očekivati „bolesna“ reakcija na momentalno raspoloženje nekog od solista) basistom Tomom Blancarteom i bubnjarom Jimom Blackom.

Potvrda raspomamljenosti neobične ritam sekcije se najbolje ogleda u narednoj, još intenzivnijoj 323. I dok se lopta spušta na naslovnoj Ghosts, koja dopušta Evansu da prikaže svoju suptilniju personu, Chorales zapušava usta svim puritancima koji su ikada sumnjali da Evans može da zvuči kao Dizzy iz one najbezobraznije epohe bi-bapa (bez obzira što se komad neposredno nakon dvominutnog sola isto tako bezobrazno transformiše u slobodnu eksploataciju početne teme).

A ako neko i dalje sumnja u Evansovo poštovanje tradicije, zaključna grandiozna tema Stardust će ih garantovano razuveriti svojim otvorenim oslanjanjem na tradicionalno shvatanje lepote melodije.

Brižno iskalkulisana slobodna muzika sa bap vajbom, sa novog izdanja jednog od (radilo se o džezu ili ne) najslobodnoumnijih trubača današnjice, već pretenduje u mojoj knjizi za najbolje izdanje ove godine.

Peter Evans – truba, pikolo truba

Carlos Homs – klavir

Tom Blancarte – bas

Jim Black – bubnjevi

Sam Pluta – live processing