Phronesis – Alive (Edition Records)

Kada je, krajem prošle godine, aktuelni album britansko-dansko-američke postavke Phronesis osvanuo na prvom mestu godišnjih džez lista magazina Jazzwise i Mojo, reagovao sam podjednako skeptično kao kada bih u nekom srpskom izboru video Zerkmanovo ime ispred Charlesa Lloyda ili Jasona Morana. Nije nimalo slučajno što je jedine pobede na Top 10 listama album Alive doživeo u izboru britanskih novinara, no tamošnje patriote su uspešno odradile posao – eto me kako kuckam o albumu koji bi mi inače verovatno promakao.

Sudeći po odslušanom napravio bih grešku, jer radi se o klavir/bas/bubanj triju koji je uspešno uzleteo na talasima E.S.T-a, The Bad Plusa, Brada Mehldaua, Avishaia Cohena, i drugih istaknutih predstavnika moderne koji su revitalizovali ovaj format i učinili ga atraktivnim novomilenijumskom auditorijumu.

Priča počinje 2005. kada je danski kontrabasista Jasper Høiby diplomirao na Kraljevskom konzervatorijumu u Londonu i oformio bend Phronesis sa zemljacima Magnusom Hjorthom (klavir) i Antonom Egerom (bubnjevi). Godine 2007. izdaju prvenac Organic Warfare, a potom i Green Delay (2009), na kome ulogu pijaniste preuzima britanac Ivo Neame. Prekretnica u karijeri benda dolazi upravo s pomenutim prošlogodišnjim izdanjem, snimljenim uživo u londonskom klubu Forged Arts Venue.

Sudbina se na zanimljiv način poigrala sa Phronesisom tog proleća 2010. godine – pošto je regularni bubnjar Anton Eger bio zauzet, morala je da uleti zamena. A to je bio niko drugi do Mark Guiliana, fantastistični član Avishai Cohen Trija, o čijem je istančanom senzibilitetu i muzikalnosti 2007. posvedočila i publika na jednom od najboljih koncerata u novijoj istoriji Beogradskog Jazz Festivala.

Za razliku od tog nastupa, na albumu Alive ne dobijamo toliko delikatnosti i elegancije, već eksplozivnost i ritmički intenzitet koji će nas najpre asocirati na hvaljeni Historicity Vijaya Iyera – zvuk je veoma nabijen, pa većina numera (sedam od osam su sa prethodnih izdanja Phronesisa) slušaocu ne ostavlja previše predaha. Pršti na sve strane, jer bend se kroz dugačke pesme probija stalnom interakcijom i međusobnim dopunjavanjem u kojima teško možete da pogodite ko je lider.

Jedini nagoveštaj nam daju produkcijski zahvati, gde je kontrabas jako isturen i dominira zvučnom slikom. Høibyjev ton je precizan i razigran u šetnjama kroz registre, a raznovrstan zahvaljujući brojnim ukrasima, naročito glisandima, zavijanju i agresivnom okidanju žica. Slušajući ga u tandemu sa Guilianom pomislili biste da sviraju zajedno već deset godina – no upravo to je odlika vrhunskih džezera, ta sposobnost da se sa neobičnom lakoćom zabriljira u novom i nepoznatom kontekstu.

Ivo Neame na klaviru je nešto slabija karika od ostatka benda. Njegove deonice jednostavno nisu ubedljive poput ritam sekcije i ne ostaju u uhu slušaoca. Deo krivice sigurno nosi i sam Høiby, pošto imamo posla s njegovim kompozicijama. Ima tu i liričnih momenata i lepršavih rasviravanja, ali najviše uzbuđenja dobijamo tek kada bend uzleti do energične interakcije u brzim tempima, kakvu nam Phronesis izdašno daruje u numerama poput French ili Abraham’s New Gift.

Izvesno je da se ne radi o džez albumu godine u čitavom svetu, no ako bismo se zadržali na izboru evropskih talenata, Phronesis bi svakako zaslužio mesto u vrhu. U svakom slučaju, nemojte ih propustiti…

Jasper Høiby – kontrabas

Ivo Neame – klavir

Mark Guiliana – bubnjevi