Jasper Høiby

Otkriću malu tajnu auditorijumu – pre nego što je objavljen program ovogodišnjeg programa Beogradskog džez festivala, recenzija albuma Alive grupe Phronesis bila je jedna od najmanje čitanih na našem sajtu. Prvih par dana nakon što smo postavili program, broj čitalaca je dupliran, a sad već i učetvorostručen. Sve ovo nam dosta govori o uticajnosti BJF-a, ali i o tome da se nigde drugde na domaćem medijskom nebu ne može pročitati pokoji novinski redak o Phronesis.

Bilo kako bilo, rešili smo da uhvatimo ovaj medijski talas i porazgovaramo s frontmenom benda, kontrabasistom benda Jasperom Høibyjem. Pitanja smo poslali mejlom, i čekali na odgovore sve do sinoć, pa se otuda ovaj intervju pojavljuje u osvit festivala. Od PR-ice festivala saznajemo da su još dva medija – ne znam koja – poslala pitanja, pa izgleda da situacija nije baš toliko crna. Makar do kraja BJF-a…

Kako si rešio da studiraš u Londonu, uzevši u obzir da se Danska i ostale skandinavske zemlje obično smatraju za podneblje blagonaklono prema džezu i sa velikom podrškom institucija?

Poželeo sam da studiram u inostranstvu kako bih se potpuno posvetio muzici u novom okruženju. Dvojica mojih bliskih prijatelja muzičara otišli su London godinu pre mene i bili su puni reči hvale, pa sam rešio da sledim njihov primer.

Koliko je istorija džeza u Danskoj uticala na tvoje bavljenje ovom muzikom?

Kopenhagen je imao tu sreću da privuče veliki broj značajnih muzičara još od 50-ih. Ljudi kao što su Dexter Gordon, Thad Jones i Ed Thigpen su dosta svirali tamo, pa su i mnogi danski muzičari bili pod direktnim uticajem njihove svirke, kao i čitave scene tog doba. Budući da sviram bas, Niels-Henning Ørsted Pedersen mi je bio jedan od uzora, ali inače sam uglavnom slušao američki džez. Voleo sam Billa Evansa i Chicka Coreu a Scott LaFaro, Marc Johnson i Miroslav Vitous bili su mi među omiljenim basistima kada sam počinjao da sviram.

Kada si počeo da sviraš sa Phronesis, da li si imao jasnu ideju kako bi tvoj bend trebalo da zvuči?

Nisam baš sedeo kod kuće i planirao koncept pre nego što smo počeli da sviramo zajedno… zapravo, bila je potpuna slučajnost to što smo postali klavirski trio. U tom vreme sam se privremeno vratio u Kopenhagen, i jedino sam bio siguran je da želim da pravim bend s bubnjarem Antonom Egerom. Pitao sam ga da nađemo treći instrument, a on je predložio pijanistu. Veoma bitan aspekt cele priče je bio – i još uvek je – to da svaki instrument treba da ima što veću ulogu u muzici. U svakom trenutku treba da se menjaju uloge između onih koji prate i onih koji vode.

Džez trija s klavirom obično stavljaju ovaj instrument u fokus. Koliko je tebi kao bendlideru-kontrabasisti ovaj pristup blizak?

Nikad ne komponujem baš za klavir, ali uvek se trudim da sagledam kako će funkcionisati konkretna postava i instrumentarijum s kojim sviram. Za mene je bas moj način da se izrazim, i zato se trudim da ga učinim centralnim delom moje muzike.

Vaša poslednja i do sad najuspešnija ploča Alive je koncertni snimak. Da li više voliš studijski rad ili živo snimanje? Čemu stremiš u produkciji albuma?

Veoma sam zadovoljan načinom na koji Alive hvata koncertni momenat . Nije to baš lako preneti na ploču, ali mislim da nam je ovom prilikom pošlo za rukom. Drugačija je energija kada svirate uživo, ali čak i u studiju se uvek trudim da prenesem tu istu energiju. U budućnosti me zanima i da snimam s većim ansamblima, pa i da koristim semplove sa živih snimaka u studijskom radu.

Pre četiri godine Mark Guiliana je svirao na BJF-u sa Avishai Cohen Trijom i ostavio sjajan utisak na publiku… Na albumu Alive i na čitavoj turneji bio vam je gostujući bubnjar. Koliko je bilo drugačije raditi s njim nego s Antonom Egerom? Kako je Mark doprineo zvuku benda?

Mark je definitivno doneo i nešto svoje, i to mi se svidelo. On svira veoma energično i fluidno, ali uvek oblikujući muziku na veoma ličan način. To mi je u neku ruku bilo i nadrealno iskustvo, pošto sam ga jako dugo slušao i veliki sam fan svega što je radio s Avishaijem.

Kako reaguješ kada pročitaš pohvalne tekstove o svojoj muzici? Zanimljivo je da u britanskim medijima osvajate mesta u samom vrhu lista, dok u Americi malo obraćaju pažnju na to što radite. Čini se kao da se džez štampa s obe strane okeana postavlja dosta patriotski. Koliko u takvoj situaciji ima svrhe verovati medijima, i kako procenjuješ koje tekstove da shvataš ozbiljno dok promišljaš svoj rad?

Naravno da se obradujem kada pročitam pohvalnu recenziju, ali kad se podvuče crta, moraš verovati sopstvenim instinktima bez obzira šta drugi misle i pišu. Moraš ostati dosledan sebi i pošten u vezi toga šta želiš da podeliš s ljudima.

Pošto živim u Engleskoj, ovde sam i deo džez scene, tako da smatram sasvim prirodnim to što ovde mediji najviše reaguju na našu muziku . Ako nas neki novinar nije video uživo, biće mu teže da formira mišljenje o nama. Generalno, veoma sam ciničan u vezi štampe u svim njenim sferama, ali sjajno je kada s vremena na vreme pročitate i konstruktivne reakcije.

Kako ti deluje britanski džez u poslednjoj dekadi? Kao da se rađa čitava nova scena, s bendovima poput Acoustic Ladyland, Polar Bear, Portico Quartet, Empirical, Kairos 4tet…naravno, i Edition Records dosta čine na promociji talentovanih muzičara. Da li se družite na sceni, i koliko je kolektivni duh koji tamo vlada uticao na vaš proboj?

Poznajem sve muzičare koje si nabrojao, i svi doprinose usponu britanske scene, koja mi se čini veoma zdravom. Postoje dva glavna kolektiva koja su dosta pomagala svim ovim bendovima – jedan je F-IRE, a drugi LOOP. Oni su bili mesta za okupljanje mnogih sjajnih grupa, i omogućavali prostor za vežbanje bendovima koji bi tek pravili prve korake na sceni.