Pierrick Pédron – Cheerleaders (ACT)

Francuski saksofonista Pierrick Pédron ne spada među one muzičare koji se mogu pohvaliti bogatim iskustvom i impresivnom listom džezera sa kojima su sarađivali. Do sada je objavio pet studijskih albuma, a najzvučnija imena sa kojima je svirao su pijanista Mulgrew Miller, bubnjar Lewis Nash i trubač Ernie Hammes. Uostalom, te liste poznatih muzičara sa kojima je neko sarađivao mnogo su bitnije onome ko prodaje karte za koncert, nego nekom ko sebe smatra predanim slušaocem. U ovu tvrdnju ćete biti potpuno uvereni nakon što preslušate Pedronov aktuelni album “Cheerleaders”.

Biografija Pierricka Pédrona kaže da je odrastao u Bretanji i da je odmalena gajio ljubav prema rok i džez muzici. U vreme tinejdžerskih godina, na njegovom gramofonu su se smenjivale ploče koje su potpisivali Neil Young, Charlie Parker, Cannonball Aderley, Pink Floyd, John Coltrane, King Crimson, Robert Fripp i mnogi drugi. Ako znamo da se na ploči “Cheerleaders” čuju uticaji gotovo svih nabrojenih muzičara, mislim da vam je jasno o kakvom nesvakidašnjem džez albumu je reč.

Uvodna tema Esox-Lucius počinje ambijentalno-psihodeličnom tišinom koja vrlo brzo prerasta u isprekidani gruv koga nose dva bubnja, gitara na distorziji, Pedron na trubi i ženski vokali. Iako je ova numera nastala pod očiglednim uticajem rok muzike iz sedamdesetih, momenat kada u njoj prvi put čujemo Pédrona, neodoljivo podseća na rane radove nemačke grupe Tied and Tickled Trio. Coupe 3 je bučni “brat” malopre pomenute uvodne teme, s tom razlikom da je u ovoj električna gitara još više “pink flojdovska”, dok su ženski vokali nešto suptilniji. Srednji tempo u Nonagon’s Dance levitira između fankija i džeza, dok je Mist of Time balada koja bi se komotno mogla naći na nekom komercijalnijem albumu Pharoaha Sandersa, snimljenom u poslednjih dvadesetak godina.

Ovaj album bi sigurno bio još bolji da se Pédron malo manje igrao sa odavno prevaziđenim prog-rokom. Tako je električna gitara u Miss Falk’s Dog, a naročito u pesmi Cloud, dobila isuviše prostora, čime je umanjila lepotu melodije koju Pédron izvodi na trubi. Međutim, iako u Cheerleader’s NDE takođe čujemo jedan gitarski solo sa dugom bradom, raspojasano, skoro pa fri-džez finale celog orkestra, čine je jednom od najlepših na albumu.

Iako je Pierrick Pédron u jednom intervjuu rekao da je na ovoj ploči pomešao sve one žanrove koje voli, nema sumnje da su Pink Floyd i King Crimson njegovi omiljeni bendovi. Oni momenti u kojima se to čuje zvuče prilično zastarelo, dok džezerskije kompozicije zvuče mnogo svežije. Nije nimalo lak zadatak na jednom albumu ukomponovati preko 20 muzičara koji će se oprobati u tek nešto manje žanrova. Većim delom, Pédron je to ipak odradio uspešno.

U svakom slučaju, treba skinuti kapu pred Pédronovom hrabrošću da džez pomeša s nekim drugim, manje srodnim stilovima. Pa makar oni bili i prog-rok.

Pierrick Pédron – alt saksofon; Chris De Pauw – gitara; Laurent Coq – klavir, sintisajzeri, fender rhodes; Vincent Artaud – bas; Franck Agulhon – bubnjevi; Fabrice Moreau – bubnjevi; Camille de Bruyne – vokal; Monique Harcum – vokal; Nina Babet – vokal; Marie Ange Teuwen – vokal; Nathalie Paques – vokal; Sylvaine Leroux – flauta; Eric du Fay – horne; Etienne Godet – horne; Mathilde Fèvre – horne; Nicolas Dromer – horne; Guy Evra – horne; Lionel Segui – trombon; Christophe Gonnet – trombon; Bastien Still – tuba; Raphael Goutière – helikon; Thierry Gervais – truba; Patrick Areto – truba; Nicolas Gardel – truba; Jean Francois Durez – udaraljke; Nathalie Gantiez – udaraljke; Gaspa – udaraljke; Ludovic Bource – klavijature; Elise Caron – vokal