Pjevačka družina Svetlane Spajić: Siv sokole (Multimedia Music)

Svetlana Spajić je nesumnjivo najvažnija pevačica tradicionalne muzike koja u ovom trenutku radi na području Srbije i… drugih teritorija na kojima žive Srbi. Njen napor da pronađe, sačuva i budućnosti preda tradicionalne pesme sa ovih prostora je utoliko važniji što pričamo o izvođaču koji nastupa širom sveta na prestižnim festivalima tradicionalne i world muzike, i koji nije sklon nikakvom kompromisu kada je pesma u pitanju. Naime, ako postoji „hardcore“ kada je u pitanju narodna muzika, onda je Svetlana Spajić predstavnik njegovog hardlajn krila. Za razliku od nekih drugih, eskponiranijih izvođača koji se bave tradicionalnom pesmom u Srbiji – od Sanje i Balkanike preko braće Teofilović pa do, recimo Biljane Krstić – i koji je koriste pre svega kao polaznu osnovu za osavremenjena, modernizovana, današnjoj publici teoretski prijemčivija čitanja tradicije, kod Svetlane Spajić autentičnost je u prvom planu.

Ovo ne treba shvatati kao nekakvo navijanje u kome nacionalistički imperativ nalaže da se tradicija ne sme nikako i nikada menjati ili razvijati, jer time prestaje da bude tradicija – naprotiv, samo živa tradicija, koja još uvek postoji u praksi i deo je svakodnevice, ona je koja i dalje zbilja vredi. Radna teza sa kojom ovde operišemo je da je upravo ono što radi Svetlana Spajić primer takve tradicije, duha i mentaliteta teleportovanog u 21. iz 19. veka da pokaže da se ono suštinsko u nama zapravo nije mnogo promenilo. Upravo na tom planu taj bljesak autentičnog nadvisuje druge interpretacije, osavremenjene, često razblažene.

Pjevačka družina Svetlane Spajić je drugi „bend“ sa kojim je Svetlana snimila album. Pre više od jedne decenije bio je to duet Drina, sa Minjom Nikolić koja je sada deo ovog kvinteta. Logistička realnost izvođača ovakve muzike diktira pravilnost da se najlakše preživljava samostalno ili udvoje, ali postoje pesme koje ne mogu da se otpevaju ako nemate barem četiri ili pet žena na istom mestu. Još bolje je kad su u pitanju ovako vrsne pevačice kao u Svetlaninoj družini.

“Siv Sokole” je kolekcija dvadeset pesama iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine (Kosova i Metohije, Banije, Dalmacije, Like) koje u punoj meri koriste raskoš pet utreniranih glasova što se bez vidnog napora prebacuju iz stila u stil, iz geografskog i mentalnog prostora u drugi geografski i mentalni prostor, pokazujući zaprepašćujući dijapazon tehnika, ali i zaprepašćujuću aktuelnost tradicionalnih formi i tema.

Autentičnost spominjana gore se ogleda najpre u tome što je ovo muzika koja ruši intenzitetom, ali ne čini ni najmanji gest u smeru dočekivanja slušaoca na pola puta. Borićete se sa ovom muzikom, onako kako se ona borila protiv zaborava. I time će pobeda biti slađa. Pevačke tehnike, osobenosti lokalnih leksika, tematska orijentacija – sve ovo je provučeno bez ikakvog ustupka nenaviklom slušaocu, neutreniranom uhu, otpevano u direktnom dosluhu sa starim ženama (i manjim brojem muškaraca) uredno popisanim u knjižici diska kao onima koji su pesme Svetlani Spajić preneli, čuvajući ih kao živu materiju od propadanja. I stvari tu postoju zanimljive, jer iako je ovo najtradicionalnija srpska muzika koju možete čuti na CD-u (i najsrpskija, uostalom), ona je istovremeno potpuno neupotrebljiva za bilo kakvu dnevnopolitičku svrhu.

Jer njena autentičnost vezuje je pre svega za lično, lokalno. Ovo su teške privatne drame neuzvraćenih ljubavi i proćerdanih života, ptica koje čeznu za ljubavlju i zaljubljenih mladića koji zamišljaju da su ptice. Ovo su istovremeno i tragedije i erotske anegdote, onako kako su ih proživljavali ljudi koji nisu imali facebook i sexting da se njima zanimaju.

Ovo su lepe pesme – “Golubice bjela” koja otvara album je nežan mada tužan reprezent pevanja „na bas“ – ali i zastrašujuće. Već “Siv sokole” koja je sledi je zlatiborski komad pevan „na glas“ koji sa svojim fraktalnim harmonijama i ponavljanjem zvuči kao da nije sa ovog sveta. Koliko umetnost može da oneobiči svakodnevne stvari pokazuje već i “Prioni, mobo, za lada”, ponovo zlatiborska pesma namenjena pevanju u pauzama – ili tokom – poljskog rada u kojoj  vodeća pevačica pravi impresivne piruete praćena harmonijom pratilja (koje, setimo se, originalno u tom trenutku možda savijaju kičmu i bave se žetvom) koja bi Ligetiju naterala strah u kosti. Ovo je narodna muzika koja rasteže ideje komunikativnosti i „narodnosti“ do samih granica smisla, dodirujući se bez napora sa najapstraktnijom avangardom koju poznajete. Zvuk koji se oslobađa „balasta“ tradicije i pogađa u metu upravo ovde i sada.

Muzika vezana za vreme u kome je dokolica ispunjavana interaktivnom, a ne pasivnom zanimacijom, vezana za vreme kada je bila sastavni deo dnevnih aktivnosti, svetkovina, sitnih rituala vezanih za rad ili odmor, na ovom disku živi i viče iz sveg glasa, ubeđena u svoju relevantnost i u vremenu kada je sve drugačije. I potpuno je u pravu. Ovo su pesme koje ne dopuštaju pažnji da luta dok pričaju o hajducima (“Ropstvo Janković Stojana”) i kraljevima koji su samo pozadina porodičnih tragedija (“Što Morava mutna teče”). One svedoče o životu punom često neutaženih strasti i još češće velikih gubitaka posle kojih se moralo dalje živeti. Svedoče i o vremenu kada je sažimanje ogromnog unutarnjeg bola u komade umetnosti namenjene grupnom izvođenju i proživljavanju bila bukvalno jedina uteha kojoj ste se mogli nadati.

Kako bi takva tradicija mogla da ne bude zauvek aktuelna?

Muzičarke: Svetlana Spajić – glas; Dragana Tomić – glas, kaval; Minja Nikolić – glas; Jovana Lukić – glas; Zorana Bantić – glas

Spisak numera: Golubice bjela; Siv sokole; Četiri gange; Prioni, mobo, za lada; Polegla je belija pšenica; Oj, jabuko zeleniko; Valila se vala; Kukaj, kukaj, crna kukavice; Ova brda i puste doline; Što Morava mutna teče; Sine mio, gde si sinoć bio; Ja urani jutros rano; Što me iska svaka neprilika; Zakošena zelena livada; Oženi se od donjega grada; Udaću se đe ću biti sama; Karanfil se na put sprema; Ropstvo Janković Stojana; Oj Krajino, moja mila mati; Kićeno nebo zvezdama; Bjela golubica.