Polar Bear – Peepers (The Leaf Label)

Britanski F-IRE kolektiv stecište je tamošnjih džez muzičara koji tragaju za izrazom izvan okvira mejnstrima. Njegovi najistaknutiji predstavnici, bubnjar Sebastian Rochford i saksofonista Pete Wareham, mogli bi se posmatrati kao evropski odgovor na njujorški dauntaun džez-rok i čikaški kolektivizam, iz kojeg se rađaju brojne postave s jednim te istim članovima u različitim ulogama.

Danas su dvojica gorepomenutih muzičara najpoznatiji kao stalni članovi sastava Polar Bear, gde je Rochford lider i glavni kompozitor, i Acoustic Ladylanda – Warehamovog gazdinstva. Oba benda nastoje da fuzionišu džez i rok na pristupačan i zabavan način, pa su zahvaljujući tome brzo postali miljenici ostrvske kritike. Polar Bearov album Held on the Tips of Fingers je 2005. godine bio nominovan za prestižnu britansku nagradu Mercury Music Prize (koju su svojevremeno dobijali Suede, Portishead, Franz Ferdinand…), dok ga je magazin Jazzwise uvrstio u izbor „100 džez albuma koji su uzdrmali svet“.

Sve što krasi ovaj bend od samih početaka, kao i na već pomenutom najuspešnijem izdanju iz 2005. godine, i ovde je prisutno. Mešavina džeza, roka, fanka, popa i elektronike predstavljena je kroz jednostavne i pitke pesme koje uglavnom ne traju duže od pet minuta, a atraktivnost više duguju lepršavim tematskim predlošcima i ambijentu negoli solističkim egzibicijama.

Za razliku od Acoustic Ladylanda, koji ponosito baštini hard rok i metal tradiciju, Polar Bear upotrebljava rokerske reference na znatno mekši način, pa umesto agresivnih distorzija ili mikrofonije dobijamo bistru gitaru u funkciji kolektiva. Sirovo usnimljena ritam sekcija dobro je izbalansirana s pop melodijama kojima nas dvojica saksofonista – Wareham i Mark Lockheart – zasipaju kroz pesme, ne navodeći previše ni na „komercijalnu“ ni na „avangardnu“ stranu.

Kako to već biva kod bendova koji više polažu na melodiju nego na improvizaciju, uspešnost albuma počiva na pesmama sa hit potencijalom. Takvih je ovde nekoliko, i uglavnom su u srednjem ili brzom tempu. Uvodna Happy for You (naslov je čestitka saksofonisti Warehamu povodom rođenja deteta) vozi se na fanki ritam gitari povrh koje dvojica saksofonista nabacuju melodična sola uz pokoji pažljivo dozirani vrisak; Bap Bap Bap je veoma zavodljiva tema s rege ritmom, a upečatljiva je i naslovna numera, od početka do kraja u pop maniru i s deonicama koje podražavaju strofa-refren obrazac.

Rochford i ekipa još su uverljiviji kada daju sebi malo više slobode: Hope Every Day is a Happy New Year donosi nešto iščašenija saksofonska sola i značajniji upliv elektronike, dok je Drunken Pharoah zaista „pijana“ pesma, s ritmom koji se „sapliće“ i ide napred-nazad (njujorčani Gutbucket su gotovo identičan postupak sproveli u Song of Seasickness sa debija Insomniacs Dream, 2001). Dve minijature – Bump i Scream – nude nervozne saksofone i slobodan ritam, i šteta je što im bend nije dodelio još pokoji minut.

Album upotpunjuje nekoliko školskih, pravolinijskih pop/rok balada, kao prigodan predah nakon intenzivnijih pesama s ostatka CD-a.

Ako malo zagrebemo ispod površine ostrvske euforije, primetićemo da njujorška scena i bendovi kao što su Doctor Nerve, Curlew, Sex Mob, The Lounge Lizards, Gutbucket, Naked City, te Brötzmannov Last Exit i još pokoji srodan sastav, neguju već dobrih tridesetak godina izraz koji je ustoličio Polar Bear kao prevratnike na matičnoj sceni. No, ostavimo li po strani ulogu koju im je dodelila rodoljubiva lokalna štampa, dobijamo bend koji je uglavnom uspešno usvojio postulate iskusnijih američkih i evropskih saboraca. Rochfordov kvintet poseduje i komercijalni potencijal i pristupačnost, uvek dobrodošlu savremenoj džez sceni u potrazi za novom publikom.

Pete Wareham – tenor saksofon

Mark Lockheart – tenor saksofon

Tom Herbert – kontrabas

Leafcutter John – elektronika, gitara

Sebastian Rochford – bubnjevi