Polski jazz (1) : Začeci

Ovogodišnji album i nedavni beogradski koncert Tomasza Stanka dokazali su još jednom da u poljskom džezu postoji jedna posebna nit i magija, koja se teško može prepoznati i u jednom drugom džez pokretu. Bez obzira na uslove u kojima se razvijao, političke i kulturološke turbulencije kroz koje je prošao, tzv. Jazz polski je postao jedna od najautentičnijih i najprogresivnijih pojava u domenu moderne muzike. Sledi priča o njegovoj evoluciji i svemu što je direktno ili indirektno odigralo ulogu u njegovom formiranju i struktuiranju.

Stalna vitalnost poljskog džeza, kao i opčinjenost Poljaka istim, mogu se razumeti samo ako se zna kakvo je mesto džez u Narodnoj Republici Poljskoj imao do obrta u evropskom poretku 1989. godine, a posebno u prve dve decenije nakon Drugog svetskog rata. Kada je „gvozdena zavesa“ tih godina hermetički krenula da „štiti“ prave revolucionarne vrednosti od uvek pretećeg i mrskog zapadnog faktora, upravo je džez odigrao ulogu prozora sa pogledom na ono što su tada napredniji poljski krugovi posmatrali kao slobodu. Kod svojih sledbenika, džez je važio za izraz jednog drugačijeg životnog stila, potpuno odvojenog od konvencionalnih shvatanja tadašnjeg okruženja. Duboko ukorenjeno i večito stremljenje Poljaka ka nepotčinjenosti i slobodi, potpomognuto, s druge strane, taktikom Amerikanaca da upravo kroz džez kao “oružje Hladnog rata” svoje vrednosti “prošvercuju” u zemlje Istočnog bloka, dovelo je do razvoja zapanjujuće vitalne džez scene u ovoj zemlji.

Džez u Poljskoj vuče korene još iz godina koje su sledile nakon Prvog svetskog rata. Tada su, naime, u urbanim poljskim centrima, po uzoru na one u Berlinu i Parizu, krenuli da se otvaraju razni muzički i plesni klubovi, u kojima je, kao zvuk modernog, urbanog i kosmopolitskog životnog stila, postepeno krenuo da se nameće sving, u to vreme uvožen iz SAD. Godine 1923. saksofonista Zygmunt Karasiński osniva zvanično prvi džez bend, koji je momentalno postao prava senzacija u Varšavi, i to kao prvi bend u Poljskoj koji je krenuo da svira autentičnu američku muziku. Na varšavskoj sceni funkcioniše još nekolicina sastava koji uglavnom izvode plesnu muziku pod jakim uticajem Benny Goodmana.

Pravi mali džez bum, početkom 30-ih godina, izazvan je jačanjem fašističkog pokreta u susednoj Nemačkoj, odakle su mnogi Jevreji utočište pokušali da pronađu upravo u Poljskoj. Time je uvek otvorena poljska umetnička scena postala jača za nekolicinu veoma dobrih muzičara. Tih godina je za “kralja poljskog džeza” važio upravo nemački Jevrej, Ady Rosner, koji je stekao ime početkom tridesetih u kultnom berlinskom bendu Weintraub’s Syncopators. Zajedno sa još nekolicinom jevrejskih muzičara, ovaj trubač 1933. emigrira u Poljsku. Upravo tu mu polazi za rukom da od džeza, kao čisto plesne muzike, kako je u tadašnjim okvirima isključivo posmatran, napravi potpuno novu umetničku formu. Sam Rosner je tih godina (prema članku iz Melody Makera) i najplaćeniji muzičar u Poljskoj, a njegov kombo svira širom Evrope. Za francuski ogranak Columbia Recordsa snima čak i tri ploče. U njegovim daljim nastojanjima sprečava ga rat, nakon čijeg izbijanja Rosner beži u Sovjetski Savez, tačnije u Belorusiju, gde sa velikim uspehom predvodi najuspešniji bend u tadašnjem SSSR. S krajem rata i promenom političke klime, zajedno sa mnogim drugim muzičarima Jevrejima i strancima, nakon neuspelog pokušaja bekstva natrag u Poljsku, biva uhapšen i deportovan u jedan od gulaga u kolimskoj oblasti. Nakon preživljenog radnog logora više se neće vraćati džezu s entuzijazmom iz poljskih dana.

Veoma intenzivan razvoj džeza u Poljskoj, koji je, pored gostovanja raznih sving bendova i stvaranja novih, obeležila i radikalna promena na planu muzičkog novinarstva (pod nesumnjivim uticajem magazina kao što su Melody Marker, Jazz Hot ili Down Beat) iznenadno i surovo je prekinut napadom udruženih snaga Nemačke i Sovjetske Rusije na Poljsku 1939. godine.

Kraj Drugog svetskog rata dočekuje Poljsku ponovo okupiranu, ovog puta od strane Sovjetskog Saveza. Pod nazivom Narodna Republika Poljska, država postaje ništa drugo do marionetski instrument u Staljinovim rukama. U tim ksenofobičnim vremenima džez svirke su održavane pre svega u prostorijama YMCA (udruženja hrišćanske omladine) u Varšavi, Krakovu, Lođu i drugim gradovima. One predstavljaju prave male oaze za one koji žele da se izdignu od sive svakodnevice, koja nije bila voljna da toleriše slobodan izraz i sinkopirane ritmove. Džez klubovi nastali u to vreme bili su veoma popularni, posebno među mladima, jer ni jedan drugi kulturni, niti bilo kakav drug izraz u komunističkom posleratnom sivilu nije davao takav privid slobode, kao što je davao džez. Tadašnji džez klubovi pružali su priliku mladima pre svega da drugačije pričaju i da se drugačije odevaju i ponašaju, i uopšte uzev da neguju totalno drugačiji životni stil od onog oficijelno propagiranog i propisanog.

Ovakvo “dekadentno” ponašanje, naravno, nailazi na snažnu kritiku. Kao svojevremeno Maksim Gorki, tako se u novim okolnostima ističe pisac Tadeusz Borowski (poznat po svojim memoarima iz zarobljeništva u Aušvicu) koji džez poistovećuje sa pornografijom. Već s kraja 40-ih, u Narodnoj Republici Poljskoj džez važi za nepoželjnu muziku, a povećane aktivnosti ljubitelja džeza dovode 1949. do gašenja YMCA klubova, a biblioteka Udruženja biva spaljena. Te godine je i zvanično, pod etiketom “truli produkt podmuklog američkog imperijalizma” na Poljskom kulturnom kongresu u Lagovu, a pod okriljem oficijalno usvojene doktrine za umetnost i kulturu (soc-realizam), džez proglašen zabranjenim.

Kako to obično biva, takve represalije prouzrokovale su upravo kontra-efekat. Džez se povlači u andergraund i ilegalu, i tu kao tzv. “džez iz katakombi” (aluzija na prve Hrišćane koji su utočište morali da traže baš u katakombama) doživljava još veću popularnost. Za najpoznatiji bend iz ove ere važe Melomani. Osnovan 1947, bend je bio sastavljen uglavnom od studenata filmske akademije, iz koje je proizišla tzv. Poljska škola, u tadašnjoj Evropi sigurno vodeći pokret u sferi filmske umetnosti. Kao omaž Melomanima, ali i tom vremenu, 1981. je snimljen film Bio jednom jedan džez (Byl Jazz). Film priča priču o mladim muzičarima amaterima iz Lođa i njihovim neumornim pokušajima da u svakoj prilici sviraju zabranjenu muziku. Konflikt između mladosti i života džez scene s jedne, i socijalističkog sivila svakodnevice s druge strane, dočaran je naizmenično džez ritmovima i dosadno-predvidivom muzikom Poljske iz tog vremena.

Melomani su veoma često menjali postave. Potpuno izolovani od svetskih trendova i stremljenja u džezu, bez mogućnosti da čuju nove stvari ili nabave notne sveske, Melomani su svirali muziku za koju su mislili da je džez. To sigurno nije bilo u rangu onoga što se sviralo po zapadnoevropskim i američkim klubovima, ali je svakako bilo upliv u autentičan zvuk koji će se kasnije razviti u jedan od najoriginalnijih pravaca u džezu. Taj amaterski nivo benda, naravno, nije nimalo smetao fanovima Melomana. Nije se ovde radilo samo o muzici, nego i o disidentskom stavu negovanom u katakombama, koji je spoljašnjim atributima nedvosmisleno ukazivao na zapadne uticaje. Jakne od tvida, pantalone od flanela, mokasine i američke kravate sa palminim motivom, baš kao i improvizovana muzika, njeni ritmovi i sa tim povezan životni stil, kod mladih ljudi su predstavljali izraz čežnje za nekim drugim, slobodnim svetom. Jedan od prozora u takav svet bio je i program Voice of America, čijeg su voditelja Willisa Conovera tadašnji džez sledbenici posmatrali bukvalno kao mesiju. Ne toliko poznat u Americi, koliko u Istočnoj Evropi, Conover je svojim bariton glasom, putem svoje kultne emisije Voice of America Music USA, davao toliko željenu alternativu poljskim džez zaljubljenicima.

Polski jazz (2) : Izlazak iz podzemlja

                                                                                                                                                           Polski jazz (3) : Krzysztof Komeda

                                                                                                                                                           Polski jazz (4) : Moderna strujanja