Polski jazz (3) : Krzysztof Komeda

Prerano preminuli Krzysztof Komeda u Poljskoj uživa kultni status. Pošlo mu je za rukom da pretoči u muziku upravo ono što je pokretalo njegove zemljake, a to je želja da se, nakon sivila nedavno okončanog rata, udahne život punim plućima.

Rođen je 27. Aprila 1931, upisan u krštenicu kao Krzysztof Trzcinski. Veoma rano počeo je da pohađa časove klavira. Njegov san da se profesionalno bavi muzikom i postane klavirski virtuoz prekida rat, nakon kojeg odlučuje da upiše studije medicine. Stariji kolega sa fakulteta, basista Witold Kujawski, uvodi ga u krugove krakovske džez scene. U „eri katakombi“ staljinistički kontrolisane Poljske, gde se džez nije smeo svirati u javnosti, muzičari se skupljaju po podrumima i privatnim stanovima. U takvim uslovima Krzysztof Trzcinski uspeva da se poveže sa članovima legendarnih Melomana. Ne bi li svoje poluilegalne aktivnosti džez pijaniste nekako prikrio, uzima pseudonim Komeda.  Sa istomišljenicima Janom „Ptaszyn“ Wroblewskim i Jerzy Milianom postiže dve istorijski bitne stvari: džez izvodi iz „katakombi“ i uvodi ga na velika vrata u glavne kulturne tokove Poljske, i uspeva da stvori autentičan zvuk koji će poljski džez ne samo proslaviti u svetu, nego od njega stvoriti i jedan od najuzbudljivijih pokreta u domenu moderne krativne muzike.

Već pomenuti prvi poljski džez festival u Sopotu 1956. bio je prvi korak ka (opreznoj) liberalizaciji, a tadašnji nastup seksteta Krzysztofa Komede nagoveštaj sasvim drugačije estetike od one na koju je prosečan džez konzument navikao. Već na drugom izdanju festivala, koji dobija internacionalni karakter, Komeda se nameće kao ključna figura pokreta koji simbolično poistovećuje džez sa slobodom i svim onim što je naprednim Poljacima u to vreme bilo uskraćeno. Jer teško da je džez negde drugde imao toliki politički značaj kao u Poljskoj. Komeda jasno daje do znanja da ga Dixieland mnogo manje zanima od modernog džez izraza koji, sa svojim sekstetom, izvodi u Sopotu. U okviru promocije projekta Ballet-Études iz 1962, koji je pobudio veliko interesovanje u inostranstvu (u rodnoj Poljskoj ostao je skoro nezapažen), gostovao je i u tadašnjoj Jugoslaviji. Komeda u to vreme svira širom Evrope, kako u Zapadnoj Nemačkoj, Kopenhagenu i Oslu, tako i u Bugarskoj i Čehoslovačkoj.

Roman Polanski je svojevremeno rekao: “Komeda je bio u svakom pogledu muzičar per excellence. On je mojim filmovima dao značenje. Bez njegove muzike, oni bi bili bezvredni”. Polanski i Komeda upoznali su se 1957. na Filmskoj akademiji u Lođu. Od tog trenutka pa sve do kraja života Komeda je bio najuže povezan sa radom ovog kontroverznog režisera, počevši od njihove saradnje na kratkom filmu Dva čoveka i ormar, preko Noža u vodi, Cul-de-Sac, Bala vampira, sve do Rozmerine bebe iz 1968. godine. Kako u radu sa Polanskim, tako i sa drugim rediteljima (Andrzej Wajdom, Jerzy Skolimowskim, Janusz Morgensternom i Henning Carlsenom), Komeda je uvek insistirao na tome da iz dva autentična kulturna izraza dvadesetog veka – filma i džeza – razvije originalni muzički jezik. U vreme kada je filmska muzika krenula da upada u klišee i lagano klizi ka kiču, on je znao kako da izbegne površne ilustracije i zvukom oplemeni film samo tamo gde je to bilo dramaturški „neophodno“, i pri tom uspostavi preciznu koordinaciju između radnje i muzike, što je po pravilu podrazumevalo usku saradnju sa rediteljem. Napisao je muziku za 65 filmova.

Nije svaka Komedina filmska muzika džez. Međutim, on se i u ovakvim projektima oslanjao na svoje iskustvo džez muzičara, a kroz rad na filmovima dobio je novu dozu fleksibilnosti i slobode –  polazilo mu je za rukom da uspešno razbije obrasce koji bi u džezu veoma često bili tretirani krajnje jednoznačno.

U početku i sam pod jakim uticajem američkih izvođača, posebno Modern Jazz Quarteta i Gerry Mulligana, Komeda se relativno brzo okrenuo novim i otvorenijim formama razvivši liricizam od koga je danas veoma teško odvojiti moderni evropski džez izraz. Tomasz Stanko (šezdesetih i sam član Komedinog benda) ga označava kao svog prvog gurua i umetnika koji je otkrio nove načine da manipuliše bojama i muzikom, baš kao Miles Davis ili Pablo Picasso.

Komeda 1966. godine rešava da uradi nešto „za svoju dušu“. U saradnji sa trubačem Tomaszom Stankom, alt saksofonistom Zbigniew Namyslowskim, Günter Lenzom na kontrabasu i švedskim bubnjarem Rune Carlssonom snima prilično kratak sešn u Varšavskoj filharmoniji, a ovaj materijal će se naći na ploči Astigmatic, koja se i danas ubraja u vrhunce poljske (ne samo džez) muzike. Tri kompozicije sa ovog albuma – Astigmatic, Kattorna i Svantetic – odudaraju od uobičajene predstave slušalaca o fri-džezu, jednostavno manifestujući slobodu kroz instrumentalne deonice pet jakih individualaca koji funkcionišu kao jedinka.

Komeda nikada nije bio pijanista vanzemaljske tehnike, a to je i na ovoj ploči jasno. On je pre svega lider i organizator, i veliki čarobnjak kada se radi o atmosferi. Način na koji muziku na albumu briljantno vodi prema kulminaciji i konačnom razrešenju, putem veoma koloritne upotrebe svih instrumenata, aranžiranih i krajnje slobodnih pasaža, uz specifičan slovensko-lirski pristup materiji, ostavlja dokaz o delu genija. Njegov naredni album iz 1967. Dichtung und Jazz, izdat od strane zapadnonemačke izdavačke kuće Electrola, sa poljskim pesmama prepevanim na nemački jezik, bio u vreme Hladnog rata politički vrlo riskantan i nepoželjan. O tome koliki je njegov doprinos džezu govori i podatak da se u poljskom gradu Slupsku svake godine, u njegovu čast, održava Komeda Jazz Festival.

Na poziv Polanskog, januara 1968. Komeda odlazi u SAD, gde radi na muzici za Rozmerinu bebu. U decembru iste godine dolazi do nesreće pod okolnostima koje će verovatno zauvek ostati nerazjašnjene. Po jednoj verziji, radilo se o saobraćajnom udesu u kojem je Komeda teško povređen. Po drugoj, o kojoj Romanski piše u svojoj biografiji, došlo je do nesrećnog pada prilikom Komedinog prijateljskog rvanja sa piscem Marekom Hlaskom, s kojim je te večeri, pod dejstvom alkohola, rešio da ode do holivudskih brda. Šta god da je istina, činjenica je da je 1969. godinu Komeda dočekao u komi. Prebačen je u Varšavu, a smrt je nastupila najverovatnije usled neodgovarajućeg tretmana krvnog ugruška na mozgu. Komeda je preminuo 23. aprila 1969. godine, četiri dana pre svog 38-og rođendana.

* * *

Tomasz Stanko se na albumu Litania (1997), nakon legendarne ploče Music For K iz 1970. godine, ponovo vraća muzici Krzysztofa Komede. Stanku su, prilikom snimanja na kojem je učestvovao i švedski saksofonista Bernt Rosengren, odjednom navrla sećanja na prvu projekciju filma Nož u vodi Romana Polanskog u Krakovu: „Čim je Bernt krenuo sa svirkom, osetio sam se kao da sam se opet našao u tom malom bioskopu. Vidim crno-bele kadrove ispred mene, vidim nas kako napuštamo bioskop, ne znam više kako ulica izgleda, ali odjednom me je opet obuzeo taj miris, i neverovatan osećaj svežine koju sam tada duboko udahnuo”

Polski jazz (1) : Začeci

Polski jazz (2) : Izlazak iz podzemlja

Polski jazz (4) : Moderna strujanja