Predrag Okiljević: Oduvek sam imao sreće da sviram s odličnim muzičarima

Saksofonista Predrag Okiljević jedan je od najvrednijih muzičara nove novosadske džez scene, koga je šira džezerska javnost najbolje upoznala kroz sastav Dragon’ Fuel. Skroman i fokusiran na muziku, uglavnom je do sada bio eksponiran kao deo kolektiva, bilo da se radi o ovom bendu, Horz etiketi, sastavu Djape Mare Coa / Power NAP Trio, The Howlite, ili nekom od bendova novosadske scene koji izlaze iz širih okvira džeza. Utoliko se i o njegovoj ličnoj muzičkoj biografiji malo toga zna. Iskoristili smo priliku da sa Predragom razgovaramo pred nastup na Beogradskom džez festivalu u formaciji Power NAP Trio, gde će stalnog člana Acu Škorića ovom prilikom zameniti bubnjar Áron Porteleki.

***

Kako je teklo tvoje muzičko obrazovanje? Kada si počeo da sviraš saksofon i kako su tekle tvoje formativne muzičke godine pre nego što te je javnost upoznala u bendu Dragon’s Fuel?

Od najranijeg detinjstva sam želeo da sviram saksofon. Međutim, kako u Zaječaru nije bilo klase za sax, moje formalno muzičko obrazovanje je otpočelo učenjem klavira u muzičkoj školi, a tek u tinejdžerskim godinama i prelaskom u Novi Sad, počinjem da sviram saksofon. Sve intenzivnije sam slušao muziku, gde je nesvesno opet saksofon (pre svega Coltrane) postajao dominantan u mojim plejlistama. Ogromnu ljubav prema košarci u 18-oj godini zamenjuje sve veća ljubav prema muzici, pa tako umesto igranja utakmica se još više interesujem za zvuk konkretno tenora i alta, i fasciniran sam potpuno različitim pristupima u sviranju i ulozi koju imaju u različitim vrstama muzike.

Od samih početaka sam imao sreće da sviram sa odličnim muzičarima koji su mi nesebično davali sugestije kroz koje ja vrlo posvećeno učim što radim i sada. Počeo sam sa altom, i iz dana u dan sam sve više imao potrebu da budem u kontaktu sa instrumentom. Potom sam se upoznao sa Dežeom Molnarom kod kog sam otišao na prvi čas, koji se odmah pretvorio u moje ogromno uvažavanje i njegovu veliku želju da mi bude pravi mentor. To je jedna od lepših faza u mom životu i na ljudskoj, a kasnije će se ispostaviti, i na profesionalnoj osnovi. Iz tako intenzivne dinamike učenja i naše prijateljstvo se sve više razvija te nastavljamo redovno, nekada višečasovno vežbanje. On je zapravo moj jedini “profesor” saksofona. Ubrzo sam počeo da posećujem jazz sekciju koju i dalje vodi Igor Molnar (Django) u Novom Sadu, potom svirao u omladinskom big bendu, posećivao sešne u Foxtrotu, postepeno sam krenuo da menjam saksofoniste u bendovima s’vremena na vreme da bih onda počeo da sviram u rege bendu Rab i Khali.

Koji su bili tvoji glavni svirački uticaji kao mladom muzičaru i saksofonisti? Da li si “skidao” nekog saksofonistu?

Pre nego što sam počeo da sviram sam u jednom periodu skoro isključivo slušao Coltranea i Mingusa (ne znajući uopšte ko je Eric Dolphy). Tada nisam slušao tu muziku sa akcentom na saksofon ili sa bilo kakvim analitičkim ambicijama, meni je prosto prijalo i trebalo da slušam.

Kako sam imao sreću da odrastam u Zaječaru, gde smo manje-više svi u nekoj široj ekipi od najranije mladosti slušali kvalitetnu muziku, ali u kojoj je preovladavao tvrđi zvuk, nekako se namestilo da do mog uha prvo dođe free jazz pa tek kasnije da mi se prošire afiniteti. Tako sam prvo mesecima slušao Ascension, pa A Love Supreme…

Kada sam ozbiljnije i još fokusiranije počeo da slušam saksofon, moje oduševljenje kako velikanima tako i aktuelnim saksofonistima na koje nailazim nije prestalo. Na samom početku sam “skidao” Louisa Jordana i Macea Parkera, kasnije nisam puno pažnje posvetio transkribovanju, više skidam fragmente kao rečenice koje mi se sviđaju i koje analiziram. Ako moram da izdvojim nekoga ko je ostavio utisak u tom formativnom periodu to bi svakako bili pored Coltranea i Lester Young, Lucky Thompson, Ben Webster, Sonny Rollins, Wayne Shorter, Charlie Parker, Eric Dolphy, Pharoah Sanders…

Koliko dugo se poznaješ s muzičarima novosadske scene, pre svega sa mlađom generacijom kojoj pripadaju Lav Kovač i Marko Čurčić? Da li ste bili povezani i pre nego što ste počeli da svirate zajedno?

Poznajem ih već prilično dugo, Marko i Lav su svirali još kao jako mladi u omladinskom big bendu, i imali svoje projekte koji su još tada bili vrlo interesantni. Prepoznali smo od samog početka našeg poznanstva slične muzičke afinitete. U početku smo samo povremeno svirali na sešnima i razmenjivali muziku, tako da smo bili prilično povezani i pre samog nastanka benda i bliskosti koja nastaje i na ličnom planu.

Kako je bend nastao i kako ste razmišljali o muzici i konceptu benda u samom startu? Šta vam je bila glavna ideja?

Kada sam se priključio bendu dočekan sam sa nekolicinom već spremnih Lavovih i Markovih kompozicija, tako da smo time bili već usmereni. Tu je odmah došlo do poklapanja afiniteta. Mi nismo puno komunicirali o konceptu prilikom nastajanja benda, već smo se jako dobro poznavali i neverbalno smo potpuno jasno komunicirali, tako da smo se prepustili kreaciji.

Dragon’s Fuel je atipičan bend i po tome što ste svi generacijski bliski sem Voje Savkova. Vas dvojica ste na neki način istureni u prednjoj liniji benda kao duvači. Otkuda to da ste baš s njim oformili bend? Voju smo češće gledali u bendovima Aleksandra Dujina i na klupskoj sceni, pa je možda njegov angažman ovde bio i malo iznenađenje.

Voja je već bio u bendu kada sam ja došao, ali poznajući ga nije mi bilo uopšte iznenađenje, jer on pored angažmana na koje je širu publiku navikao, itekako ima interesovanja i za malo drugačij, može se reći i avangardniju ekspresiju.

Kakav je tvoj odnos sa Vojom Savkovim kao muzičarem i pre svega kolegom-saksofonistom? Kako koncipirate vaše duvačke linije, koliko je on uticao na tebe?

Voja i ja se znamo dugo, puno puta smo se nalazili i komunicirali kako sa instrumentima tako i bez njih, tako da je sviranje u bendu bio logičan sled. Meni je lično jako zanimljivo što baš čujem uzajamni uticaj u sviranju. Duvačke linije u delu u kom nisu raspisane, nastaju tako što Voja i ja na probama tražimo zanimljive intervale i koncepte, neki nam “legnu” i dugo se održe tako da ih sviramo na sličan način na koncertima, a neke stalno menjamo.

Dragon’s Fuel je karakterističan i po specifičnom humoru koji se ogleda u nazivima pesama, ali i određenim rešenjima u kompozicijama. Specifične su i  vaše koncertne najave. Ko je za to glavni “krivac”?

Za to je svaki član benda na svoj način odgovoran. Pažljivi slušalac, naročito ako nas poznaje i lično, može da prepozna ko od nas je radio koju najavu. Mi smo kao ekipa prilično povezani podjednako kroz humor i nekonvencionalna druženja, koliko i kroz muziku. Dok se, što je već poznato, Voja nekako spontano izdvojio kao ceremonijalni guru na koncertima.

Kako lično vidiš vašu muziku u tom “vanmuzičkom” smislu, da li je Dragon’s Fuel “umetnost radi umetnosti”, ili nosi u sebi neku poruku, bunt, stav, filozofiju?

Zanimljivo mi je ovo da čujem “umetnost radi umetnosti”, apsolutno mi nikada to nije palo na pamet za našu muziku. Mi smo kao bend prve dve godine imali čak izražen pankerski pristup svirkama, i bili vrlo aktivni na klupskoj sceni. Sa vremenom i sa razvojem našeg sviranja je naš zvuk postao rafinisaniji, ali smatram da naša muzika itekako nosi poruku. Naročito na prva dva albuma se može čuti bunt, dok smo se na trećem albumu potrudili da prenesemo kako mi čujemo Frušku Goru koja nam je bila posebno inspirativna. Naša želja je bila da posebno u doba lockdowna, kada je veći deo kompozicija i nastajao, slušaocu pružimo i momente meditacije i vid satisfakcije kroz toplije melodije.

Šta je Ivan Burka doneo bendu i kako vidiš ovu “novu inkarnaciju” Dragon’s Fuel s njim u postavi? Kao da ste malo više orijentisani na same pesme, u smislu istaknutije teme, melodije?

I pre dolaska Burke smo sve više počeli da obraćamo pažnju na možda malo fokusiraniji izraz. Burka donosi jedan vid egzotike, pa čak i mistike, zvuk benda je sa njegovim dolaskom na vrlo specifičan i nenametljiv način puniji i smireniji.

Kako vidiš postojanje Horz etikete i kolektiva, na koji način sve to funkcioniše i kako se osećaš u tom kontekstu? Sama ideja “kolektiva” je uobičajena na razvijenim svetskim džez scenama, dok se u domaćem kontekstu retko “primala” na ovakav način.

Vidim kao jedan početak i može se reći eksperiment, HORZ smatram veoma značanjim iz više aspekata. Pokazalo se da je HORZ kao poseban entitet sa jedne strane pomogao da se lakše i bolje povežemo sa muzičarima koji ne žive u našoj zemlji, a sa druge strane očekujemo da nam se priključi još lokalnih muzičara i pruže konkretnije inicijative koje ovim putem mogu da se ostvare. To je za sada kolektiv koji je, iako stoji iza već 15 izdanja i mnoštva organizovanih događaja, u razvoju i dalje. Potrebno je vremena da se proširi krug ljudi koji bi se priključili radu. 

Dalje u tom smislu, kako vidiš novosadsku i možda šire vojvođansku džez scenu, da li ona postoji i koji su njeni dometi u infrastrukturnom, organizacionom, logističkom smislu, s obzirom da nije toliko povezana sa Beogradom kao uobičajenim centrom domaćih džez zbivanja? Učestvuješ li u klupskom životu, ima li dovoljno svirki, šta bi lično više voleo ili menjao?

Ona itekako postoji, kovid je definitivno dodatno poremetio razvoj te scene ali postoji i smatram da se razvija u svakom slučaju. Imam utisak da trenutno stoji u mestu u organizacionom smislu i ovo pitanje zahteva opsežnu analizu.

Pokušaću da sublimiram odgovor. Dometi su veliki što se tiče umetnika/učesnika scene, postoji specifičan izraz i pristup koji je svojstven Vojvodini generalno, i koji smatram da treba da se neguje, ali organizaciono i pre svega u komunikaciji sa publikom ima jako puno posla. Uvek mi je bila nelogična nepovezanost sa Beogradom, jer se muzičari uglavnom poznaju i cene, ali prosto niti je njihov posao niti imaju kapaciteta da stalno organizuju saradnje u BG ili NS, tu je neophodna institucionalna pomoć.

U klupskom životu manje učestvujem nego pre, između ostalog jer je postao veoma slab što se tiče živih svirki, a posebno angažmana džez sastava. U poslednje dve godine, a razlog je pre svega što se klubovi uglavnom rukovode finansijskim aspektom, za džez svirku je sinonim postao džez duo ili maksimalno trio.  Iz ovog razloga mi je negde jasno zašto slušaoci gube generalno interes za džez svirke, jer se sve više koncipiraju kao pozadinska muzika za ambijent, a ne motiv sam po sebi. Otkako je SOVA prestala da radi, a sada i DOM b612, praktično ne postoji klub u kom postoje redovne svirke, gde je bend barem pristojno plaćen i gde bi scena mogla da se razvija.

Pored Dragon’s Fuel aktivan si u još nekoliko postava. Osvrnimo se pre svega na Howlite – kako je taj bend nastao i koliko u tom sastavu drugačije razmišljaš o svom sviranju saksofona, u odnosu na Dragon’s Fuel?

Nastao je tako što smo se Dunja i ja nalazili kao duo. To su bili impro sešni u kojima smo uživali. Posle prvog koncerta smo shvatili da muzika lepo komunicira i sa publikom. Kada smo počeli da radimo na prvom albumu, rešili smo da, kroz unapred dogovorene koncepte i melodije, uokvirimo našu ekspresiju. U tom procesu, sve više odlazeći u ambijentalni izraz, savršeno se uklopio Marko Čurčić kao novi član benda. Kako se zvuk kome težimo kao bend razlikuje, tako je i moj pristup dugačiji, rekao bih da je istovremeno i slobodniji i rezervisaniji nego u Dragon’s Fuel.

Koliko si u svim ovim bendovima aktivan kao primarni kompozitor i koliko ti je takav muzički angažman prijatan i značajan? Da li razmišljaš o nekim bendliderskim postavama pod svojim imenom ili vodstvom?

U tom pogledu se sa vremenom moja aktivnost povećava. U ohrabrujućem sam ambijentu što se tiče muzičkih saboraca, tako da mi znači što je do sada u svakom od sastava sa radošću i isključivo konstruktvinim kritikama dočekana svaka moja kompozicija. Takav muzički angažman mi je vrlo izazovan, svakako značajan. A za prijatnost ne znam koliko je dobar odabir reči, jer komponovanje iziskuje jednu novu perspektivu, širenje vidika u poznavanju muzike i spoznaju mnogih svojih slabosti što nije uvek prijatno saznanje. Često imam ideje koje instrumente bih voleo da čujem za neke skice kompozicija na kojima radim ali je potrebno još vremena, prvo da se iskristališe materijal i zvuk kome bi se težilo, pa potom i eventualno formiranje benda.

Na predstojećem Beogradskom džez festivalu nastupićeš i u formaciji Power NAP Trio, gde u opisu stoji da je vaša muzika miks džeza sa “bosanskim sevdalinkama i emocijom trubačkih orkestara iz Dragačevskog okruga i južne Srbije”. Kako ste došli do tog muzičkog izraza, prija li iskakanje iz sada već očekivanog formata od tebe i bendova u kojima sviraš?

Taj angažman uopšte ne vidim kao iskakanje iz nekog formata, potpuno mi je logičan sled. Marko, Aca i ja smo godinama svirali kako interno družeći se tako i javno u nekim nekonvencionalnim angažmanima i bez ambicija, sve do 2018. kada smo počeli zvanično da sviramo koncerte kao trio. Navedene žanrove intenzivno slušamo, s tim što su možda Aca i Marko više vremena posvetili sevdalinkama, a trubači su deo mog odrastanja.

Kakvu i koju muziku slušaš ovih dana? Da li studiozno i s namerom slušaš i proučavaš muziku koja ti se sviđa, ili je doživljavaš više iz pozicije “običnog” slušaoca?

Vrlo studiozno i sa namerom slušam, ali mi to nimalo ne utiče na užitak u muzici, tako da sebe doživljavam kao “običnog” slušaoca.

U poslednje vreme najčešće slušam albume: Gerald Clayton – Bells on sand, Martha Argerich-Debut Recital, Charles Lloyd – Trios: Chapel (Live), Sons Of Kemet – Black To The Future, Erkan Ogur – Dokunmak, The Sweet Enoughs – Marshmallow

Koji su ti omiljeni domaći džez muzičari i bendovi, bilo da su savremeni ili stari?

Poseban mi je užitak bio još kao klincu da idem na koncerte Duška Gojkovića, njegov album Samba Do Mar je možda trebao da se nađe i u odgovoru na pitanje koja je muzika uticala na mene u formativnim godinama. Bojana Zulfikarpašića sam obožavao da slušam u navedenom periodu i to tako što sam saznao za njega preko čuvenog časopisa Musica Jazz, gde su se njegovi snimci našli na nekoj od kompilacija. Jako volim kako komponuje, pored ogromnog sviračkog umeća.

Trenutno postoji mnoštvo kvalitetnih bendova i pojedinaca koji su aktivni u našoj zemlji i koje baš volim da slušam, a najuzbudljiviji su mi Jasna Jovićević (naročito trio), Schime, i Szilard Mezei Quintet.