Predstavljamo propali projekat: Muzika na točkovima!

Lokalni dvojnik Kita Džereta se nedavno doselio u moj kvart. Kad ne prebire po dirkama klavira u „uvek i uvek pogrešnom“ pokušaju da reprodukuje Kelnski koncert, sportski je tip. Ustaje pre svih nas i trči oko uspravnih ili poleglih kontejnera poređanih poput vojnika u stroju. U unutrašnjem dvorištu Džeret izaziva pravi stampedo. Upravo probuđene mačke beže u krošnje breza, a psi izbačeni iz udobnosti koje pruža rasuta ambalaža započinju intro lavež. Procenjujem da će dan biti uspešan, započeo je muzikom.

Naš džoger završava jutarnje obraćanje komšiluku, oblači svoje građansko odelo i furiozno uzjahuje gvozdenog konja na nožni pogon – vreme je za rasejanog profesora.

Otkako je NUNS objavio da novinari imaju manje zarade od vozača autobusa, razmišljam kako bi dobro bilo osnovati korporaciju muzičkih autobusa i sve muzičke radenike u vozače, zbog platne ravnopravnosti.

E, a sa kakvim sadržajem da budu te muzičke krntije, pitam se? Danima motrim naše ranoraneće radne ljude i čitam sa namrštenih pospanih lica šta bi moglo biti profitabilno. Bojim se brzog bankrota, nije lako udovoljiti još neprobuđenim čulima putnika.

Biznis rešenje je u srbijanskoj „mic po mic“, iliti na anglosaksonskom – step by step! Projekat zato radim dvofazno.

I faza: Par autobusa za početak. Džezerski za atonalne, koncertni za tonalne, jedan bluzerski za dvanaestotaktne, a za neopredeljene neku od bus-fuzija pa neka proberu šta bi ovog jutra, a šta sutradan.

U inat „bogatim“ vozilima GSP-a, naša vozila bi namesto reklama za skidanje zubnog kamenca ili sredstva kontra bubašvaba, imala naslikane klavire, saksofone, koju fotku najfotogeničnijeg džezera kome i Adrijana Lima može da pozavidi – Sonija Rolinsa, note Bahovih fuga, ali i domaće proizvode poput Papa Nika ili portret kojeg od džez novinara za neustrašive fri putnike.

II faza: Nisam zaboravila ni muzičare. Ne sme biti nezaposlenih! Uvodim svakodnevne autobuske džem sešne i koncerte. Još jedna od mojih besmislenih ideja, ali ne odustajem od razrađivanja ni kada spazim na FB-u nezvaničnu vest da je policija usred Zagreba, na trgu, zbog buke oduzela saksofon Vesni Gorše. I još pride zamišljam sliku eyotovca Dejana Ilijića kako zauzima klavirom ceo bus, a za putnike nema mesta. Okej, možda nema belog leba od džeza i uopšte od muzike, ali zato ima utehe u osmišljavanju projekata koji nisu na vodi, nego na gradskim drumovima.

Svog komšiju, lokalnog Kita Džereta, brzim prozorskim pogledom lovim kako ukipljen stoji u centralnom dvorištu. Poput svake novinarske furije strčavam da mu iznesem ideju i predložim da donira projekat sve dok muzička korporacija ne stane na noge, tj. točkove.

I stižu točkovi, ali žutog taksija. Elegantnim pijanističkim džez prstima, naš Džeret otvara vrata i kaže mi svoju zadnju za današnji dan:

– Ako želiš, nudim ti besplatan prevoz do groblja.

…

Projekat? Koji? Muzika? Koja?

Tuše!