Prikaz filma: Whiplash

Potpuno neočekivano sam ove godine, nakon obelodanjivanja nominovanih za nagradu Oskar u kategoriji najboljeg filma, konačno sebi obezbedio privilegiju da za jednog od nominovanih i navijam. Ali ne uzgred uz kokice i koka-kolu, već otvoreno i srčano. Ne usuđujući se da tvrdim da je muzička drama (negde ga karakterišu, doduše više fakultativno,  čak i kao triler), “Whiplash” po prirodi priče i poruke koju šalje ne bi smeo da se vodi kao tipičan “Oscar material”. Ovaj film, za razliku od godinama unazad nominovanih, koji su se gušili u opštim mestima, a sve u želji da ispune kriterijume potencijalnog nosioca nagrade Filmske akademije,  ima specifičan život, pozadinu i pristup temi kojom se bavi. Krenimo redom.

“Whiplash” je, u formi kratkog filma, reditelju Damienu Chazellleu doneo uspeh na Sundance festivalu 2013, što mu je pomoglo da skupi (opet ne naročito zavidan) budžet od tri miliona dolara za dugometražni film. Naredne godine ga je prikazao na istom festivalu u drugoj kategoriji, pokupivši i nagrade publike i žirija.

To što je film snimljen za 19 i montiran za svega mesec dana nije uticalo ni na jedan kvalitativni segment. Lajtmotiv filma, kao i u mnogim američkim bioskopskim pričama, vrti se oko toga koliko je pojedinac u stanju daleko da ode u ostvarenju svojih, neretko slepo, zacrtanih ciljeva. Kuriozitet je u tome što je ličnost od interesa džez bubnjar, koji  nadljudskom snagom  grize, upinjući se da savlada prepreke  za koje nije ni slutio da mogu da se nađu pred njim, i to na samom početku stasavanja kao muzičara.

Mladi glumac Miles Teller, koji uspešno krči put ka visokoj holivudskoj produkciji,  glumi 19-godišnjeg džez  bubnjara  Andrewa Neimana.  Opterećen kompleksom niže vrednosti, reflektovanim najviše kroz neuspehe oca, on zacrtava cilj koji će ga svrstati na listu velikana ovog instrumenta.  Kada ga Terrence Fletcher (glumi ga J.K. Simmons, nominovan za Oskara za najbolju sporednu ulogu), harizmatični bendlider i docent na fiktivnom renomiranom njujorškom muzičkom konzervatorijumu Shaffer, pozove u svoj big bend ovaj cilj počinje da se doima i dokučivim.

Ono što sledi, nakon što Fletcher pokaže svoje tiransko despotsko lice, više podseća na martirijum nego na pedagoški rad. Harizmatični ćelavac upečatljive muskulature i apsolutnog sluha, u stanju je da čuje i najtananiju tonalnu nepravilnost i na to odreaguje, malo je reći, nekonvencionalno. Da bi iz muzičara izvukao maksimum, Fletcher je u stanju, pokazaće se kasnije i bukvalno, da gazi preko leševa. Tako, kreću da pljušte šamari, suze, krv i znoj, sve dok Andrew ne počne sebi da postavlja odgovarajuća pitanja.

Ovde ćemo se pozabaviti detaljima koji imaju direktne dodirne tačke s muzikom, dok istovremeno konstatujemo da pred sobom imamo delo sa kinematskim momentima jako visoke vrednosti, koje usled svoje indie prirode ostaje imuno na sva razvodnjavanja i predvidivosti tipične za holivudsku i srodnu produkciju.

“Whiplash”, za razliku od drugih “džez filmova” koji čisto tehničke muzičarske trenutke stavljaju u drugi plan, fokusirajući se na karakterizaciju likova ili sociološke okolnosti, govori upravo jezikom muzičara. Specifičnom terminologijom, dijalozima, detaljima i isrpnošću, stavlja ga u sasvim prirodno okruženje. To je svakako mač sa dve oštrice jer, akcentujući upravo svirački aspekt, ogoljenu interpretaciju i autentičnu terminologiju, Chazelle je u opasnosti da demonizuje film potencijalnoj publici kojoj je “džez” prljava reč.

Jer, prosečnom američkom konzumentu su, koliko god džez bio najčistija američka forma, drame pojedinca ovog tipa uvek lakše servirane na fudbalskom ili bejzbol terenu. Upravo kao takav, Whiplash je konačno otelotvorenje “vlažnih snova” pisca ovih redova, postavljenih prema tome kako bi jednom muzičkom (ili još bolje – muzičarskom) filmu trebalo prići, a što je polazilo u prošlosti hrabrim, lucidnim i temeljnim autorima za rukom u samo par navrata.

Za početak imamo Tellera, koji od svoje petnaeste godine aktivno svira bubnjeve, a kojem ni pored sve zgusnutijeg rasporeda snimanja, nije teško palo da  dva meseca, četiri sata dnevno, posveti vežbanju džez bubnjanja. Trud je očigledno je urodio plodom, jer Teller očigledno zna u svakom momentu šta radi, a napraviti od glumca verodostojnog muzičara na filmu je realno mnogo teže nego mu omogućiti da leti ili bljuje vatru. Štaviše, većinu pasaža iz sale za vežbanje koji se čuju u filmu je odsvirao upravo on tokom snimanja, dok su žuljevi, plikovi i krv koja se u toku filma vidi na činelama upravo njegovi (baš kao što su i Simmonsovi pedagoški šamari pravi)!

Bubnjar koga Andrew idolizuje, i čijim bravurama je posvećen i sklopljenih i otvorenih očiju, jeste legendarni Buddy Rich, jedan od najharizmatičnijih izvođača i bendlidera. Richov muzički uticaj na mlade bubnjare na malim i velim ekranima je i od ranije poznat (Jasonu Segelu u sjajnoj seriji “Freaks and Geeks” ukazao je na to da postoje i bolji bubnjari od Neila Perta). No njegovo prisustvo u “Whiplashu” ima pomalo zlokobnu i opominjujuću formu, posebno ako se zna da je Rich u svojim afektima znao da, na članovima svojih orkestara, ispolji gnev upravo na način na koji Fletcher to radi sa svojim studentima. Kao i to da je, bez obzira na svest o srčanoj mani koju je imao poslednjih pet godina života, do kraja svirao ne štedeći ni procenat svojih mogućnosti.

Nažalost, fokusiran samo na Richa kao markantnu ličnost za sebe i jednu ljudsku sudbinu rastrzanu između htenja i krajnjih limita, film (bez ikakve loše namere) zaobilazi sve one bubnjare koji su svojom muzikalnošću i nekonvencionalnošću krčili put džezu neutabanim stazama. I u tome, u onom čisto muzičkom smislu, ostavili značajniji trag od samog Richa. S tim u vezi, favorizovanje Buddyja Richa u odnosu na velikane kao što su Elvin Jones, Tony Williams ili Max Roach, može se posmatrati i iz vizure Richa kao nenadmašnog tehničara koji je (svesno ili ne) nauštrb svoje savršene tehnike znao da žrtvuje srž svega – a to je muzika i čisto uživanje u sviranju i vežbanju.

Kritike na autentičnost predstave o formiranju mladog muzičara i okolnosti koje ga prate prštale su od samog izdavanja filma. Međutim, reklo bi se da one listom promašuju metu i poentu, a ovde uključujem i one legendarnog bubnjara Petera Erskina, čije se izjave nalaze u bonus materijalu ovog filma, i nemaju veze sa onim mahom negativnim koje je davao u naknadnim intervjuima.  Problem se uglavnom sastoji u površnom i suvoparnom posmatranju iz isključivo muzičarske vizure filma koji, i pored toga što neposredno govori o džez muzičaru, ne obrađuje striktno opšte mesto koje se tiče isključivo ove branše.

Jasna je neophodnost  uživanja u vežbanju kao neophodnoj komponenti stremljenja ka visokim ciljevima, no okolnosti i psihologija samih aktera nisu uvek jednodimenzionalni niti bez šuma.   Anegdota, čija pogrešna interpretacija se zamera režiseru – a to je da je legendarni autoritativni bubnjar Joe Jones prilikom jednog sešna, bacivši na njega činelu, zamalo obezglavio mladog Charlie Parkera, koji se u to momentu nije dobro snašao s tempom, svojom namerno pogrešnom interpretacijom doprinosi ekstremnoj tenziji u odnosima na relaciji mentor-student.

Baš kao i nerealno kratki segmenti od svega dva takta na osnovu kojih Fletcher ocenjuje neadekvatnost tempa unezverenih i fizički i duhovno iscpljenih mladića, koji se menjaju na bubnjarskoj stolici. Svakako je i neobično zanemarivanje ostalih članova orkestra, kao i preterana opsesija ulogom bubnjeva u slici orkestra koji je upravo u toku uvežbavanja izuzetno komplikovane kompozicije.

Međutim, svaka od ovih “mana” ima apsolutno opravdanje, kako u savršenom građenju tenzije koja nalikuje kakvom napetom trileru, tako i poentiranju na temama koje u krajnjoj instanci ne moraju biti vezani isključivo za muzičku problematiku, već se mogu dići i na širi nivo, koji obuhvata razne vidove opsesivnog ponašanja i na drugim poljima.

Prednost ovog filma je, što kategorizujući samog sebe pod “indie” etiketom, odbija transparentnost bilo kog tipa, posebno onu koja bi se odnosila na jednoobraznost jasnog raspleta. Iako krajnji duel ne donosi nikakve naznake daljih sudbina njegovih protagonista, on u vidu pseudo-srećnog kraja donosi izvešno olakšanje od ogromne tenzije koja se gomila celim tokom filma.

Neki bi rekli da je završni Neimanov solo toliko passé, da bi ga neki današnji Joe Jones na isti način grubo prekinuo, baš kao što je ovaj “opomenuo” Charlieja Parkera. Posebno ako se zna kakvi se bubnjari vrzmaju i kakav se stil danas neguje pod okriljem njujorške moderne scene. No sam Joe Jones se takvog soloa svakako  ne bi postideo. A ako se zna da se cela priča odigrava na obnovljenom JVC festivalu, gde se cvika pred eminencijom sastavljenog dobrim delom od edukatora Lincoln Centra, poznatom po preferencama ka tradicionalnom džez izrazu, zvuk big benda, a samim tim i stilska svojstva bubnjarskog soloa su, u datim okolnostima, vrlo razumljiva.

Inače,  iako se završni “obračun” između mentora i studenta odigrava preko iznuđene verzije “Caravana”, kompozicija na kojoj se lome koplja tokom celog toka filma jeste remek delo big bend orkestracije kompozitora Hanka Levyja, koja je svoje zvezdane trenutke doživela u interpretaciji još jednog uvrnutog big-bend lidera Dona Ellisa. Kompozicija “Whiplash”, neobične metrike i savršene artikulacije, savršen je izbor za film ovog profila, kao komad koji zahteva ekstremnu posvećenost i pregalački rad, ne bi li se usavršila do tančina.

Kao zaključak, dodajmo i činjenicu da među potencijalnim laureatima za Oskara džez bubnjevi imaju ove godine dominaciju – kako iz prvog plana u Whiplashu, tako i iz onog diskretnijeg, u vidu muzikalnog bubnjanja Antonija Sancheza u svojstvu neobičnog saundtreka za takođe izvrsni film “Birdman” Alejandra Gonzaleza Inarittua. Potonji na opšte razočarenje neće biti, zbog pravila Filmske akademije, u igri za najbolju filmsku muziku, ali prisustvo ozbiljnog džeza u ovoj meri i formatu u mejnstrim filmskom okruženju budi kod prosečnog džez fana veoma prijatnu nevericu.