Qzama Quartet: Portrait in Black and White (Samizdat)

Negde oko 2011. ili 2012. godine, nas nekoliko namrštenih kritičara komentarišemo domaću džez scenu. Nabacane misli teku otprilike ovako: „Jedini moderan džez kod nas sviraju muzičari koji nisu sa džez akademija – Szilard Mezei, Majamisty Trio, Fish in Oil, Eyot“… „Ovi školovani džezeri, samo sviraju po klubovima i big bendu, kako j…te niko da napravi neku originalnu autorsku muziku?“…“ A gle kod Hrvata, Matija Dedić, pa Tihomir Hojsak, Zdenko Ivanušić, tamo normalno živi scena modernog mejnstrim džeza, što tako ne bi moglo i kod nas“… I tako u nedogled, dok se nije pojavila najnovija generacija muzičara oko i ispod tridesete, gde se kao najuzbudljivija zvezda nametnuo sveprisutni, supertalentovani bubnjar Peđa Milutinović (gle ironije – u tom trenutku vaninstitucionalno obrazovan!). Negde u slično vreme, pre 3-4 godine, sve više je počeo da svira tada golobradi tinejdžer na kontrabasu, srednjoškolac Pera Krstajić. Bilo je potpuno fantastično slušati sa kakvim samopouzdanjem i tehničkom potkovanošću, a opet i sasvim moderno, nepaberski, ovaj mladić svira svoj instrument kao „matorać“. I sasvim prirodno, bilo je samo pitanje kada će se ovaj dvojac spojiti u vanserijsku ritam sekciju, koja danas tvori i izvanredni trio sa majstorom Davidom Binneyem!

No vratimo se korak nazad. Negde tokom 2013. prvi put ih gledam uživo sa nešto starijim kolegama, saksofonistom Lukom Ignjatovićem, profesorom na novootvorenom fakultetskom odseku za džez u Beogradu, te pijanistom Filipom Bulatovićem – kompetentnim, školovanim povratnicima iz inostranstva, željnim dokazivanja i ostavljanja pečata na domaćoj sceni.  Nesrećno usahli džez klub Čekaonica im pruža šansu da izvode uživo autorsku muziku, te nastaje Qzama Quartet – pravi srpski moderni mejnstrim džez bend! Izuzmemo li statičnog i odmerenog Ignjatovića, momci uživo plene energijom, srčanošću i entuzijazmom, te osvajaju srca klupske i koncertne publike, pre nego što će Pera Krstajić godinu dana kasnije otići na slavni Berkli na studije. No bend ostaje kako-tako aktivan, okupljaju se kad god je mladi kontrabasista u Srbiji, a ovog leta samostalno objavljuju album, koji se u Srbiji za sad može nabaviti direktno od muzičara ili preslušati preko Deezera.

Još kada sam ih prvi put slušao uživo, kao asocijacija mi se nametnula američka „supergrupa“ James Farm, koju čine saksofonista Joshua Redman, pijanista Aaron Parks, basista Matt Penman i bubnjar Eric Harland. Jednostavan a efektan koncept, koji miri pitke teme, dinamične aranžmane i uzbudljive solo partiture, u „srpskoj verziji“ počiva na melodijskom talentu i odmerenosti Luke Ignjatovića, te neo-baperskim ritmičkim konceptima i razigranoj sekciji bubnjeva i kontrabasa. No ovo je svakako tek polazna asocijacija, a raznovrsnost interesovanja muzičara se dobro ogleda i u njihovoj muzici. Bulatović je, recimo, nešto tradicionalnijih džezerskih shvatanja od pomenutog Parksa, ali poznavaocima domaćih klupskih prilika nije promakla ni njegova naklonost ka fank/soul diskursu u sviranju,  što sveukupno donosi dobrodošlu širinu u izrazu benda.

Dakle, šta nam je to doneo studijski uradak, u odnosu na prethodne koncertne nastupe? Premda bi se od ovakvog stilskog izraza, i činjenice da bend čine četvorica mladih, kompetentnih muzičara u punoj snazi, očekivalo da svoje najbolje momente ostvare pre na koncertima nego u studiju, kao da je ovde obrnuta situacija. To ne znači da su njihovi živi nastupi loši, naprotiv – već samo da na njima povremeno plaćaju danak neiskustvu, te zbog prevelikih sviračkih apetita teže predugačkim solo deonicama, koje nikako da stanu ni nakon što usledi prirodna kulminacija i dinamički vrhunac. No pripišimo to sazrevanju, u kome će im svakako pomoći upravo potreba za koliko-toliko radiofoničnim formatom, kakav nosi zvanično diskografsko izdanje.  Ovde je sve odsvirano „po meri“, promišljeno, iskusno, te se Qzami na aranžerskom planu možete dodeliti veoma visoka ocena.

Album je popunjen već dobro poznatim, mnogo puta uživo izvedenim kompozicijama. Neke od njih su svakako i koncertni favoriti ovog tekstopisca, kao što je veoma maštovita uvodna „Montenegrian Swan“. Veoma pamtljiva i dobro elaborirana tema, šarmantna kombinacija klasičarske i bill-evansovske elegancije na klaviru, sa diskretnim nagoveštajima etno motiva koji ne klize u kič, samopouzdana ritam sekcija, sve je za desetku.  Tu je još jedan koncertni hit, „Never Mind“, gde dolazi do izražaja fanki strana benda sa blagom dominacijom Filipa Bulatovića. Vredi spomenuti i „No Clue“ koja još jednom stavlja Ignjatovićev liričarski talenat u prvi plan, te nagoveštava gde leži njegova najveća sviračka snaga, a i potencijal Qzama Quarteta da udari na emotivnu žicu slušaoca.Ostatak albuma je uglavnom uravnotežen, te sa jedne strane ističe Ignjatovićevu fasciniranost saksofonskim herojima srednje generacije (poput već pomenutog Redmana, ili na pr. Marka Turnera), a sa druge vrhunsku uigranost i samopouzdanu razmahanost mlade, a već sasvim zrele ritam sekcije, njihovu fluidnu šetnju od bapa do „modern creative“ varijacija i nazad.

Bendu je, što se kaže, „srce na mestu“ – koncept je dobro postavljen, muzika odsvirana posvećeno i sa entuzijazmom, nema ego-manijaštva. Eventualne mane i zamerke bismo mogli pronaći upravo na strani neiskustva. Zrelo i odmereno postavljenim standardima izvedbe fali još nekoliko upečatljivijih kompozicija ( a videli smo da bend ume da poentira na tom planu), kao i malko brušenja i finesa u dinamici solo deonica, gde ima prostora za Ignjatovića i Bulatovića da još više melodijski i dramaturški oblikuju, a manje „rasviravaju“ svoje improvizacije. Rad na debitantskom albumu je bez sumnje doneo korak napred u karijeri i stilskom izrazu ovog talentovanog benda.

Spisak numera: Montenegrian Swan; Suite, Pt. III;Vajando Samba; 5 Rolls; No Clue; Never Mind; A Free Shooter; Ada.

Muzičari: Luka Ignjatović – saksofon, Filip Bulatović – klavir; Pera Krstajić – bas; Peđa Milutinović – bubnjevi.